Просмотр полной версии : Ижодхона
Форумда шеърият ихлосмандлари учун бир эмас, иккита мавзу фаолият юритиб турибди. Улар орқали шеъриятимизнинг ажойиб дурдоналаридан воқиф бўлдик, янги истеъдод эгаларини кашф этдик.
Нигорахонимнинг ташшаббуслари ила мана анчадан бери атоқли ижодкорларимиз билан суҳбатларни хам мутолаа қилиб бормокдамиз. Шулардан илхомланган ҳолда форумда "Ижодхона" номли мазкур мавзуни ташкил этдик.
Гап шунда-ки, биз адабиётнинг яна бир оммабоп йўналиши - насрни бироз унутиб қўйдик. Эҳтимол, орамизда насрда ҳам қалам тебратиб турадиган форумдошларимиз бордир. Ушбу мавзу айнан улар учун минбар бўлишини истардик. Шу ердан туриб, ўз қаламларига мансуб насрий асарларни форумдошларимзига тақдим килишса, ўқисак, мулоҳазалар билдирсак... Эҳтимол, бу ердаги баҳс-мунозоралар, фикрлар, тавсиялар инобатга олиниб тузуккина адабий асарлар дунё юзини кўрар...
Яхши умидлар билан мазкур мавзуга хуш келибсиз деймиз!!!
Ижозат берсанггиз, ўзим бошлаб берсам.
Қишлоқ
Оз эмас, кўп эмас нақд уч йил деганда у ўзига қадрдон қишлоққа қайтганди. Ўзга юртнинг тўрт тарафидан тараққиёт сиқиб ташлаган, ипидан игнасига кадар техниканинг иси уфурадиган кунларидан топмаган файзни қишлоғига қадам босган илк дакикаларданоқ ҳис қила бошлади. Йўқ-йўқ, ҳали қишлоғига қадам босмаган эди ўшанда. Юз қадамлар-ча қолганди-ёв. Шунчаки, “Қоровул қишлоғи” ёзуви илинган симёғочни кўрганди у юраги гупиллаб ура бошлаган кезда. Симёғоч ҳам бундан ўттиз йиллар аввал колхоз идорасига тортилган қишлоқдаги ягона телефон сими учун кокилганди. Уч йиллар аввал миснинг нархи осмон булиб колган ғалати кезларда кайсидир қўли эгрилар томонидан шу сим ҳам ўғирланди-ю, симёғоч пати юлинган товукдек мунгайиб колаверди. Ўғрини топишга участкавой деганлари бир-икки уринди-ю шу билан “қўй, бўлди” қилишди. Қаердан ҳам топишарди. Янги сим тортишга эса ҳеч кимнинг хафсаласи булмади. Аввалгидек, колхоз булса-ку, майли эди. Раис бир чиранарди, икки кунда янги сим тортиларди. Хозир-чи, бир колхознинг ўрнида ўнта фермер. Идора ўрнида эса қишлоқ фуқаролар йиғини. Оқсоқол сим торттир деб у фермерга айтди, бу фермерга айтди – ҳаммаёқ сонсалорчилик. Бир ҳисобда энди шу телефон деганлари ҳам керакмасдек. Ҳамманинг қўлида сотка. Фермерларда ўзлари айтгаларидек, “эмпетри” ўқийдиганидан. Қолганларда ҳам камида “бизга шунакаси булаверади” хили – “китайскиси”дан бор эди. Ҳатто, аёлларда ҳам. Эри Россияга кетган Сорагулнинг қўлида ҳам қайсидир куни сотка. Йиғлаб оқсоқолнинг олдига келибди:
-Ражаб бува, эримни Россиядан келтириб беринг....
-Нима гап, пул жунатмаяптими?
-Йук, ойни бошида 200 жунатувди... Телефон ол, гаплашиб турайлик деганларига телефон олувдим... Энди эса.... – Сорагул пикиллаб юборди.
-Ха, нима булди, гапирсанг-чи, - деди оқсоқол носини хона бурчагига туфлаб.
-Билмасам, телефон килсам, бир киз оляпти. Хизмат доирасидан ташкарида эканлар.
-Оббо, зангарей, хизматни куйиб кизлар билан юрибди дегин? Эринг унака эмасди-ёв... Маматни хотинимисан узи? Кани телефон кил-чи, узим бир гаплашай...
Махалладан справка керак булгани учун Ражаб фермернинг институтга тайёрланаётган ўғли келиб қолмаганида аҳвол бундан-да кулгили давом этармиди, буниси энди номаълум?! Нима ҳақида гапираёгандик.... Ҳа, симёғоч, тўғрироғи, симсизёғоч ҳақида. Хуллас, у кераксиз бўлиб қолгани йўқ. Энди у бағрига қокилган шу – қишлоқ номи битилган тунука учун тураверарди.
“Qorovul qishlog’i”..... Шу бир жуфт сўз кўзларини чақнатди йигитнинг. Занглаб кетган тунукага яқиндагина қайсидир савобни тагида қолгур аввалги саргайиб кетган криллчасининг урнидан оҳак билан эгри-бугри қилиб лотинчада ёзиб қўйибди.
Йигитнинг кўз олдига ўзга юрт шаҳару шаҳарчаларнинг номи бахайбат килиб битилган, рангоранг чирокчалар билан безатилган, санъат даражасига етган “широкоформатний” баннерлари келди. Аммо, ҳозир шу саргайган тунука дунёдаги энг катта санъат асари эди у учун....
Ахир, тушларига кириб чикмадими шу қишлоқ. Аллақачон бузилиб, урнидан янгиси бунёд этилган бўлса-да, лойсувок мактабида неча бор хаёлан кезди. Ҳатто, ўтган-қайтганга ҳам тош отаверадиган Машраб тракторчининг девона углини ҳам бир гал роса кўргиси келганди... Майсасидан осмонига қадар соғинганди қишлоғини у. Ёзувнинг олдида тўхтади. Барисини ҳамқишлоқларига айтиб беради... Барчасини согинганини, барчасини яхши кўришини.....
-Илхомбой, хой, Илхомбой ўзингмисан? – симёғочдан сал нарироқда, йўл четидаги бутканинг бир кўзли деразасидан сартарош Рашид амакининг боши кўринди. – И-е, ростдан ҳам Илхомбой. Каранглар, Илхомбой кепти... Ўзимизнинг Олим малимнинг ўгли-ку!!!
Ичкаридан кимдир қайси Илхомлигини суради шекилли, сартарош жавоб берган-ча ташкарига чикди.. Қучоклашиб кўришишди... Қўярда қўймай йигитни хонасига олиб кирди.
-Оббо, Илхомбой, кеп копсан-да.... Нима қилардинг, келиб-а?!
Йигит хайрон тикилди. Шу қишлоғига келишни сониялаб кутганди-ку. Сартарош мижозини ҳам унутиб, деразадан ташқарига тикилганча, йигитга ҳасрат қила бошлади...
-Яна кетасанми, ишкилиб? Калланг бўлса, бу ерларга келма... Бу ерда нима бор?
Мол-хол, чанг-тузон, дала – бошқа ҳеч нарса йўқ!!! Хайронман, неча йил бўлди кетганингга? Уч йил? Энди уч йил бўлибди-ку, дарров соғиндингми-а? Ана, Маматни Маскопга кетганига уже 6 йил бўляпти. Келай демайди... Юрибти-ку ўшалар ҳам чидаб, тем болэ, сен уларникидан яхши жойга кетувдинг. Кареямиди? О, Тангем! Жанг Бого! Хоним-хоним!!! Юн Хи, Қиш сонатаси.... Ахмок экансан, шу ёкларни ташлаб келиб ўтирибсан-а....
-Ака, сочимни тезрок оласизми? – мижознинг ялинганнамо овози сартарошнинг гапини бўлди.
- И-е, Илхомбой кетиб қолдими? –сартарош хонада йигитнинг кетиб қолганини кўриб хайрон сўради. Будка деразасидан ташқарига синчков тикилди. Будкадан узоқлашиб бораётган йигитга қараб овозини баландлатди:
- Ҳов, Илхомбой, қаёкка кетяпсан... Канча пул ишлаб келганингни айтмадинг-ку?!! Бизага бирон нарса обкелмадингми? Ҳеч бўлмаса, карисларни овкат ейдиган таёқчасидан бордир....
Йигит индамасдан кетиб борарди. У сартарошга бошида ўзга юртда бир-икки сартарошга кирганини, қуртдек долларларни санаб берганини айтмокчи эди. Уч-турт сўм тежай деб баъзан ойнага караб сочини ўзи қирқанини, орқа тарафини эса хамхоналарига ялиниб, қирқтириб юрганларини айтмоқчи эди. Шундай кезлар қадрдон сартарошининг қадри билинганини айтмоқчи эди - бари ичида қолиб кетди.
Қишлоқ асли йигитнинг холаси – рус тили ўқитувчиси Санамгулнинг ховлисидан бошланади деса ҳам бўлаверади. Қишлоққа кираверишда илк шуларнинг ховлиси кўзга ташланарди. Санамгул бирозгина тажангроқ аёл бўлса-да, ҳарна маданиятли эди. Уйининг атрофини ҳар доим синка қўшиб охаклатарди. Эри билан неча йилдир-ки, қишлоқ мактабида ишларди. Илхомбойни кўрган хола бирдан шошиб колди. Аммо, бу шошиш овозидаги ўктамликка таъсир қилмади:
-И-е, Илхомбой, ўзингмисан. Келаман деб огохлантирмабсан-да... – хола йигитнинг пешвозига чикди, пешонасидан ўпди. –Сурприз қилай дебсан-да. Ёмонсан, ёмон.
Йигит хол-ахвол сўради. Холасининг дастурхон ёзишига унамади. Кейинрок келишга ваъда берди.
-И-е, шунаками, кечкурунга кел бўлмасам, поччанг билан кутамиз-а... Мен ҳам катта танаффусда сигирдан хабар олай деб чиқувдим ўзи. Ўлсин, бўғоз, бир ҳафта олдин туғиши керак эди, ҳеч шошай демайди, жонивор. Майли, сеникилар ҳам сигирсиз қолишганди. Кана чақибми яқинда ўлиб қолди. Энди сен келдинг, олишар. Лекин, бекор келибсан, мен сенга айтсам, юравермайсанми, яна уч-тўрт йил. Одамлар кетолмай юрибди-ю, сен бўлсанг.
Йигит индамай хайрлашди. Дарвозасини ичкаридан тамбалар экан хола бирдан муҳим нарсани сўрамагани эсига тушди. Дарвозани яна очди-ю, йигитнинг узоққа кетганини кўриб, сўрашга улгурмай қолганидан лабини тишлади. Ўзига-ўзи деди:
-Қанча ишлаб келганини сўрамабман-ку.... Менга нима олиб келган экан-а? Уни десам, ёнида биттагина сумка. Унда кийимидан бошка нима ҳам бўларди?!!
Йигит алланечук ғаш бўлди. Холасининг энтикиб-энтикиб кутиб олишини тасаввур қилганди. Бўйларидан силаб, бағрига босишини кутганди. Турмуш ташвишлари шунчалар бефарқ қилиб қўйибдими-а. Согинганини айтолмади. Ўзга юртдаги элчихонада хужжатларини русчада тўғри тўлдиролмагани учун котиба қизга соатлаб ялинганларини айтолмади. Рус тили ўқитувчисининг қадрига етмаганини, вақтида ўрганмаганидан пушаймонлигини айтолмади.
Хуллас, айтолмаслик бошланди. У ҳаммага нимадир дейишни ният қилганди. Хатто, уч ёшли жиянчасига ҳам атаган гаплари бор эди.Корея кўчаларида бир жиннининг бир кечада ўн икки нафар одамни ўлдирганини Машраб тракторчига айта олмади. Аслида, унинг девона угли дунёдаги жинниларнинг энг мехрибони эканлигини айтмокчи эди. Гап бошлай деганида тракторчи илиб кетди.
-У ёкларда ҳам тракторчилар бор эканми-а? Канча ойлик олар экан? Танишларинг бўлса, мени ҳам олиб кетасанми-а... Ўзи қанча ойлигинг? Бу дейман, уч йилдан буён уйингдагилар бирон каттарок харид ҳам килмади. Уй-жой, мошин-пошин деганларидаек... ё ишнинг мазаси бўлмадими, яширма айтавер?
Йигит энсаси котганча, ҳайрни ҳам насия килиб жўнаб колди. Гаплари ичида қолиб кетди.
Ниҳоят қадрдон уйига кириб келди. Ҳеч нарса ўзгармаган. Фақатгина эшик-дераза ромларини энди оққа бўяшибди. Акаси пулни аяган шекилли, ромларнинг эски кўк рангги ҳамон билиниб турарди. Томга шифер ёпишибди. Йигит кўз олдида қотиб қолган уйининг эски қиёфасини жонлантиришга ҳаракат қилди. Уй ҳам назарида сал жиддий тортгандек эди.
Пешвозига акаси чиқди. Кейин, янгалар... Қаердандир қўлида ток қайчи билан отаси пайдо бўлди. Қайчисини қўймасдан туриб, ўғли билан қучоқлашди. Тик оёқ устида сўрашди-да:
-Уйга кираверинглар-чи, ҳозир, бир-икки минутлик ишим қолганди – деганча токзор томон юриб кетди.
Далада куймаланиб юрган онаси хансираб югуриб келди. Йиғлаган-ча, ўғлининг бағрига отилди. Шундагина, йигит қишлоғига кирганида бошланган кўнгил ғашликларидан бирровга қутулгандек бўлди. Яна-да чўкиб қолган онасини маҳкам қучоқлар экан, кўзларига ёш келди. Қанчалар соғинганини ҳис қилди.
Хонтахта атрофида жамулжам ўтиришди. Отанинг қиёфаси тунд эди.
-Ўғлим, ҳа бу кутилмаганда келиш? Ҳайдашдими?
Онаси шартта гапини бўлди.
- Вой, бу нима деганингиз? Келади-да, келса ўз уйи-ку...
Сал сабр қилса, ўғил ўзи тилга кирарди. Нақадар соғинганини, кечалар кўп бора тушларига кириб чикишганини, шунга ота-онасини бир қувонтирай деб кутилмаганда кириб келишни кўзлаганини айтар эди. Аммо, бу тахлит мурожаатдан сўнг алланечук илхоми қайтди. Қуруққина қилиб, меҳнат шартномаси муддати тугаганини айтди. Ака кўз таги билан қараб, тилга кирди:
-Шартнома тугаганидан кейин ҳам қолмабсан-да, одамлар то қўлга тушганча нелегалний чикиб, ишлар экан-ку. Йўқ, сан шу қонунда нима бўлса, шунака қилишинг керакда-а. Энди-энди уч-тўрт сўм орттиришни бошлагандинг ўзи.
Йигит чарчаганини айтиб, хонасига кирди. Ухлашга харакат килди. У бошқача тасаввур қилганди. Ундан ўзга юртдаги ҳаётини сўрашларини кутганди. Ўзга юртдаги гўзал ҳаётдан қишлоғидаги одми ҳаёт минг чандон гўзаллигини айтмоқчи эди. Нега сўрашмади? Хадемай, тумонат одам йиғилади. Ҳамманинг ичию сиртида бир савол: Ойлигинг қанча эди? Қанча ишлаб келдинг? Уч йиллик айрилиқдан сўнг сўрашга арзирлик савол фақат шумикан? Йигитни хона деворлари тўрт тарафдан қиса бошлади. Беихтиёр ишхонасини, хамхоналарини эслай бошлади.
Нариги хонадан янгасининг акасига пичирлаган овози эшитилди.
-Канча ишлаб келганларини сўрадингизми? Келганларига худойи-пудойи қилармиз ҳали... кичкинангизни суннатини шунга қўшворсак-чи?
* * *
Кишлоқда Илхомнинг келганидан бир хафта- ўн кун ўтмай яна Кореяга кетгани ҳақида миш-миш тарқалди.
Ҳусен ТАНГРИЕВ
Нахотки, орамизда насрий ёки публицистик ижодга қўл уриб турадиганлар топилмаса...
Lazizkhon
30.09.2008, 17:56
Афсуски шерият, маънавият икки огизли суз эмас. Форумда у хакида сухбатлашиш манимча воктни бекор кетказиш билан баробар.
Форумда у хакида сухбатлашиш манимча воктни бекор кетказиш билан баробар.
Бундай нарсалардан бехабарлигингизни олдинги бир-иккита постларингиздан сезгандим.
Сизни баъзан вактингизни бекор кетказмаганлигингизга ачинаман.
"Инсон фаолиятида мукофотлар керакми" (http://uforum.uz/showthread.php?p=148031&posted=1#post148031) мавзусидаги қолдирилаётган фикрларга жавобан ушбу ҳикояни хукмингизга хавола этишга жазм этдим. Хатолар, камчиликлар учун олдиндан узр сўрайман.
КЕЧИККАН УНВОН
Ҳамиша оппоқ қор ёққанда ўтмишимга қайтгандек бўламан. Еру осмон оқликка бурканган кезлар ўзим билан ўзим бўлиб, ишхонамдаги котиба Дилрабо таъбири билан атйганда, сал “анақароқ” деган таъриф дарров бўйнимга илинади.
Бугун ҳам қор ёғди – лайлак қор. Яна ўша ёқимли қорнинг саси - ғирч-ғирч, ғирч-ғирч. Аммо, бугун қор ёғмаган тақдирда ҳам ўтмишни эсга олишим тайин экан, сабаби қарийб ўн йилдан ошиқ фурсат давомида кўришмаган бир танишимни учратдим. Тағин ҳам кўча-кўйда, метро ёинки автобусда эмас, ишхонамда, нақд ўнг томонида камина, чап томонида бошлиғимиз хонасига олиб киргувчи коридордаги котиба хонасида - Дилрабохон билан гурунглашганча ўтирибди. “Э, Оллоҳ!!!” деб юбордим ичимда.... Бу қандайин туҳфа? Ҳар бир кунинг, ҳар бир тунингда ажиб бир ҳикматлар яширин-а? Ўн йил ўтиб қадрдонингни учратсанг-у, яна лайлак қор ёғиб турган бир кезда? Нима бўпти дейишга чоғланманг, ахир, ҳамиша шу инсон ҳақида хаёл сурганимда беихтиёр кўнгли оқлигини қорга қиёс этардим. Демакки, ёққан қор унинг келишидан дарак экан-да... Эшикдан кира сола, қувончу шодлигимни беркитмай у томон қучоқ очдим.
- Қодир ака, ўзингизмисиз? Кўзларимга ишонмайман?
Аммо, Қодир ака эринибгина ўрнидан турди-да, қучоқлашиб кўришса керак деб турган маҳалимда шунчаки қўлини чўзди-да,
- Яхшимисиз . –дейишдан нарига ўтмади.
Ҳайрон қолганча мен ҳам қучоқлашга шай турган қўлларимни пастга туширдим-да, дарров қўл чўздим.
-Бормисиз? – бу гал сўзим бир лаҳза аввалгидек қувончли эмас, тарвузи қўлтиғидан тушган абгор бир оҳангда эди.
-Раҳмат, ука, ўзингиз яхши юрибсизми? – Қодир ака кўзини олиб қочган-ча, базўр пичирлади. Ёлғондакам жилмайди. Танимади, назаримда. Аммо, буни сўрашга улгура олмадим, котибамизнинг жарангли овози эшитилди.
-Қодир Мўминов, киришингиз мумкин.
Қодир ака “йўғ-э, ростданми” деганча қўлидаги қоғозларга лиқ тўла папкасини қўлтиқлагнича бошлиғимизнинг хонасига шошиб кириб кетди.
Анграйиб қолганимни кўрган, Дилрабохон
- Ҳа. танишингиз танимади, шекилли? –деди.
-Менимча ҳам шунақа, узр сўрашмабман ҳам, яхшимисиз? – котиба билан сўрашгач, жимгина хонамга кирдим. Эшикни ёпмасдан туриб, Дилрабога бояги киши чиққанида менга ҳам учрашиб кетишини тайинлашни унутмадим.
Наҳотки, у танимади? Йўқ, у мени таниди, шундоққина кўзлари айтиб турарди. Танимаса, кўзларини олиб қочмасди? Аммо, нега олиб қочди? Не гуноҳи бор, мендан уялишга арзирлик қандайин қусури бор эди-ки, умр бўйи ҳавас қилганим, ҳурмат қилганим ўзини танимганга олди? Ўн йил фурсат давомида кўрмаган бўлсам-да, хаёлан буюк дея ҳамиша қадрлаб, эъзозлаб келганим бугун қаршимда ўзини айбдордайин тутмоқда? Лекин, сал қарибди. Сочларига оқ оралабди. Пешонасидаги ажинлар яна ҳам бўртиб турибди. Аммо, кийиниши ҳали ҳам ўша-ўша - ораста.
* * *
Институт томонидан чекка бир туманга амалиётга жўнатилмаганимда Қодир акадек фаришта мисол инсон билан танишмаган бўлармидим? Ўшанда озғин, ияклари ичига тортилган, тағин сочини ўстириб олган йигитча эдим. Туманнинг энг чекка мактабига келиб ўзимни таништирганимда эшитган биринчи гапим, семиз котиба аёлнинг шанғиллаб “Уф-ф, бу студентлар, студентлар!!! Бемаза қовуннинг уруғидан ҳам кўп-а!!! Институтдагилар ҳам шаҳарда олиб қолмай, бизга жўнатаверар экан-да буларни? Гўё булардан бошқа ишимиз йўқ?” деган гапи бўлган эди. Не-не орзу-ҳавас-ла келган жойимдаги муомаладан шаштим ҳам тушиб кетди. Мактабларга бориб, ўқитувчиларнинг ёнида амалиёт ўташ иштиёқи ўрнини дарров, тезроқ амал-тақал қилиб, ҳужжатларни тўлдириб, ортимга қайтиш илинжи эгаллаб олди. Шу пайт узун бўйли, қотмадан келган, ранглари қорайган, эгнидаги малла ранг костюм-шими униқиб кетган, оқ кўйлагининг ёқаси эса дазмоллана-дазмоллана ялтираб кетган киши кириб келди. Эски бўлишига қарамай кийимларида орасталик бор эди. Сочлари силлиқ таралган бу инсон ёнимга келди-ю,
-Салом. укажон. Амалиётчисиз, шекилли? –деганча қўлини чўзди. Кутилмаган эътибордан эсанкириб, қўлимни чўздим.
-Ассалому алайкум, ҳа, талабаман. – худди талаба бўлиш айб иш экандек ерга қарадим. Яна котиба аёлнинг шанғиллаган товуши эшитилди:
-Яқинда иккитасидан қутулувдим, энди яна кепти? Бирон фойдаси йўқ. қайтангга ташвиш! Энди яна ўқитувчиларга ялинишим керак, ким ҳам ҳозирги замонда изида дум судраб юришга рози бўларди?
Шу пайт ҳалиги киши ширингина тилга кирди:
—Хавотирланманг, бу талабани менга бириктириб қўяверинг, ўзим ёнимда олиб юриб ҳамма нарсани билганимча ўргатаман. – кейин менга юзланганча -. Қани, йигитча. юринг-чи, мен билан! –деди.
Секингина унинг ортидан коридорга, ундан домланинг ҳужра мисол ғарибгина хонасига кириб бордик. Олдимда кетар экан, йўл-йўлакай шу дамда Хизрдек туюлган одам ўзини таништира кетди.
—Исмим Қодиржон, фамилиям - Мўминов. Тил ва адабиёт фанидан дарс бераман. Талаба эканлигингни бир қарашда билдим. Чунки, бизни мактабга чеккадан фақат ва фақат талаба келади. Ҳаттоки, текширишга комиссия ҳам туман марказидан 20 чақирим йўл босиб, бу ерларга келишга эринади. Қолаверса, камчилик тополмайди ҳам. Камчилик топиш учун ҳам аввал ниманидир эплаб қўйиш керак-да. На тоза сув, на газ бор. Электрни ҳам узиб-юлиб, ўликнинг оғзига сув томизгандек бир алфозда беришади. Энди, ука, 30 кун давомида ана шунақа вайсақилигимга кўникишингга тўғри келади?
Биз шу тариқа танишиб қолган эдик. Ўшанда оддийина мактаб ҳаётида ҳам қанчадан-қанча ўйинлар-у ичиқораликлар бўлиши мумкинлигини хаёлимга ҳам келтирмагандим.
Амалиёт ҳам бошланди. Аввалига ўқувчиларнинг “Устоз” деб мурожаат қилишларига кўника олмадим. Мен ўқитувчи эмасман, оддий талабаман, дейишга чоғланардим. Аммо, бир куни буни сезиб қолган Қодир ака шаштимдан қайтарди.
—Улар сенга ишониб, “Устоз” дейишмоқда. Сен бу номга арзийсанми-йўқми, буни ҳали билишмайди, лекин, ҳавас қилишади. Ёш бўлишса-да, қачонлардир сендек шаҳар кўриб, билимли бўлишни ич-ичларидан исташади. Ҳозир уларга, мен устоз эмасман, дейишинг мумкин, аммо бу билан уларнинг ўша мен атйган ҳавасларини, ишончларини синдиришинг мумкин. Кейин, қанчалик тиришма. бу ишонч ва ҳавасни гарчанд шунга лойиқ бўлсанг-да, тиклай олмайсан!
Бу гаплардан сўнг Қодир акани бошқатдан кашф қилдим, у ҳам бошқалар каби мактабда ўқитувчи, уйда оддий оила бошлиғи, ҳамма қатори мол боқади, ўт ўради, аслида ҳаттоки, мендан ҳам ортиқ жойи бўлмаса керак дея худбинларча қилган хаёлларим остин-устун бўлиб кетди. Наҳотки, мана шу чанг-тўзон қишлоқда, бир томонида маъраб тинмайдиган қўй-эчкилар қўраси, иккинчи томондан сомону хашак билан тўлган ҳовлида яшаб туриб, парталари эскилигидан едирилиб кетган лойсувоқ мактабда ишлаб туриб, шундайин олийжаноб фикрлаш мумкин бўлса? Аёллари кимнинг сигири кўп сут бериши-ю, эркаклари кимнинг хўкизи яхши қочиришини муҳокома қилишдан нарига ўтмайдиган одамлар орасида ҳаёт кечира туриб, наҳотки, инсоний туйғулар ҳақида ўй суриш мумкин бўлса? Қодир ака мисолида буларнинг бари ўз исботини топаётгандек эди. Гул чаманда бўлгани каби, гўнгда ҳам бирдек кўкариши мумкин экан-да?!
* * *
—Бошлиқ чақиряптилар?
Хаёлимни Дилрабохоннинг жарангли овози бўлиб юборди.
—Тинчликми? –дея сўрадим.
—Билмасам... – котиба елкасини қисди.
Бошлиқ сигарета чекиб ўтирарди. Демак. кайфияти йўқ. Йўқ ҳам гапми, ноль!!!
Онда-сонда сигарета буруқситадиган Аброр Ҳасанович кафтини пешонасига тираганича,
—Келдингми, -деди.
Сўрашиб бўлгач, мақсадга кўчди.
— Орден олишга номзодлар рўйхатини ҳали топшириб юбормадингизми?
—Йўқ, бугун тушдан кейин топширишга келишганмиз.
—Шунақами, - бошини силкитганча сўради Аброр Ҳасанович.Кейин кутилмаганда,
— Тўхтатиб туринг. Эртага яна бир номзод ҳужжатларини олиб келади. Қўшиб биргаликда жўнатасиз, -деди.
—Майли, сиз нима десангиз шу.. Кейин, ...
Қодир аканинг ташрифи сабабини сўраб билишга чоғланган эдим ҳам-ки, бошлиқ
—Энди, бўшсиз, бораверинг... –дегач, гапим бўғзимда қолди. Чиқиб кетар эканман, бошлиқнинг ўзича “одамларга ҳам ҳайронсан, ҳурматни ҳам сотиб оладими ҳеч замонда?” деганча ғудранганини эшитиб қолдим.
Хонага қайтиб, ўзимнинг ташвишим устун келиб, ҳаттоки, орден учун янги номзоднинг номини ҳам сўрамаганимдан хуноб бўлдим. Айтганча Дилрабохонга Қодир акани мени олдимга киритиб юборишни тайинлаганим ёдимга тушди, аммо нега кирмади? Котибанинг жавоби эса ҳайратимни яна оширди.
—Биласизми, олдингизга кириши лозимлигини у кишига айтдим. Индамасдан чиқиб кетди. Аммо, ҳозирда нима иш қилишингиз, ким бўлиб ишлашингиз бариси ҳақида сўради. Вилоят маориф бўлимида кадрлар бўлими бошлиғи эканлигингизни, яқинда ишга келганингизни айтдим. Ё хато қилибманми? –Дилрабо мўлтираганча тикилди.
—Лекин, олдимга кирмади, шунақами? Яна келса, бу гал ўзимни чақиринг.
Қиз тасдиқ ишорасини қилган-ча, хонадан чиқиб кетди.
Аввалига сўрашгиси келмади, кейин эса учрашишни насия ҳам қилмасдан, жимгина кетиб қолди. Ахир, оз эмас, кўп эмас, ўн йил ўтиб учрашаётган бўлсак?!! Нима учун? Ё ўшанда мендан бир айб иш ўтган эдими? Яна ўн йил олисдаги хотираларни титкилашга тушдим.
* * *
Эртасига ишга бир соатлар кечикиб келдим. Дилрабо нимадандир асабийлашиб ўтирган экан.
—Одамларга ҳам ҳайронсан, шунақа ҳам безбет, шунақа ҳам пасткаш бўлиб кетишган-ки...
—Тинчликми, Дилрабохон.... - юпатиш оҳангида тилга кирдим.
—Тинчлик, тинчлик. Бошлиқ келган заҳоти сизни олдимга кирсин деган эди. Эрталабки жанжалдан сўнг аламини кимда олишни билмай ўтирибди. Кира қолинг, - деди котиба компютер экранидан кўз узмай.
—Биздан бирон айб ўтибдими? – саволимнинг жавобини кутмасдан, портфелимни хонамга қўйдим-у, дарров раҳбаримизнинг олдига кирдим.
—Келдингизми, - дея қўлини чўзди бошлиқ одатдагидек нимадандир чарчаган бир алфозда.
—Узр, сал кечикдим, - Бошлиқ ўтиришга таклиф қилмагани учун тик ҳолда туравердим.
—Мана мен сизга кеча айтган номзоднинг ҳужжатлари. Дарров киритинг-да. барчасини бугундан кечиктирмай вазирликкка топшириб юборинг, - кейин чуқур хўрсинди-да, ўтиришга имо қилди. — Қани, ука, айтинг-чи, тушунтириб беринг-чи, шу орден, медал ёинки унвонларни бериш мени қўлимдан келадими?
—Нималар деяпсиз, унда тепадагилар нима иш қоларди? - бошлиқнинг гапидан кулгимни яширмай жавоб бердим.
—Кўрдингизми? Бошқалар эса буни нега тушунмайди. Мана бир ҳафтадан бери биттаси келиб жонимдан тўйғизиб юборди. Қўйиб берсанг, тиз чўкиб ялинади, орден олиб берармишман. Туппа тузук домла, оз эмас, кўп эмас, ўттиз йилнинг нари берисида таълимга хизмат қилиб қўйган. Энди ишқи шу орденга тушибди. Олмаса бўлмасмиш, бутун мактаб жамоасидагиларнинг қанақадир унвонлари бор эмиш-у, бунда ҳеч вақо йўқ эмиш. Ўқувчиларнинг олдида уятга қолаётган эмиш. Топган баҳонасини қаранг. Шу орденга арзимайди десам ҳам бўлмайди. Хўп, кейинги йилги рўйхатга киритаман. Бу йил сал кечикдингиз, десам ҳам кўнмайди. Шу йил олмаса бўлмасмиш....
Қарасам, бошлиқнинг ҳали бери жағи ўчадиган эмас.
—Энди ҳар хил одам бор-да, гуруч курмаксиз бўлмайди дейдилар-ку... Майли, мен бора қолай. Кутишаётган эди.
Эшикдан чиқмасимдан туриб, Дилрабо ҳам жаврай кетди. Нима бало, бугун фақат одамларнинг дийдиёсини эшитаман, шекилли.
—Кечаги киши яна келган эди. Сизни кутиши лозимлигини айтсам ҳам без бўлиб чиқиб кетаверди.
Бу гал устозимнинг яна учрашишни истамай кетиб қолгани хайратда қолдирди. Қодир акага нисбатан котибанинг ҳурматсизликча айтган гапидан энсам қотди.
—Синглим, бирон юмуши бордир-да, билиб билмай без деяверасизми? Балки, мактабда ўқувчилари кутиб қолгандир. У инсонни яхши биламан...
Дилрабо кўзимга тик қаради, бир зум тўхтаб турди.
—Биз ҳам биламиз қанақалигини, бир ҳафтдадн бери бошлиққа орден олиб бер деб ялинаётган одам ўқувчиларини ўйлармиди? Уялмасдан эрталаб кела сола жанжал кўтарди-я.. Юзи бўлса, шунақа қилармиди?
Котибанинг гапларидан бутун танам музлаб қолгандек бўлди. Нима? Демак, кеча бошлиқ “одамларга ҳам хайрон қоласан, ҳурматни ҳам сотиб олишади” деганида Қодир акани назарда тутган экан-да... Эрталабки арзи ҳолининг сабабчиси ҳам, Дилрабо айтаётган саҳардан кела сола жанжал қилган ҳам менинг энг қадрли инсоним Қодир Мўминов?!! Бўлиши мумкин эмас!!! Ахир, уни ҳеч қачон бунақангги унвону орденлар қизиқтирмаган эди-ку!!! Дарров қўлимдаги хужжатларга тикилдим, ишқилиб бошқа Қодир Мўминов бўлсин-да.. Йўқ, ҳужжатларнинг бари ўша менга таниш Қодир Мўминовга тегишли эди.
Қодир аканинг нега мен билан учрашишни истамаётгани сабабини бироз англагандек бўлдим.
* * *
Қодир аканинг қистовлари билан мен ҳам ҳар жума ўқитувчилар мажлисида энг охирги қаторда - синиқ стулда ўтирганча иштирок этардим. Бирон кишининг мен билан иши йўқ.. Хатоки, баъзи ўқитувчилар саломимга алик олишга ҳам эринишарди. Директор энди ўттизни қоралаган, аслида шу қишлоқдан етишиб чиққан Ғолиб исмли ўқитувчи бўлиб, Қодир аканинг тўнғич ўғли билан тенгош эди. Директорнинг нафақат мен билан, балки бошқалар билан ҳам одамдайин сўрашганини эслай олмайман. Ҳамиша димоғи баланд юрадиган бу кимсанинг тўсатдан чекка мактабга директор бўлиб қолишига кимдир ўша пайтларда туман маориф бўлимида бошлиқ бўлиб ишлаётган амакисини сабабчи қилиб кўрсатарди. Аммо, Қодир ака ўргатганидек, бунақа нарсаларга қизиқмасликни лозим билардим. Ўша кунги мажлисда директор бирмунча виқор билан тилга кирди. Ёшига ярашмаса-да. гапларида сиёсатдонларча нотиқлик қилишга тақлид сезилиб турарди-ки, бу ташқаридан роса ҳам хунук кўринар экан. Ёши ўтган кишиларга хос тарзда чуқур нафас олиб, бўғзида гапиришга тиришарди.
— Ҳурматли ўртоқлар!!! Мана бугун жамоамиз учун яна бир қувончли кун! Азиз ҳамкасбимиз, ажойиб педагог, барчамиз учун қадрли Зебохон Нурматова таълимда эришга муваффақиятлари учун Халқ таълими Вазирлиги томонидан “Халқ таълими аълочиси” унвони билан тақдирланади!!!
Хонани қарсак саадоси тутиб кетди. Аммо, мен нима учун қарсак чалаётганимни билмасдим. Чунки, Зебо Нурматова деганларининг бирон ишни қойиллатганларини эслай олмасдим-да. Қачон қарама, директор қабулхонасидаги котиба билан соатлаб валақлашиб ўтирадиган, ғийбатдан чарчаган кезлари эса пардоз-андозни бошлайдиган бу жувоннинг педагогикада эришган ютуғи нима ҳам бўлиши мумкин?
Ўқитувчилар орасидан сочлари қирқилган, бугун тақдирланишни билади шекилли, ясан-тусан қилиб, юз-кўзига упани меъёридан ошиқ суртиб юборган тўлароқ жувон – Нурматова хоним директор қаршисига келди. Кўзлари сузилганча, маст кишидек иршайган директор эса нишонни жувоннинг кўкрагига тақар экан, атайлаб қўлини чуқуррроқ ботиришга ҳаракат қилганини ўшанда соддагина талаба бўлсам-да, сезгандим-ки, бошқаларнинг сезмаслиги мумкин эмас эди. Боз устига совриндорнинг директор билан курсдош эканлигни кейинчалик тасодифан билиб қолганимда. буларнинг бари бежизга эмас экан-да, деган фикрга келган эдим.
Аммо, мажлис тугаган кези мен ҳали буларни билмасдим. Оддий ўқитувчи аълочи унвонини олса, демак, Қодир Мўминовга ўхшаган узоқ йиллар ўқитувчи бўлиб ишлаган педагоглар камида медал олишгандиров деб тахмин қилдим.. Шу сабаб, тил ва адабиёт хонасида ёлғиз қолган кезим Қодир акага юзландим:
— Қодир ака, сир бўлмаса, сизда қанақа унвонларингиз бор!
Қодир ака журнал ёзишдан тўхтади-ю, менга чуқурроқ тикилди.
—Менда ҳеч қанақангги унвон йўқ, керак ҳам эмас.
—Нима? –аввалига сўраганимга ҳижолат чекдим. Кейин эса ич-ичимдан аламим келди,. —Нега сизга беришмайди? Улардан нимангиз кам? Сиз эришган ютуқларнинг ўндан бирини ҳам қўлга киритганмикан ўшалар? Директорнинг кўзи қаёққа қараяпти?
Мен бу гапларни жаҳл аралаш айтдимми, бақириб айтдимми, эслай олмайман. Лекин, бошдан оёқ танам қизиб, титроқ тургани рост эди. Қодир ака ўрнидан турди-ю, ёнимга келди. Елкамдан тутиб, партага ўтқизди.
—Менга мукофотнинг кераги йўқ. Қайтагга ёшларга мукофот бериш лозим, рағбатлангач, ишга яна меҳри ошади. Меҳри ошса, яна ҳам берилиб ишлайди. Чунки, улар ҳали кўп йиллар педагогикамизга керак. Биз-чи? Биз бўлсак, энди ишлаб бўлдик. Буёғига нафақага етиб олсак, бўлгани. Бизга мукофот бергани билан энди тоғни талқон қилиб берармидик. Директорга ўзим айтганман, мукофотлаш лозим бўлса ёшлардан бошланг, биздан тортиниб ўтирманг деганман. Сабабини билдингми, энди?
Қодир аканинг кўзларига тик боқдим. Нақадар олийжаноблик, нақадар бағрикенглик мавж урарди бу кўзларда. Ўшанда амалиётни тугатишимга икки кун қолган эди. Эртасига ўқитувчиларидан бири қизиқ гап айтиб қолди. Директорнинг маориф бўлими бошлиғига жиянлиги сабабми, мактабда ўн-ўн беш йил хизмати сингганлар-у, ҳаттоки, 3-4 йил хизмат қилганлар ҳам каттами-кичикми рағбат кўрган экан. Қайсисидир, медал, хизмат кўрсатган ёки халқ ўқитувчи каби унвон, орден олган бўлса, қай биридир биринчи ёки олий тоифали ўқитувчи номига сазовор бўлган. Олмадим дегани ҳам жилла қурса вилоятми ёинки туман ҳокимининг фахрий ёрлиғини қўлган киритган. Аммо, Қодир Мўминов бу рўйхатда йўқ эди! Ишонасизми-йўқми, устоз ўқитувчига бирон фахрий ёрлиқни ҳам раво кўришмаган экан. Қодир аканинг таъбири билан айтсам, ёшларга йўл очиш учун унинг ўзи ҳар гал бундайин мукофотларни рад этиб келган. Директорга ҳам мойдек ёққан бу ҳолдан сўнг ўзига яқин хамкасбларни сийлашни бошлаб юборган. Аёнки, қуруққа эмас.
Ниҳоят амалиёт тугаб, қайтадиган куним Қодир ака билан суҳбатда ўз-ўзидан яна шу мавзу очилиб қолди.
— Қодир ака, раҳмат сизга. Йиллар давомида институтда ўрганмаган билимларини бир ой ичида ўргатиб юбордингиз.
Қодир ака билан самимий қучоқлашдик. Кафтимни маҳкам қисган кўйи,
— Раҳмат айтиб, ҳижолатга қўйма. Мен нима ҳам қилибман. Ҳаммасини ўзинг ўргандинг-ку... –деди.
Ниҳоят ичимда ташқарига чиқишга пайт пойлаб ётган фикрларимни айтишга қарор қилдим.
—Одам ўз меҳнатини қадрлашни ҳам билиши керак. Қодир ака, нега ҳамиша ўзингизни хокисор тутасиз, Зебо Нурматова деганлари ё мактабдаги ярмидан ошиқ мукофотланган ўқитувчиларининг сиздан ортиқ жойи борми? Улар мағрур юрган кезда, сиз нега бош эгиб туришингиз керак. Билиб олдим, хаттоки, тоифангиз ҳам оддий ўқитувчи экан. Нега сизни ерга уришларига ўзингиз йўл очиб берасиз...
Қодир ака, кафтларимни сиқиб турган кўлларини бирдан бўшатиб юборди.
—Ўғлим, - ҳар доим “ука” деб чақиришга одатланган Қодир аканинг бундайин мурожаатидан яна ҳам меҳрим ийиб кетди. — Мен сени тарбиялай олмабман, шекилли, - шундай деди-ю устозим шарт бурилиб хонасига кириб кетди.
Кўнгилларини оғритиб қўйганимни билиб дарров ортларидан кириб, кечирим сўрадим.
—Агар гапларим оғир ботган бўлса, кечиринг. Ёшликка борибман-да...
Қодир ака бир муддат сукут сақлаб турди-да, деразадан ташқарига тикилганча сўзлай кетди.
— Агар ҳақиқий устоз номини қозонаман десанг, ҳеч қачон турли унвону медалларнинг, қанақадир ордену мансабларнинг кетидан қувма. Бу даҳмазаларга салгина қизиқиб қолдингми, тамом, ўша кундан бошлаб таназзулга учрай бошлаган бўласан. Модомики, ниятинг мансаб пиллапоялари сари тепага кўтарилиш бўлса, у ҳолда ҳали ҳам кеч эмас, бу касбдан воз кеч. Унутмагин-ки, чин дилдан ўқувчиларга сабоқ берсанг, ана шунда энг буюк унвонни қозонасан! Бу унвон нима биласанми, бу унвон – халқ ишончи! Халқнинг ҳурматидан,эъзозидан ортиқ унвон, илтифот йўқ, ўғлим. Кимдир шу унвондан, ордендан куч олса олар лекин, мен эмас. Ҳар гал дарс ўтар эканман, ўқувчиларнинг менга ҳавас билан боқиб турган кўзларидан куч оламан. Аслида ҳамма ҳавас қиладиган инсонга айланиш ҳам бир бахт! Сенга ягона насиҳатим шу. Энди эса, бор, ота-онанг, қишлоғинг бағрига қайт. Уларнинг ишончини оқла...
Яна қучоқлашиб хайрлашдик. Кўзларимдаги билинар-билинмас сизиб чиққан ёшни беркитишга тиришдим. Йиғлагим келди. Лекин, йигит кишиман, начора.
* * *
Мана ҳамон Қодир аканинг насиҳатлари қулоғим остида жаранглайди. Ҳамиша бу ўгитларга амал қилганим боис, кам бўлганим йўқ. Ҳамиша ўзимдан кўнглим тўқ. Аммо, Қодир ака?!! Унинг ўзи нега бу тамойилларидан воз кечди? Ишониш қийин? Унвоннинг ортидан қувма дея ақл ўргатган инсоннинг ўзи бугун орден олиш учун бировлар олдида ҳаттоки тиз чўкишга ҳам қодир. Ёки, орадан ўтган ўн йил уни шу қадар ўзгартириб юбордимикан... Наҳотки, йиллар Қодир акадек метин иродали инсонларни ҳам ўзгартиришга қодир даражада кучли бўлса?!!
Саволлар... саволлар.... аммо, жавоб йўқ.
Кун давомида сўнгги номзодга оид хужатларни ҳам номзодоар рўйхатига киритдим-да, вазирликка жўнатдим. Елкамдан тоғ ағдарилгандек бўлди, ўзи ҳам. Кейин эса ич-ичимда янги тилак болалади. Орден номзодлар орасидан фақатгина Қодир акага насиб этишини истардим. Чунки, у шунга лойиқ эди. Ўзига ярашмаган бир кўйда орден олишни нега астойидил истаб қолганини билмасам ҳам устозимнинг мукофотланишини Худодан ўтиниб сўрадим.
Эртасига ишга чиқмадим. Касалман деб баҳона қилдм-у, ўн йил аввал амалиёт ўтаган мактабим жойлашган қадрдон қишлоқ сари йўл одим. Вилоят марказидан олтмиш, туман марказидан йигирма чақирим олисдаги мактабга тушда етиб келдим. Лойсувоқ мактабдан асар ҳам йўқ. Ўрнида яп-янги икки қаватли бино қад ростлаган. Аввалгидек, тоза сув, газ хаттоки, электр билан ҳам ўлда-жўлда таъминланган мактаб эмас, барча шароитлар муҳайё қилинган замонавий кошона қаршимда бўй ростлаб турарди. Қодир ака дарс ўтаётган хонани дарров топдим. Бутун мактаб, жиҳозлар, ҳаттоки, ўқитувчи-ю ўқувчиларнинг кийимлари ҳам ўзгариб кетган. Лекин, эски мактабни ёдга солувчи фақатгина бир ёдгорлик қолгандек — у ҳам бўлса Қодир ака... Ҳали ҳам ўша-ўша.. Охори тўкилган костюм-шим-у, ўтмишни эслатгувчи малларанг ингичка галстук. Аммо, ҳамон ораста. У ўқувчиларга берилиб Навоийнинг машҳур рубоийсини мутолаа қилиб берарди:
Хақ йўлинда ким сенга ҳарф ўргатмиш ранж ила,
Айламак осон эмас, онинг ҳақин минг ганж ила...
Дарс тугагунча кутиб турдим. Ниҳоят Қодир ака чиқиб келди. У мени ҳеч нарса бўлмагандек осойишта ва албатта хурсанд бир алфозда кутиб олди.
—Мени унутиб юбордингизми деб ўйлагандим. Хайрият, адашибман. ОблОНОда котиба қиз мени сўраганингизни айтганидаёқ, буни билгандим. Бугун уйга қайтиш йўқ, сизни бир меҳмон қиламан.
Бир қўли билан елкамдан қучганча, Қодир ака мактаб яқинидаги уйи томон етаклаб кетди.
Демак, орден билан боғлиқ дардини уйига боргач, айтар экан-да. Майли, ўзлари гап бошламагунча, индамайман деб қарор қилдим. Аммо, Қодир ака на кечки меҳмондорчиликда, на биргаликда боғини кезганимизда, на эрталабки нонуштада бу мавзуда чурқ этди. Қайтангга, ишдан гапириш ўрнига, уёғдан буёғдан сўзлаб кетарди. Нуқул ўн йил давомида нималар билан машғул бўлганимни сўрарди. Лекин, унинг нимадандир безовталиги билиниб турарди.
Ниҳоят тонгда хайрлашдик. Автобус бекатига қадар кузатиб келган Қодир ака бирдан жиддий тортди:
—Ука, келишингизни билардим. Келмаганингизда сизни шогирдим деб атамасдим. Сизга тинчлик бермаётган саволингизга жавобсиз кетишингизни истамаганим учун ҳам, устозим ҳам орднеу медалларга барибир ишқибоз бўлибди-да, дея мендан кўнглингиз қолмаслиги учун ҳам айтаман, яшириб нима қилдим, орден олиш учун югуриб юрганим рост.
Ниҳоят Қодир аканинг мақсадга кўчгани, бу мавзуни ўзи очиб берганидан енгил тин олдим. Акс ҳолда ҳақиқатдан ҳам хуноб бўлиб ортимга қайтармидим.
—Қодир ака, ахир, ўзингиз унвонларнинг ортидан қувма деб ўргатган эдингиз-ку...
Устоз ерга қаради-да, мийиғида кулиб қўйди.
—Кеча янгангизни кўрдингизми, роса озиб кетган. Шўрликнинг қанд касали зўрайиб қолди. Даволатишга қийналяпман. Орден олганга эса тиббий хизмат текин эмиш деб эшитдим. Шунга ука, бошқа йўлини тополмадим. – айбдордайин бошини ерга эгди Қодир ака.
Қодир аканинг сўзларини ҳар икки соатда бир келадиган автобуснинг шовқини босиб кетди. Шоша-пиша хайрлашиб, автобусга ўтирдим. Чанг йўлда Қодир ака қўлини силкитганча кўринмай қолиб кетди. Бўш ўриндиққа ўтирар эканман, айбдордайин бошини эгиб турган Қодир ака кўз олдимдан кетмасди. Шону шуҳрат учун эмас, хаста хотинининг саломатлиги учун орден олишга талашаётган устозимга раҳмим келди. Абгор аҳволига ачиндим. Йиғлагим келди. Лекин, йигит кишиман.
* * *
Орадан уч ой ўтиб, ниҳоят совриндорлар рўйхати эълон қилинди. Адолат бор экан-ку, деб юбордим рўйхатни кўрган заҳоти. Чунки, устозим нуфузли орден соҳибига айланганди. Вилоят ҳокимлигидаги совриндорларнинг тақдирлаш маросимига эртароқ етиб бордим. Қодир акани ҳаммадан олдин табриклаш ниятим бор эди. Аммо, барча йиғилди ҳам-ки, хоким тақдирлаш маросимини бошлади ҳам-ки, Қодир акадан дарак йўқ эди. Бирин кетин мукофотланганларга ордену медаллар тақила бошланди. Карнайдан устозимнинг номи эшитилди.
— Қодир Мўминов!!! “Эл-юрт ҳурмати” ордени билан тақдирланади!
Шу пайт залга томошабинлар орасидан бир аёл чиқиб келди. Аввалига кўзимга иссиқ кўринган аёлни дарров танидим — Зебо Нурматова. Сал қариган эса-да, ҳамон сочлари калта, юзида ўша-ўша меъёридан ошиқча упа. Орденни хокимнинг қўлидан олар экан, микрофонга яқин келди.
— Узр, устозимиз кела олмадилар, — кейин эса унвонни худди ўзи олгандек ҳаяжонланиб давом эттирди. —Бу юксак унвон учун Қодир Мўминов ва мактабимиз жамоаси номидан миннатдорчилик билдираман. Биз ишончингизни яна ҳам оқлашга харакат қиламиз.
Қизиқ, нега Қодир ака келмади? Ё ўзига эп билмадимикан?!
Кутилмаганда хоким аёлнинг сўзини бўлди.
—Домланинг ўзлари нега келмадилар?
Бу саволга тайёр турган шекилли, жувон бироз секин аҳволда тилга кирди.
—Биласизми, бугун эрталаб домланинг аёллари ўтиб қолди. Шунга....
Ҳамма юзига фотиҳа тортди. Жимгина залдан чиқиб кетдим. Йигит киши бўлсам-да, йиғлагим келди. Аммо, бу гал йиғладим. Хонамга қамалиб олганча, йиғладим. Тўйиб-тўйиб йиғладим. Ерга бошини экканча турган Қодир ака кўз олдимга келди. Қулоғим остида эса овози жаранглагандек бўлди.
—Шўрликнинг қанд касали зўрайди. Даволатишга қийналяпман. Орден олганга эса тиббий хизмат текин эмиш.
Ҳусен ТАНГРИЕВ
"Инсон фаолиятида мукофотлар керакми" мавзусидаги қолдирилаётган фикрларга жавобан ушбу ҳикояни хукмингизга хавола этишга жазм этдим. Хатолар, камчиликлар учун олдиндан узр сўрайман.
Афсуски факат бир марта рахмат айтиш мумкин...
Янгиларидан булса курук колмайлик...
Vosil Xaydarov
29.10.2008, 12:07
Афсуски факат бир марта рахмат айтиш мумкин...
Янгиларидан булса курук колмайлик...
Menga ham hikoyalar juda yoqdi. Forumda ana shunday shaxsiy ijod namunalari ko`paysa yana ham yaxshi bo`lar edi.
"Ижод ахли хусусида суз" булимида хам купдан бери ижод намуналарингизни укиймиз деб кутмокдамиз.
Куттирганим учун узр....
Пешонага ўйилган тақдир
Кимнидир қурбон қилиш учун шайлаб қўйилган бомбанинг вақти-соати келиб портлаши оддий ҳақиқат бўлгани каби сабр аталмиш коса ҳам қачондир ўз қирғоқларига хиёнат қилиб, тўлиб тошиши бор гап. Бомба-ку олдиндан белгилаб қўйилган муайян вақт келгани заҳотиёқ ишлаб кетиши мумкин, аммо сабр косасининг тўлиши кутилмаганда ўтга мой пуркайдиган жиндай баҳона туфайли ёндириб-куйдириб, жадал борадиган кимёвий реакция янглиғ содир бўладиган ҳодисадирки, алалхусус, бундан кимдир ёки нимадир каттами-кичикми даражада талофат кўриши аниқ. Айни шу хилдаги тақдир қаҳрамонимиз Шарофат момонинг пешонасига ҳам ёзилган экан, у бугун сабр чегарасини жаҳл ила тарк этган бир инсон камонининг нишонига айланди (энг ёмони, нишон бехато урилган эди). Чидаб бўлмайдиган томони шундаки, бу инсон Шарофат момо учун нотаниш, етти ёт бегона эмас, аксинча ўзининг жигарбанди, тўққиз ой қорнида кўтариб дунёга келтирган дилбанди — қизи эди. “Тавба!” деб ёқа ушлайсан киши. Кечани кеча, кундузни кундуз демай, фарзанд ўстирсанг-у, эвазига.... Энди бу гаплар беҳуда. Мабодо, шу хилда ёки ундан-да минг карра таъсирчан сўзларни топиб айтганда ҳам илон пўст ташласа ташлайдики, лекин нобакор қизнинг инсофга қайтиши тугул туки ҳам қилт этмаслиги аниқ. Мўъжиза рўй бериб, қизининг онгу шуурига ахлоқ, одоб каби фазилатлар меҳмон бўлган тақдирда ҳам Шарофат момонинг энди ортга қайтиши мумкинлиги эҳтимоли миллиондан бирга ҳам тўғри келмаса керак. Етмишга етган, қариб мункиллаб қолган, ҳарна ошқозонини алдаб туришга етадиган нафақа олиб яшаётган кампирнинг қандай зиёни бор эканки, кимнингдир жиғибийронини ўйнатишга сабаб бўлса? Аслида, ҳаммаси ана шунда! Биз кампирни мусичадай беозор десак, мухолифларимиз ўлгудай қайсар дея зарбани қайтаришади. Бирин-кетин рўкач қилинадиган “ҳамма ишга бурнини суқади”, “бўлар-бўлмасга вайсайверади”, “инжиқ, замондан орқада қолган” каби баҳоналарда бир қарашда ҳақиқат бордай туюлади-ю, яхшилаб тагини ковлаштирсангиз, дилларида яширинган асл сабаблар ошкор бўла бошлайди: “текинтомоқ”, “ишламай ётади”, “ҳаловатимизни бузгани-бузган”, “намунча кўп емаса?!”, “бурнининг тагидан шамол ўтса ҳам касал бўлаверади, пенсияси дори дармонидан ортмайди” ва ҳоказо...
Кампир атрофидагиларнинг муносабатиларида пинҳон ётган бу кайфиятни пайқамайди, дейсизми? Ҳечамда! Ўзига қолса-ку, бугунги воқеадан сўнггина эмас, аксинча, бундан ўн йиллар буруноқ, бир гал қизи эрига эркаланиб, “озгина сабр қилинг, боғлаб бермагандир” дея қилган жавобини тасодифан эшитгандаёқ бу диққинафас уч хонали каталакни тарк этган бўлар эди. Лекин, у ҳам ўзидан кўра обрўйини кўпроқ ўйлайдиган, маҳалла-кўй олдидаги шаънини, ҳурматини муқаддас биладиган ўзбеклардан бири-да! “Бор-э!” деб хоҳиш йўриғига юрсаю уйидан бош олиб чиқиб кетса одамлар нима дейди? Ахир, қизини “волидасини уйига олиб келиб, меҳр билан парваришлаётган фарзанд”, дея ҳамма мақтаб, оғзидан бол томиб гапириб турган шундай бир пайтда-я?
Ҳа! Мисқоллаб йиғилган обрўни ботмонлаб сочиш осон. Осон бўлганда ҳам гўёки хамирдан қил суғургандай. Шарофат момо шуларни ўйлади. У ҳам она-да! Гарчанд боласининг кўнгли далада бўлса ҳам уни ўйлагани-ўйлаган. Акс ҳолда, қишлоқдаги ҳайҳотдай ҳовлисидан кечиб, (меҳрибон қиз бир ой ўтмасдан ҳовлини сотиб юборди, ҳозир куёвнинг тойчоқдай “Нексия”си бор) эл-улус бир-бирини танимайдиган шаҳарга келиб яшамас эди. Лабини лабига босиб, тилини тишлаб яшаётган момо кўнглининг қайсидир бурчагида милтиллаб турган умид учқуни бор эди. “Қизимга ҳам инсоф кириб қолар. У ҳам она-ку, қадримга етар”, деб ўйларди. Қолаверса, энди борай деса тайин манзили ҳам йўқ.
Бир баджаҳл қайнонадан “Энг катта бахтсизлик нима?” деб сўрашса, “Куёвнинг қўлига қараб яшаш!” дея жавоб қайтарган экан. Йўқ, бу билан биз Шарофат момони бундай қайноналар сафига қўшмоқчи эмасмиз. Асло! Лекин шуни ишонч билан айтиш керак-ки, куёвиникидаги ҳаёт унинг қалбини ўкситаётгани аниқ эди. Балки, Ёдгори тирик бўлганида...
Одамлар нимадандир кўнгил узишса, билингки, бошқа нимагадир кўнгил боғлашган бўлишади. Шарофат момонинг эски умидлари ўрнини янгилари эгаллади. Икки-уч йил тағин бирга яшаб, у қизига инсоф кириши илоннинг оғзидан бол олиш билан баробар эканлигини англаганида ҳам дарбадарлик рутбасини кийишни ўйламади. Зеро, бу азоблардан қутулишнинг ягона йўли бор эдики, биз уни юқорида янги умид деб атаб қўйганмиз. Ўлим аталмиш бу янги умидга момо минг карра ҳаққим бор деб ўйларди. “Ёшим ҳам бир ерга бориб қолди. Энди қаридим, вақти соатим ҳам етгандир...” дея ўзини-ўзи ишонтирарди. Уни бу уй билан боғлаб турган ягона илинж ҳам ўлим билан боғлиқ эдики, момо “Ўлсам, ўлигим хор бўлмасин” деб ният қиларди. “Ҳеч бўлмаса, расм-русумимни қилиб дафн қилишар”, дея хаёл қиларди. Одамлар ҳам қизиқ, ўлганидан кейин ҳам ўзини ўйлайди. Ўласан, ҳеч нимани ҳис қилмайсан. Шундай экан, дабдаба билан дафн қилишди нимаю-қилишмади нима? Ҳар ҳолда, момони тушунишимиз учун сабаб бўладиган сўз бордирки, уни ҳар қадамда эшитсангиз керак: ҳаммамиз ҳам хом сут эмган бандамиз-да!
Мана, қалбда янги умиднинг ниш чиқариб, куртак ота бошлаганига ҳам етти-саккиз йил тўлди. Аммо, ҳали-вери кутилган дақиқалар яқинлашай демасди, ажал ўзининг тотли шароби (момомизнинг таърифи шунақа!) ила тўлган қадаҳини Шарофат момонинг лабига тутай демасди. Аммо бугун...
Бир амаллаб катта йўлга чиқиб олган кампир йўловчи машиналарга қўл кўтарайми-йўқми, дея ҳайронлик уммонига қанчалик ғарқ бўлса, уйда қолган қизи “Барибир келади, қаерга ҳам кетарди”, дея ўзини-ўзи шунчалик ишонтирарди.
Чиркин дунёнинг бачкана ташвишларидан чарчаб турганингда бошингни майин силаб, кўзингни оҳиста юмишга мажбур қиладиган, эркалаб ўз бағрига оладиган паноҳкор бордирки, уни хотира, хаёл ва яна шунга ўхшаш номлар билан атаб қўйишибди. Бекатдаги ўриндиққа чўкар экан, момо хаёл тулпорини қамчилади. Ва ўтган умр китобини варақлар экан, биронта ҳам зарҳал саҳифа битилмаганига энди гувоҳ бўла бошлади. Фақат иш, фақат елиб-югуриш! Бошқа ҳеч гап йўқ. Пардоз-андоз, ўйин-кулги, ясан-тусан... булар ҳақида ҳатто, ўйлаб ҳам кўрмаган экан.
Момо сулув эди. Сулув бўлганда ҳам ой билан ҳусн талашарди. Ширин табассумига, биргина кўз қоқишига илҳақлар сочидан ҳам кўп эди. Лекин, у тенгини топди, кўзини кўр, қулоғини кар қилган оташин севгиси соҳиби Содиқни топди. Шундагина атрофдагилар муҳаббат ҳар қандай ҳуркак оҳуни ҳам, бедов отни ҳам жиловлашга қодир эканлигига яна бир карра иқрор бўлишди. Атиги уч йилдан иборат бу севги тарихи Содиқ автоҳалокат туфайли ҳалок бўлмаганида балки, узоқ давом этган, оқибат, Шарофат қизи ва ҳали туғилмаган гўдаги билан ёлғиз қолмаган бўлармиди? Умр эса ўтаверди. Унга эр, қизи ва Содиқнинг ўлимидан уч ой ўтиб дунёга келган ўғли — Ёдгорга ота бўламан деганлар ҳам топилаверди. Севгига садоқат буюк эканми, фарзандларига бўлган меҳр ифодасими, ишқилиб, Шарофат қайта турмуш қургани йўқ.
Балки, орадан маълум давр ўтиб, ғам-аламлар ҳовури сал пасайгач, эр қилишга хоҳиш ҳам пайдо бўлгандир, лекин унда кечиккан эди. Негаки, орадан бир йил ўтмай содир бўлган мудҳиш ҳодиса Шарофатни келин қилмаслик учун яхшигина баҳона бўлишга арзирди. Ўшанда акалари бир кампирдан арзон-гаров сотиб олиб берган ҳовлига кўчиб келиб яшаётган Шарофат рўзғор юмушлари билан куймаланиб юрар экан, ногаҳонда қизининг чинқириғини эшитиб, кўчага отилди. Ҳовли рўпарасидаги каттагина қурилиш кетаётган, айни кезда эса қаровсиз қолдирилган майдонда ҳозиргина эритилган шекилли, ховури кўтарилиб турган сақич тўла қозон ёнида қизи турарди. Ҳаллослаб келган она қизининг мумдай эриган сақич ёпишиб, қоп-қора тусга кирган, сақич орасидан эса гўшти кўриниб турган товонини кўрдию даҳшатдан қотиб қолди. Бу ҳали холваси эканлигини Шарофат қизи қозон томонга юзланиб, “Ёдгор, Ёдгор” деганидан сўнг англади.
Англадию, эриб “билқ-билқ” товуш чиқараётган, энди оёқ чиқариб, эмаклаётган Ёдгорни ўз домига тортган қозонга фарзандини қутқариш учун қўлларини ботирди. Буёғини эса муштипар она эслолмайди. Шарофат кўзини очганида ёп-ёруғ палата, оппоқ бинт билан чандиб ташланган қўллари ва яна ёнгинасидаги каравотда оёғини осмонга кўтариб ётган қизини кўрди. Одамлар эса воқеа иштирокчилари ўзига келишини кутишга сабрлари чидамай, аллақачон содир бўлган фалокат хусусидаги тафсилотларни тўқишга улгуришган эди: болалар ўйнаб, қозон ёнига бориб қолишган, кейин эса... юқоридаги ҳодиса содир бўлган. Ниҳоятда қаттиқ куйган қўллар Ёдгорнинг ўлимидан икки ойча ўтиб ҳам ўз ҳолига қайтгани йўқ. Шафтоли қоқидай бужмайиб қолган билаклар, кафтларни кўрса-ку, тушунган одам ичи ачиб, “эҳ, аттанг” деб қўяр, лекин тушунмаган инсоннинг кўзи тушса-чи? Айни ўша одамлар Шарофатни ўзимники қилиб юраман дея аҳд қилганлар сирасидан бўлишса-чи? “Бор-э” – дейиши турган гап.
Хулласи калом, остонадан элчилар ариди. Шарофат эса қизи билан мунғайиб қолаверди.
Энди бугунги кун воқеаларига тўхталсак. Хўш, бугун нима содир бўлган эди ўзи? Шарофат момо юқоридаги ҳаётида содир бўлган фожеаларни бежизга эслагани йўқ. Бугун эрталаб момонинг уйдан бош олиб чиқиб кетишига сабаб бўлган, кампирнинг билмасдан биллур вазани синдириб қўйганидан сўнг бошланган қизи билан она ўртасидаги айтишувга айни шу даҳшатли ҳодиса ҳам устомонлик билан тиқиштирилган эдики, бу билан қиз онасининг нозик жойидан тутиб зарба берган эди:
— Бужмайиб кетган қўлингизни кўрсам, иштаҳам қайтади. Бефаҳмлигингиз, эътиборсизлигингиз боис, шу куйга тушганингиз етмагандек, бир гўдакнинг ҳам бошига етгансиз. Ёнимга олиб келиб қарамаганимда Худо билади, аллақачон ўз бошингизни ўзингиз еган бўлармидингиз? Ҳалиям менга раҳмат денг!
Қулоғининг остида қайта жаранг берган бу сўзлар Шарофат момони чуқур уҳ тортишга мажбур этди. Ўзига қолса ўшанда шундай бўлсин дебмиди? Орадан бир неча йил ўтиб, бу ҳодисани яна эслатишнинг нима кераги бор эди? Бегона бўлса ҳам майли, ўз фарзандингдан шу тахлитдаги сўзларни эшитишдан оғири бормикан? Нега? Шарофат момо ахир бутун умрини шу қизига бахшида қилган эди-ку? Ҳаётга келиб, шўрлик момо нима ҳам рўшнолик кўрди? Ёки вақтида боласига кераклича меҳр бера олмадими? Эҳтимол, керагидан ҳам ортиқ берилган меҳрдан кўра бозорда орттирилган пулларнинг, мол мулкнинг оҳанрабоси кучлилилк қлигандир?!!
Хаёлида ғужгон уриб айланаётган сон-саноқсиз аччиқ саволлар сабаб момонинг боши айлана бошлади. Айни шу кезда унинг узоқ кутган умиди рўёбга айланаётган эди. Бекатда ўтирган ўзгалар “нима бўлди, нима бўлди?” дея момонинг атрофида гирдикапалак бўла бошлаётган бир кезда Азроил аллақачон ўз вазифасини бажариб бўлган эди. Ниҳоят, тотли шаробга тўла қадаҳ ўз сохибасини топган эди.
Шарофат момо айни ўша файзсиз, қизининг нурсиз хонадонини тарк этганидан сўнггина, ўша кунинг ўзидаёқ бу дунёни тарк этди. Нега? Ким билади, балки Азроилнинг ҳам бераҳм қиз яшаётган хонадонга қадам босишга журъати етмагандир?!!
Ҳусен Тангриев
2004 йил
Ra`noxon Xo`jaeva
16.01.2009, 13:45
Ba'zida bu kabi insonlar nima uchun bu hayotda yashayotganiga hayron qolasan kishi.Balki bu har bir narsaning o'z vaqtida qadriga yetish uchun berilgan turtkidir. Ijodingiz hamisha gullab yashnasin, biz sizdan yangidan yangi hikoyalarini kutib qolamiz.
Куттирганим учун узр....
2004 йилда ёзиган хикоянгизни энди беряпсизми :) Форумдошларни 4-5 йил куттириш яхшимас. Колганларини хам укийлик (агар иложи булса). Ёки китоб килиб чикаринг. Ижодингизда омадлар тилайман.
Umida Shodiyeva
19.01.2009, 20:00
Hikoyalaringiz hayotingizda yuz bergan voqealar asosiga yozilganmi,yoki?....
Hikoyalaringiz hayotingizda yuz bergan voqealar asosiga yozilganmi,yoki?....
Саволингизни ўқиб, ўзимни гўё машҳур ёзувчилардек ҳис этиб, тўлқинланиб кетишимга бир баҳя қолди-я... :)
Жавобга келсак, барча ҳикояларни яратишда албатта хамиртуруш вазифасини ўтайдиган қандайдир воқеалар бўлади. Аммо, улар 100 % қоғозга туширилади дегани эмас. Масалан, тоғам 3 йиллик меҳнат хизматидан сўнг Кореядан қайтганида ҳамма унга "қанча ишлаб келди экан" деган қизиқиш билан боқишини кузатганман. Натижада, "Қишлоқ" ҳикояси яратилди. Аммо, тўғриси тоғам ҳикоядаги Илҳом каби бу ҳолатдан таъсирланган, оғринган дея олмайман.
"Кечиккан унвон"даги ўқитувчининг мукофотга талпиниши ҳодисаси ҳам бутунлай тўқима. Аммо, ўқитувчини тасвирлашда ўзимнинг синф раҳбаримни кўз олдимга келтириб тасвирлаганман.
"Пешонага ўйилган тақдир" ҳаётга яқинроқ. Реал ҳаётда бир кампир бир ўғлидан ранжиб, иккинчисиникига бориб яшайди. Аммо, иккинчи ўғлиникидаги ҳаёт аввалгисидан ҳам баттар ўксик тарзда кечади. Нуқул бу ердаги ўғил ўтирса турса акасини ҳақоратлаб, кампирни дилини эзғилайди. Кампир эса яна эски манзилига қайтишга ор қилганидан бу ердаги ҳаётга чидаб, дунёдан ўтиб кетди.
Сизга Ўткир Ҳошимов билан бўлган суҳбатни ўқиб чиқишни тавсия қилардим. Ижодкорнинг воқеа-ҳодисаларни ҳаётдан олиши мавзусини чиройли қилиб очиб берганлар.
Nigora Umarova
20.01.2009, 11:26
Hikoyalaringiz hayotingizda yuz bergan voqealar asosiga yozilganmi,yoki?....
Саволингизни ўқиб, ўзимни гўё машҳур ёзувчилардек ҳис этиб, тўлқинланиб кетишимга бир баҳя қолди-я... :)
Насиб килса, узоги билан 10 йилдан сунг, сиз билан хам Узбекистон халк ёзувчиси Хусан Тангриев деб сухбатлар уюштирилар. Факатгина ижод намуналарингизни тез-тез форумга куйиб борсангиз.
Ижодингизга кизикиб колишибдими, демак, асарларингизга талаб бор, кимнидир дил торини чертган.
Nigora Umarova
23.01.2009, 17:03
!!!!! Forumimizning ijodkor yoshlari diqqatiga!!!!
Ijod namunalaringizni to'plab boring. Shu yaqin kunlarda Toshkent shahrimizda ham yosh ijodkorlar uchun "Mahorat maktabi" ochiladi. Maktabda adiblar: she'riyat yo'nalishida -shoira Halima Xudoyberdiyeva va nasr yo'nalishida yozuvchi Tohir Malik saboq beradilar.
Maktabda ta'lim olish uchun ijod namunalaringizni taqdim etishingiz kerak
!!!!! Forumimizning ijodkor yoshlari diqqatiga!!!!
Ijod namunalaringizni to'plab boring. Shu yaqin kunlarda Toshkent shahrimizda ham yosh ijodkorlar uchun "Mahorat maktabi" ochiladi. Maktabda adiblar: she'riyat yo'nalishida -shoira Halima Xudoyberdiyeva va nasr yo'nalishida yozuvchi Tohir Malik saboq beradilar.
Maktabda ta'lim olish uchun ijod namunalaringizni taqdim etishingiz kerak
Мумкин бўлса, яна-да батафсил ёритсангиз...
Nigora Umarova
24.01.2009, 17:37
Мумкин бўлса, яна-да батафсил ёритсангиз...
"Бекажон" газетасининг ташаббуси билан "Махорат мактаби" фаолият юритаётганидан хабардор булсангиз керак. Бу мактаб Самарканд шахрида уз амалий машгулотларини утказарди.
Якин кунларда Тошкент шахрида хам "Махорат мактаби"нинг фаолиятини ташкил этиш режалаштирилган.
2Husen Tangriyev,
Китоб чикариш хакида уйлаб курмадингизми?
2Husen Tangriyev,
Китоб чикариш хакида уйлаб курмадингизми?
Бу энг катта орзуим десам ҳам бўлади. Орзу эса осонгина ушалавермайди...
ГУЛЗИРА
Бугун кўнглим ўлади менинг,
Юрак гулим сўлади менинг,
Севги тахтим қулади менинг
Бугун тўйинг муборак, жоним!
Курсдоши Саида битган мисралар негадир Қобилбекнинг тилига қуйилиб кела бошлади. Ташқарида эса карнай-сурнай садолари, хотин-халаж, болаларнинг шовқини эшитилиб турарди. Сабаби, тўй. Қўшниси, Раҳимбой ака қизини узатмоқда. Гулдей етилган Гулзира келинчак либосини кийган-ча куёв болани кутарди. Қаёқдандир Раҳимбой аканинг синфдош ўртоғи Холмат ака катта бир новвосни етаклаб кела бошлади. Атрофдан “Қойил-э,!!” , “Мана буни тўёна деса бўлади” қабилидаги маддоҳона сўзлар эшитиларди. Кеккайганча Холмат ака новвосни Раҳимбой аканинг қўлига тутди. Меҳри ийиб келиннинг отаси кўзларига ёш олди. Қадрдонлар қучоқлашишди.
Хонасига қамалиб олган Қобил эса Гулзирани келинчак либосида кўриш учунми деразадан ташқарига тикилганча бу манзарани кузатарди. Аслида эса, ўй сурарди.
* * *
Ўшанда у абитуриент эди. Олийгоҳга кириш учун тиним билмай юрган кезлари эди. Лекин, ўзи истар-истамай бир туйғуга асир бўлаётганини сезарди. Ўйламай деса-да ҳаёлари қўшнининг уйи томон шошарди. Чунки, у ерда беихтиёр кўнглини ўғирлаб қўйган қиз – Гулзира яшарди.
Гулзира.... Гулзира...
Нақадар гўзал қиз эди. Камон қошлар, оҳу кўзлар, рўмоли остидан кўриниб турадиган қоп-қора сочлар...
Лекин, йигит кўнгли иккиланарди. Севгисини изҳор қилишга ийманарди. Журъати етмасди, шаҳди етмасди. Шу тариқа мактаб тугади. Омади келиб, талаба бўлди. Энди у бўлажак ички ишлар ходими. Ўзини ўқишга бахшида қилса-да, юрагининг бир бурчагидан мени унутмадингизми дея Гулзира аҳён-аҳён ёдини тилиб ўтарди. Шундай кезларда, албатта Гулзирага севишимни айтаман деб ич-ичидан қатъий аҳд қиларди. Тезроқ ўқиш тугаб, йилда бир марта унда ҳам икки ҳафтага бериладиган таътили келишини кутарди. Таътилга борганида севгисини яширмасдан ошкор қилади.
Шу тариқа биринчи курс тугаб, қишлоғига қайтди. Ички ишлар ходими либосида. Ҳавас қилган бўлди, ҳасад қилган бўлди. Лекин, йигит буни эмас, Гулзирани ўйларди. Ич-ичида иккиланиш бор эди. Уни ҳали билмайсан-ку дерди ақл ҳислардан устун келган пайтлари. Яхшиси, бировдан маслаҳат сўра!!! Қобил шунга амал қилди. Чин дўст деб билгани Саиднинг олдига югурди. Мактабдан сўнг қишлоқда қолиб, кичкина бўлишига қарамай, фермерлик қилаётган Саид уни илиқ кутиб олди. Дарҳол дастурхон ёзди. Меҳмон шарафига бир шишани очди. Ароқ таъсир қилиб, кўзлар сузилаётган маҳал Қобил мақсадга кўчди. Гулзира ҳақида дўстининг фикрини сўради. Маст кўзлари билан Қобилга бироз тикилиб турди-да, Саид ярашиқсиз тарзда бидирлаб кетди:
—Биласанми, шу Гулзиранг менга ҳеч ҳам ёқмаган. Исмига қара – Гулзира! Шу ҳам исм бўлди-ю, шунинг ўзи ота-онасининг диди хаминқадарлигидан далолат эмасми? Салгина эс бўлса, қизига чиройлироқ исм қўймайдими? Сени исмингга ҳам ҳеч мос тушмайди-да!! Қобилбек ва Гулзирахон!!! Ҳеч қанақа мутаносиблик кўрмаяпман... Лекин, ўзинг биласан, ўрнингда бўлганимда мингта қиз танласам танлардим-ки, лекин шу Гулзирангга қиё ҳам боқмасдим.
Йигит ҳеч нарсани ўйлаб ўтирмади. Дўстим ҳақ деди-ю, севги изҳор қилишдан воз кечди. Гулзирага бир неча бор кўзи тушди-ю, Саиднинг сўзларини эслаб изҳори дилга шошилмади. Чунки, унинг севгиси чўлда қолган, лекин ҳали очилмаган ғунча каби кучсиз ва нимжон эди. Таътил тугаб Қобил ўқишга қайтди.
Лекин, ҳислар... Бу тизгинсиз ҳислар... Бу асов ҳисларни буйсундириб бўлармиди? Юрак ўқиш бошланганига бир ой ўтмай яна қадрдон исмни такрорлашни бошлади.
Гулзира!! Гулзира!!
Йигит ана шунда пушаймон еди. Энди яна интиқиб таътилни кута бошлади. Фурсат етиб, иккинчи курс ҳам тугади. Йигит яна қишлоққа қайтди. Қизнинг олдига шошди. Лекин, бу Гулзира деганлари остона хатлаб кўчага чиқадиган қиз эмасди. Шунда изҳорини унинг дугонаси орқали етказишни лозим топди. Қишлоқ кутубхонасидаги Гулнознинг ёнига шошди. Дудуқлана-дудуқлана мақсадини ошкор этди. Қиз эса бийрон-бийрон жавоб қайтарди.
—Биласизми, Гулзира энг яқин дугонам. Унга қарши бирон нарса дейишга журъатим етмайди. Лекин, сиздек барно йигитга ундан-да гўзал қизлар муносиб эмасми? Сизни, нуфузли олийгоҳ талабасини олдинда гўзал келажак кутмоқда. Мартабали лавозимлар, катта-катта давралар... Гулзира-чи? У бу йўлда сизга фақат халақит беради. Мен бунга ишонаман. Чунки, қишлоқдан ташқаридаги ҳаётни тасаввур ҳам қилолмайди. У учун ҳаёт нима биласизми? Эчки-сигир, ўт-ўлан, уй-рўзғор ташвишлари – мана шу унинг ҳаёти!!!
Қиз ҳақ эди Қобилнинг наздида. Рост-да, у келажакда илмнинг, катта-катта мансабларнинг одами, салкам шаҳарлик. Гулзира-чи, уйидан нарини билмайди. Агар, бирга ҳаёт бошласа, буёғи-чи? У тоғдан келса-ю, бу боғдан келса, ана унда нима бўлади?
Ақл тағин ҳислардан устун келди. Икки ҳафта иккиланишлар домида ўтди. Гулзирани узоқдан бир неча бор кўрди-ю, ҳар кўрганида Гулнознинг сўзлари ёдига тушиб ортига тисарилди. Чунки, севгиси шамолда қолган гулдек эди-ю, очилиб бўй таратиш учун қуёш нурларнини кутарди.
Йигит яна ўқишга қайтди. Аммо, бари такрорланди.
Лекин, ҳислар... Бу тизгинсиз ҳислар... Бу асов ҳисларни буйсундириб бўлармиди? Юрак ўқиш бошланганига бир ой ўтмай яна қадрдон исмни такрорлашни бошлади.
Гулзира!! Гулзира!!
Ва, яна таътил келди. Йигит қишлоққа бу гал қатъий шаҳд билан қайтди. Энди уни ҳеч ким бу йўлдан қайтара олмайди. Яна ўша эски муаммо – қизни ҳоли учратишнинг имкони йўқ эди. Бошқа йўлни танлади. Қиз тез-тез бориб турадиган, амакисидек бўлиб қолган Холмат аканикига боради. Холмат аканинг хотинига айтса, бирон баҳона билан чақиртириб беради. Янга йигитнинг мақсадини эшитиб табассум қилди-ю, негадир рангги бирдан ўзгарди. Уйга кириб кетди-ю, сал ўтмай Холмат аканинг ўзи чиқди. Йигитни ёнига ўтқизди-ю, ваъзхонликни бошлади
—Ўзинг ўйлаб кўр, тенг-тенгги билан, тезак қопи билан деган гап бор. Ўлса ҳам ота-онанг унга уйлантиришмайди. Ахир, сенлар хўжалар авлодидан!!! Гулзиранг-чи? Ота-онаси қорача бўлса? Укам, ўзингга ташвиш ортирма? Кейин, буни хосиятсиз дейишади. Мана кенжа амакинг отасига қарши бориб, қорача қизга уйланди. Оқибат, нима бўлди? Саккиз йилдир-ки, фарзанди йўқ!!!
Э-воҳ, буёғини ўйламабман-ку?!! Севги ўз йўлига!!! Уйлансам-у, фарзанд кўрмасам нима бўлади? Ажрашаманми кейин? Ота-онамни норизо қилиб ўйлансам турмушимда файз бўлармиди?
Ақл яна ҳисларни жиловлади. Йигит бошқа Гулзирани ўйламасликка қасам ичди. Севгиси очилган гул мисоли эди-ю, атрофни эгаллаган қуюқ зулмат боисми, йигит севгининг бу қадар чиройига ҳали ҳам ишонмасди.
Таътил тугаб ўқишга қайтди. Ўқишнинг сўнгги йили бошланди.
Аммо, сездингиз-ки, бари такрорланди.
Ҳислар... Бу тизгинсиз ҳислар... Бу асов ҳисларни буйсундириб бўлармиди? Юрак ўқиш бошланганига бир ой ўтмай яна қадрдон исмни такрорлашни бошлади.
Гулзира!! Гулзира!!
Ҳислар бу гал ақлни яксон қилди. Ахир, энди у ёш бола эмас. Катта ҳаёт остонасидаги йигит. Севгиси чинлигига иқрор бўлди. Ўзгаларнинг фикри билан эмас, ўз қалбига ишониб иш тутиш лозим деган қарорга келди.
Ўқиш тугади. Йигит энтика-энтика бутунлайга қишлоғига қайтди. Лекин...
Лекин, онасидан маъшум хабарни эшитди. Қизни узатишаётган экан. Қобил эшитди-ю, тошдек қотди. Энди кеч эди, бирон чора кўришга ҳам имкон йўқ эди. Дардлашгиси келдими, Саиднинг ёнига шошди. Саид дўстининг аҳволига ачинди-ю, охирида қўшиб қўйди:
—Лекин, яхши қиз эди Гулзира.
Қобил ичидан зил кетди. “Шуни энди айтасанми, аҳмоқ?” деди ичида. Лекин, сиртига чиқармади. Тасодифан, кўчада Гулнозни кўрди. Қобил индамаса-да, қизнинг ўзи Гулзира мавзусида тўхталди. Ва сўнггида қўшиб қўйди:
—Назаримда, уйлансангиз бўларди!
Қобил ичидан зил кетди. “Шуни икки йил аввалги суҳбатимизда айтсанг бўлмасмиди?” деди ичида. Лекин, сиртига чиқармади.
Гулзиранинг тўйига икки кун қолганда отасининг қайсидир юмуши билан Қобил Холмат аканинг остонасини хатлади. Холмат ака йигитнинг дардини биларди. Овутгиси келди.
—Кўп ҳам сиқилаверма, дунёда қиз камми? Энди топган қизинг хўжа бўлмаса ҳам хавотир олма!! Отангни розилигини ўзим олиб бераман!! Эркак сўзим!!!
Йигит дод дегиси келди. “Шу ваъдани бир йил олдин берсангиз бўлмасмиди” дегиси келди. Айта олмади. Уйига қайтди. Илк бора Гулзирани эслаб кўзига ёш олди.
Бугун эса уни бегона қўлга бермоқда. Нега ўшанда бировларнинг сўзига қулоқ осди...
Йигит билмасди-ки, чин дўст деб билгани Саиднинг ўзи ҳам Гулзирага ошиқ эди. Рақиби биттага бўлса камайишини истаб ўшанда Гулзирани қоралаганди.
Йигит билмасди-ки, чиройли либосда, барно йигит – Қобилга кўнгли борлиги учун ҳам Гулноз Гулзирани унга раво кўрмаганди. Қобилдан умиди бор эди. Бирон куни олдимга қайтади деган илинж бор эди.
Йигит билмасди-ки, Холмат ака Гулзиранинг тўйига бир новвос атаган эди. Ўшанда эҳтимол, ёшларнинг учрашувига йўл очса, тезда тўй бўлиб қолишидан хавфсиради. Бу хавфдан хотини огоҳлантирди. Агар, кутилмаганда тўй бўлиб қолса-ю, ўғлининг суннат тўйига атаётган новвосни қўшқўллаб Раҳимбойга топширишга тўғри келармиди?
Йигит билмасди, билгани фақат битта – Гулзирани севар экан! Энди ишонди. Лекин, кеч эди. Беихтиёр курсдоши битган мисралар ёдламаган бўлса-да, тилига қуйилиб кела бошлади.
Эрта сўлган атиргулдайман,
Тиконларга қалбим илгайман.
Ҳижронларга қандай чидайман,
Бугун тўйинг муборак, жоним.
Уйда қолиш у учун азоб эди. Шаҳарга қайтди. Ишга кирди.
Лекин, ҳислар... Бу тизгинсиз ҳислар... Бу асов ҳисларни буйсундириб бўлармиди? Юрак иш бошланганига бир ой ўтмай яна қадрдон исмни такрорлашни бошлади.
Гулзира!! Гулзира!!
Лекин, энди у қишлоғига қайтолмасди. Қайтгиси келмасди.
Ҳусен ТАНГРИЕВ
Husen Tangriyev, Хеч качон ёзишдан чарчаманг. Кейинги хикоянгизни кутадиган хеч булмаса битта мухлисингиз бор :)
Nigora Umarova
11.03.2009, 11:26
Husen Tangriyev, Хеч качон ёзишдан чарчаманг. Кейинги хикоянгизни кутадиган хеч булмаса битта мухлисингиз бор :)
Хаммамиз хам Хусаннинг асарларини севиб укиймиз ва доимо янги-янги хикояларини кутиб коламиз.
Хусанга "Ижод ахли хусусида суз" укувчилари номидан саволим бор:
Кимларни устозим деб биласиз?
Кимларни устозим деб биласиз?
Нигора опа, уялтирмасангизчи одамни? Бу кетишда мени каттакон ёзувчига айлантириб қўясиз-ку?!!
Нигора опа, уялтирмасангизчи одамни? Бу кетишда мени каттакон ёзувчига айлантириб қўясиз-ку?!!
Уялиб кетдиларми...? Қанийди манда шунақа қобилият бўлганида, роса ўзимни кўз-кўз қилардим. :)
Ростдан ҳам кимларни устозим деб биласиз?
Шахсий савол: Бундан кейин ҳам шундай ижод қилиб турасизми ёки вақтингиз бўлмасмикан?
Хусанга "Ижод ахли хусусида суз" укувчилари номидан саволим бор:Кимларни устозим деб биласиз? кимларни устозим деб биласиз?
Ҳар қандай асарни ўқиб, ижодда фойдаланишга асқотадиган билимларни ўзлаштирсак, ўша асар муаллифини ҳеч иккиланмай устоз дейишга ҳақли бўламиз. Ёзувчи Абдуқаюм йўлдошевнинг "Сунбуланинг илк шанбаси" асарини ўқиганимга қадар, унгача ёзганларими шунчаки пала-партиш машқлар эканлигига иқрор бўлганман. Ўткир Ҳошимов, Тоғай Мурод ижодига ҳурматим баланд. Уларникидек, қалб торини черта оладиган асарлар ёза олармиканман деб кўп ўйланаман.
Шахсий савол: Бундан кейин ҳам шундай ижод қилиб турасизми ёки вақтингиз бўлмасмикан?
Нимага шама қиляпсиз? Ижод инсоннинг лавозимидан бутунлай ташқаридаги ҳодиса эмасми?
Нимага шама қиляпсиз? Ижод инсоннинг лавозимидан бутунлай ташқаридаги ҳодиса эмасми?
Албатта ташқаридаги ҳодиса, лекин сизнинг ишингиздаги вазиятда илҳом келиши қийин бўлса керак деган хаёлга боргандим. Жавоблар учун рахмат, гарчи саволимга савол тариқасида жавоб олган бўлсам ҳам. Ижодда чарчамананг!!!
Umida Shodiyeva
16.03.2009, 11:26
Husen Tangriyev
Yangi hikoyalaringizdan qachon bahramand bo'lamiz, aziz forumdosh ijodingizni anchadan beri kutayapmiz.
Bahoriy hikoyalaringizdan bormi?Axir yurtimizda bahor hukmron!
Husen Tangriyev
Yangi hikoyalaringizdan qachon bahramand bo'lamiz, aziz forumdosh ijodingizni anchadan beri kutayapmiz.
Навбатдаги ҳикояни қарши олинг. Лекин, баҳорга даҳли йўқ. Шунчаки, баҳор кунларида ёзилган, холос.
Навбатдаги ҳикояни қарши олинг. Лекин, баҳорга даҳли йўқ. Шунчаки, баҳор кунларида ёзилган, холос.
Қойил!!! Қаерлардан оласиз-а?
Навбатдаги ҳикояни қарши олинг.
койил... :clapping: :clapping: :clapping: :clapping: :clapping:
Husen Tangriyev, хикояларингизни китоб килиб чикариш вакти келмадимикан? Хеч булмаса битта тупламЧА шаклида.
Савол: "Букаламун" булган вокеами?
ПС: Хикояга ном куйишда букаламун хафа булади деб уйламадингизми? Букаламун хаммага хар хил куринса хам бошкаларга ёмонлик килмайди.
Lutfillo Tursunov
17.03.2009, 23:45
Husen Tangriyev, хикояларингизни китоб килиб чикариш вакти келмадимикан? Хеч булмаса битта тупламЧА шаклида.
Менимча китоб чиқаришга шошилмаслик керак. Одатда биринчи китоб қанчалик зўр чиқса (том маънода) муаллифнинг келажакдаги ижодига шунчалик ижобий таъсир ўтказади.
Umida Shodiyeva
27.03.2009, 11:39
Husen Tangriyev!
Yangi hikoyalringizdan qachon yana bahranand bo'lamiz! Ijodingizga juda qiziqib qoldim.Sizning ijoddagi yo'nalishingizdan o'rnak olayapman desam yanglishmayman.Biz kabi yoshlarni ijod namunalaringizdan bahramand qilsangiz ham xursand bo'lardik ,ham ma'naviy ozuqa olardik!
Agar o'rinsiz gap gapirgan bo'lsam ,ma'zur tutasiz!
Umida Shodiyeva
22.04.2009, 11:14
Toshkent 2200 yoshda
Bu olamda nurli bir o’lka bor,
Ta’rifin so’zlamoq uchun tillar lol.
Zamaxshariy ,Qaffol Shoshiy , Toshqandiy
Said Ahmad ,G’afur G’ulom, Qodiriy,
O’tkir ,Omon ,Oybek ,Hamidlarin ,
Bag’rida kamol toptirgan vatandur ,
Toshkent 2200 yillik chamandur.
Moziysidan so’zlar qancha binolar ,
Hazrat Imom ,Abulqosim ,devonalar.
Zamonaga yarashadi keng yo’llar ,
Maqbara-yu, madrasasi tovlanar.
Chinorlari mingni ko’rgan vatandur,
Toshkent 2200 yillik chamandur.
Shayx Xovandi Tohur, Shayx Umar Bog’istoniy ,
Shayx Zayniddin Singari,avliyolar maskani.
Bu zamin allomasi,Xo’ja Ahror Valiysi,
Abu Bakr Shoshiy-u,Abu Banokatiysi,
Ajdodlarim izi qolgan vatandur ,
Toshkent 2200 yillik chamandur.
Tuprog’i oltinga qiyos go’shadur,
Bog’lariga kirsang ,chiqmoq maloldir.
Ostonasin sog’inmoq tabiiy holdur,
Behisht xidin suygan sayyohlar ko’pdur.
Chinorlari mingni ko’rgan vatandur,
Toshkent 2200 yillik chamandur .
Boshlamaydi salomsiz hech so’zini,
Odob ,oqibat ila yuvar yuzini.
O’z yeridan terar rizq-u, ro’zini,
Yomonlikdan pana tutar o’zini.
Bobo-yu,momosi piri davlatdur,
Toshkent 2200 yillik chamandur.
O’n to’rt yetim boshini xo’p silagan,
Non-tuzin berib ham minnat qilmagan.
Necha yilki eldan nomi o’chmangan,
Bag’rikeng Shomahmudovlar bo’lgan.
Vatan xalqim o’zingdan andozadur,
Bugun 2200 yillik chamandur.
Sharq olami san’atini ko’targan,
Bugun dunyo sayqaliga aylangan.
Islom madaniyati poytaxti Toshkent,
Buyuk ipak yo’li tutashgan Shoshkent.
Chinorlari mingni ko’rgan Binkatdur,
O’zi 2200 yillik Toshqandur.
Poytaxtimiz topibdi Mashriqda ham o’z o’rnin,
Shuxratiga mos va xos atabdilar nomlarin.
Tinchlik shahri ,non shahri,jasorat,bog’-rog’ shahri,
Dunyo tan olganda ham unutmaydi tarixin.
Chinorlari mingni ko’rgan vatandur,
Toshkent 2200 yillik chamandur .
Olamda hech bir yurt sendek bo’lolmas,
Bir marta ko’rganlar qaytib ketolmas.
Ta’rifingni tinglagan bo’lar zumda mast,
Tandir noning isidan ko’ngil uzolmas.
Chinorlari mingni ko’rgan vatandur,
Toshkent 2200 yillik chamandur .
Yurtboshimiz farmoni ila ochilgan dargoh ,
Markaziy Osiyomizda yagonadir u biroq.
Islom Universitetining qoshidagi litseydir,
Mana bu kun litseyim to’qqiz bahorli bog’dir.
Chinorlari mingni ko’rgan vatandur,
Toshkent 2200 yillik chamandur .
Umida Shodiyeva
Nigora Umarova
04.05.2009, 18:13
Ba'zan shogirdlarimning ijodlarini o'qib dilim yayraydi.
Biroq ayrimlarining ijod namunalarini e'lon qilishga botina olmay qilgan istiholasi kishini bir oz o'ylantiradi. E'tiboringizga ana shunday kamtar qizlarimdan biri Bibi Robiyaning ijod namunalaridan havola qilmoqdaman.
Kompyuter va kitob
Qadimul ayyomda bizning bobolar,
Kitoblar o'qigan ixlos-la sevib.
Bugun kompyuterning zamoni keldi,
Avlodlar kitobdan qolishgan bezib.
Millionlab kompyuter to'qiydi go'yo,
Nur-u axborotdan o'rgimchak to'ri.
Yer shari go'yoki ojiz kapalak,
To'rga o'доф bo'lar to'g'ridan to'g'ri.
Odamzod oldinga tashlarkan qadam,
O'zining ishiga o'zi ham hayron,
Ortgami oldinga chopayotir vaqt,
Kitobsiz qayerga borar bu zamon?!..
Bibi Robiya
Nigora Umarova
04.05.2009, 18:21
Tosh davri
Ibtidoiy odamlar yig'ilib bir kun
sanamoq bo'ldilar barmoqlarini.
G'orlari sinf bo'ldi, qoyatosh-doska,
Raqamlar to'ldirdi tomoqlarini.
Qoyatosh ustida o'ltirib qarg'a,
Saboq berar edi raqam ilmidan.
Miyasi zo'riqdi o'quvchilarning,
Qarg'ani qilishdi judo dumidan.
Toshga toshni urib toshni o'yishdi,
Barmoqni sanamay rasmin chizishdi.
Ushbu mo'jizani ko'rmoq uchun so'ng,
Qo'shni qabilani chorlab kelishdi.
Yoddan ko'tarildi barmoq sanash ham
Toshlarga chizish-chun jo'nadi hamma.
Kiyiklar, sherlaru ov manzarasi,
Chizildi lek sanoq qoldi muammo.
Bugun topilgan o'sha tasvirlar,
Ilk o'quvchilar darsidan darak.
Bizni ham yana ming yildan keyin,
Kimdir ana shunday eslasa kerak.
Bibi Robiya
E'tiboringizga ana shunday kamtar qizlarimdan biri Bibi Robiyaning ijod namunalaridan havola qilmoqdaman.
Узр, Робия-мана шу форум аъзоси Робиями...? Қойил, шундай қобилият эгаси истихола қилиш...., эхх.., қанийди менда шунақа итеъдод бўлгандааа...
Гап йўқ, келажакдаги барча амалга оширмоқчи бўлган ишларида омад тилайман. Тасанно!!!
Nigora Umarova
04.05.2009, 18:43
E'tiboringizga ana shunday kamtar qizlarimdan biri Bibi Robiyaning ijod namunalaridan havola qilmoqdaman.
Узр, Робия-мана шу форум аъзоси Робиями...? Қойил, шундай қобилият эгаси истихола қилиш...., эхх.., қанийди менда шунақа итеъдод бўлгандааа...
Гап йўқ, келажакдаги барча амалга оширмоқчи бўлган ишларида омад тилайман. Тасанно!!!
Йук, ижод намуналаридан келтириб утган Робия биби умуман узга шахслар.
Кизларимизда Зебунисобегимдек "Лайли зотидан эсамда манда Мажнунча хаво, тогу тош кезгум келур валек йулим тусгай хаё" хиси кучли булгани учунми, ижод намуналарини эълон килгани ийманишади. Ижодларини укиб гохо дилим яйрайди. Бирок...
Nigora Umarova
04.05.2009, 18:54
Kelajak ko'ksiga kiritib kuylar
Keksa kuz kelib ketgani kabi,
Kezar ko'klam ko'nglim ko'chasida.
Ko'pdan kutayotgan kurtaklar keling,
Ketar ko'klam kuz ko'lankasida.
Ko'ngil kulbalarini ko'mmang kibrga,
Kiydiring kamtarlik ko'ylaklarini,
Kitob kemasida ko'proq kezingiz,
Kutmangiz keksalik ko'lmaklarini.
Kechagi kapalak ketgani kabi
Kuzatamiz kimnidir kerakli kunga.
Kelajak ko'ksiga kiritib kuylar
Ko'ngilni kuylataylik ko'tarib ko'kka.
Bibi Robiya
Nigora Umarova
04.05.2009, 18:56
Ana shunday ijodkor o'quvchilar ko'p. Ularning iste'dodlarini vaqtida payqab, yuzaga chiqara olish kerak, xolos.
Таъзия
Ҳаммаси бирдек тартибда эди. Билмадим, бу тартиблар қачон вужудга келган-у, бир бутун кетма-кетлик касб этгунига қадар яна қанча вақт ўтган экан? Баъзида ўйланиб қолардим, биз қандоқ бахтли авлоддирмиз-ки, тайёрга айёрмиз! Бизгача яшаш тартибимиз, дунёга келишимизу-кетишимиз билан боғлиқ урф-одатлар ҳаммаси ўйлаб топиб бўлинган. Буёғига биз ҳам ўрганиб, шуни илиб кетсак, кифоя.
Тартиб-ки бу, темирдан мустаҳкам. Маромига етказиб қизитсанг, темир-ку эрир – ҳохлаган шаклингга кирар. Аммо, бу тартиблар...
Тартиб-ки бу, манаман деган тартибни бузгувчилар унинг олдида буйсуниқ. Бутун бир мамлакат тартибларини ўзгартиришга қодирлар бор-ки, шунга келганда тиши ўтмайдир. Бу тартиблар бирон мактабда дарс ўтиб, ўргатилмайди. Бу тартиблар олийгохда илмий мухокама килинмайди.
Тартиб-ки бу, ўрганиш учун устоз керак эмас!
Етти яшарлигида - бувиси дунёдан ўтган кун, бошига дўппи кийгизиб, белбоғ боғлашганида, бугун байрам экан-да деб қувонган невара оз эмас, кўп эмас, атиги бир йилча фурсат ўтиб, тасодиф яна бирон таъзияга дуч келса, беихтиёр ўзи бориб тўнчасини кияди, белбоғини илади.
Секин-аста кўз пишиб бораверар экан. Поччамнинг вафоти ҳақида хабар келганида негадир фавқулодда бирон ҳолатга тушганим йўқ. Дўхтирлар айтганидек, руҳий таназзулми, шокми, кутилмаган зарбами, хуллас, ҳеч нарса бўлгани йўқ! Ваҳолангки, бегона эмасди - холамнинг эри, тўртта девдай сумбатли ўғилларнинг - холаваччаларимнинг отаси эди. Ўғли йўқлигини билдирмай, бобом билан бувимнинг қора кунида яраган, қабрга ўз қўли билан қўйган ичкуёви эди. Борсам, ҳарна “Келқани, божамнинг Тошкандаги ўғли” дейишни унутмасди.
Эшитдим-у, шунчаки, кайфиятим тушиб кетди. Ишга камида уч кун чиқолмаслигимни, йиғилиб қоладиган топшириқлар роса бош оғриқ бўлишини ўйладим. Боя айтганимдек, таъзиянинг бузиб бўлмас тартибларига, айниқса, биров келганида бўкириб йиғлаш жоизлиги ғашимни келтираверди. Уч кун кўзларга азоб бериб, ёш оқизиш ғами малол кела бошлади. Ўз-ўзимни уруша бошладим – шунчалар тошбағирмисан? Бегона эмас-ку дея ўзимни ўзим ғам-қайғу уммонига ғарқ қилишга мажбурлай бошладим.
Тартиблар ўз ишини бошлаганди. Ҳовлига кириб борар эканман, аллақачон қудуқ ёнида тобут – нарвон ҳозирлаб қўйилган. Ҳассакашлар учун кимдир дарров ҳафсала билан йигирматача терак шохларидан йўнибди.
Ҳаммаси, ҳув ўша бобом билан бувим ўтганида-қа каби сценарийда эди. Додлаб кириб бордим, илк дуч келган холами, аммами кимдир бўйнимдан қучоқлаб уввос солди. Қўшилиб йиғлайсан, кетма-кет икки-учтаси билан шу алпоз йиғлашасан. Кейин жимгина эркакларнинг сафига бориб қўшиласан. Бир муддат сукутдан сўнг шивир-шивирлар бошланади
-Анави олма дарахти бу йил яхши хосил тугибди-а…
-Ўғли кўринмайди…
-Карим, молларни суғориб, келдингми, ишқилиб…
-Жанозага хали уч соат-ча бор экан, кейинрок келсамчи-а?
Қаёқдандир мулла етиб келди. Эсладим, ўн йилча олдин бувим оламдан ўтганида ҳам худди шу келганди. Кела сола, айтган гапи - “Мархумнинг қавми-қариндошига айтинглар, овоз чиқариб йиғлаш - макрухдир” дегани бўлди. Ўн йил аввал ҳам шу сўзлар айтилганди. Ўшанда мўйловлари сабза ура бошлаган муллача бу гапни секингина, катталардан бирини чақириб, шивирлабгина айтанди. Бу гал эса соқол қўйиб олган, хув ўша гапини ҳам аввалигдек кимгадир қўрқа-писа шивирлаб эмас, буйруқ оҳанггида, ичкаридаги аёлларга-ча етадиган тарзда томоқ қириб айтди.
Ҳеч нарса ўзгармаган. Туғилишу ўлиш тартибига қўшилиб, қишлоқ аҳлининг ўйу-ҳаёллари ҳам бирдек қотиб қолгандек. Ўша-ўша ҳиссизлик, ўша-ўша тошбағирлик…
Бугун ҳиссизликка, тошбағирликка кўниккан бўлсам-да, ўша ўн йил аввал бувим ўлганида бунга чидолмагандим. Бувимни қўйиб қабристондан қайтган маҳалимиз кутилмаганда ҳовлида ивирсиб юрган тўртала холаваччам ҳам кўринмай қолганди. Уёқ-буёққа тикилиб излай бошладим. Йигирмадан ошиқ неваранинг ҳаммаси бор-у, негадир шу тўрталаси йўқ эди. Ундан-бундан сўрадим – ҳамма елка қисди. Поччам эса ҳозир келишади деди-ю, ўзини сўридаги чоллар орасига урди.
Ваҳолангки, шу тўртала бўламнинг ўша дамда менга бирон кераги ҳам йўқ эди. Аммо, бувимнинг таъзиясида ҳаммадан ҳам кўра кўпроқ улар бел бойлаб, уй эгаси сифатида келган-кетганнинг олдида туриши лозим эмасми-ди? Худбинлик сабабми, излашни бошладим. Йиғлаётган аёллар орасидан холамни имлаб чақирдим-да, ўғилларини сўрадим. Холам ҳам кўзларини алланечук пирпиратиб, билмаганга олди.
Кечки пайт онамга ёрилдим.
-Жаноза тугаши билан жиянларингизни ҳаммаси ғойиб бўлди.
-Ишинг бўлмасин, сени! - деди онам ун тўла косада шам ёқар экан, - Сасингни ичингга ют. Темир йўл вокзалга икки вагон ёғоч келганмиш. Шуни туширишга кетишди. Вақтида бормаса, бошқалар туширар экан.
-Кейин каттагина пулдан қуруқ қолишади!? Шунақами? Одамлар нима дейди, мана булар ҳозир бувисини ерга қўйиб, қабристондан тўғри ишга келяпти демайдими? Қандай қилиб қутулишни билмай юришган экан-да, демайдими?
-Жим бўл дедим-у сенга!
Зарда қилиб чиқиб кетдим. Тўғриси, онамдан бошқага зарда қилолмасдим ҳам. Поччамни ҳам, холамни ҳам кўришга кўзим бўлмай қолди. Лекин, овоз чиқариб бирон сўз айтишга ботина олмадим. Хаддим сиғмади, қолаверса катталар кўра билатуриб, жим турганидан кейин.
Бувимнинг сўнгги кунлари ёдимга келди. Эти суягига ёпишган, муштдеккина бўлиб қолган момомниннг олдига ўшанда онам бериб юборган ҳали ҳовури уфуриб турган чучварани қўйгандим. Катта холаваччам дастурхоннинг ёнига чўккалади.
-Барибир еёлмайдилар... – дўриллади у ва “Тўғрими момо?” дегандей бувимга тикилди.
Бувим ҳам бир чучварани шахд билан олиб, оғзига солди-ю, чайнаб-чайнамай юта қолди. Назаримда, егиси келаётганди. Лекин, бор мадорини ишга солиб, товоқни бўламнинг олдига сурди. Егин демоқчи бўлиб, аланималарни ғудурдади. Шуни кутиб турган эканми, бўлам ҳам икки дақиқага қолдирмай товоқнинг тагини ялаб қўйди. Ўлар чоғида ҳам борини невараларига илинган бувимга ачиндим. Меҳрига лойиқ зарра бўлса-да жавобни тириклиги уёқда турсин, ўлганидан кейин ҳам ололмагани алам қиларди.
Орадан оз ўтмай, бувимнинг еттиси бўлди. Элу юртга ош дамланди. Биз неваралар эса хизматда. Бирин-кетин одамлар оқими кучая бошлади. Югур-югурлар бошланди. Бу гал бояги тўртала бўламдан фақатгина биттаси уёқ-буёқда тимирскланиб юргани ортиқча эътиборимни жалб қилмади. Билардим-ки, яна вагон-вагон ёғоч келган. Поччам билан холам сал инсофга келган шекилли, болаларидан биттасини олиб қолишибди.
Ниҳоят тушда ош сузилди. Биз неваралар елиб-югуриб ош таший бошладик. Қўлма-қўл келаётган ошни бирин-кетин дастурхонларга қўйиб чиқиш менинг гарданимда эди. Ош қўя туриб, қатор охирларига келганимда кўзим уч йигитга тушди. Одамлар орасида, чанг-тўзонга ботган ҳолда, эндигина етиб келган чоғи халослаб нафас олаётган бу учала йигит ишини вақтинча тўхтатиб, тушликка келаётган суюкли бўлаларим эди. Учаласи ҳам олдиларига ош келишини кутиб турарди.
Ош қўяр эканман, тилимни тийиб туролмадим. Атрофдагилар ҳам эшитди чоғи, товоқни тарақлатиб қўйдим-да:
-Келиб овора бўлибсизлар-да, айтганларингда, ўзимиз обориб берардик, -дедим захархандалик билан.
Шундан сўнг, холам билан ҳам, холаваччаларим билан ҳам қизиқмай қолдим. Йилда бор-йўғи икки-уч бора қишлоққа келсам-да, негадир шу холамникига боргим келмасди. Тўртала бўламнинг менга ҳам кўзи учиб тургани йўқлигига ишонардим.
Мана, шундан кейин ҳам қанча сувлар оқиб кетди Орадан ўтган ўн йил ҳаммани ўзгартиришга қодир бўлса-да, шу мўъжазигина қишлоққа келганида кучи етмаган назаримда. Ўша ҳовли, ўртада бобомнинг отасидан қолган қари тут, ўша одамлар. Аммо, бугун улар бошқа марҳумни - поччамни сўнгги манзилга кузатишга келишганди.
Э-воҳки, назаримда яна бувимнинг таъзиясидаги ҳолат такрорланаётгандек эди. Атрофга тикилиб негадир тўртала бўламни ҳам тополмай қолдим. Боя эътибор бермабман, йиғлаб кирганимда ҳам пешвозимга жиянлар эмас, холам ҳамда поччамнинг мен тенгги укаси чиққанди. Яна онамнинг ёнига бордим.
- Жиянларингиз қабр қазишга кетганми, дейман?
Онам иззилаб йиғлаб юборди.
-Тўртталасини ҳам поччанг қўярда-қўймай бир ой бурун ишлашга Россияга жўнатганди. Кутилмаганда ўлиб қолишини ким билиб ўтирибди. Мана энди биронтаси ҳам йўқ.
Жимгина атрофга назар солдим. Қудуқдан сал нарида эса бояги теракдан йўнилган хассалардан тўрттаси эса эгасини кутиб турарди. Тўртагинаси!
Ортиқча хайрон қолмадим. Мен ҳам қишлоқ аҳли каби ҳиссизликка, тошбағирликка кўникиб бўлгандим.
Ҳусен ТАНГРИЕВ
Umida Shodiyeva
12.05.2009, 12:14
Toshkentga sayohat
Toshkentga kelganmisiz, Toshkentda bo`lganmisiz,
O`zbeklardek ajoyib xalqni siz ko`rganmisiz.
Kelib qolsangiz agar, bo`lib qolsangiz agar,
Kirasiz mahallaga, to`yasiz mahallaga.
Mahalla bu mahalla oshlargadir to`yxona,
Otang, onang mahalla topganing ham mahalla.
Tog`risida nonvoylar sotarlar nonni maqtab,
Bozorida polizchi tarvuzni sotar charxlab.
Butalar orasida o`tirishar kampirlar,
Nariroqda choyxona bir choy xo`playdi chollar.
Bomdodda bir tuslanar ko`chalar go`yo chinni,
Erinmasdan kelinlar ado etar burchini.
Subxdan so`ng hamma shoshilar yumushiga,
Kattalar o`z ishiga, bolalar o`qishga.
Jajji-jajji qizlarjon qoshga qo`yarlar o`sma,
Momolari siqadir, deydilar, “yo`lni to`sma”.
Bolalarchi varrakni yetqizay deb samoga,
Yalinishar varrak deb ham otaga, boboga.
O`yin qizigandan qizir, bo`ladi shovqin suron,
Hoy buzma sen o`yinni, qilma hecham to`polon.
Beshtosh o`ynashar goho, goho o`ynashar futbol,
Ana qara hozirgina Ali urdi bitta gol.
Chillak ham o`ynaydilar, berkiniub quvlaydilar,
Anhorlardan suv ho`plab, yuzlarni ho`llaydilar.
O`rik gullagandan so`ng bo`lar albat dovuchcha,
Ey G`avi olgin tezroq, menga ham ber bir hovuchcha.
Yelkasiga sochini ikki o`rigan qizlar,
Bolalar tortkandan so`ng tihirlik qilib yeg`lar.
Mahallada, ko`cha kunlar shunday o`tadi,
Agar Navro`z kelsa haqiqiy to`y bo`ladi.
Qilinar katta hashar, ahir elga yarashar,
Oqlanadi daraxtlar hamma bunga qarshar.
Ekilar, nihol, ko`chat, airiqni kirdan bo`shat,
Daraxtlarni birma-bir shoxini yaxshi tuzat.
Gullar ekkin yo`q demay, oq, qizil ek erinmay,
Rayxonni ham ek shu dam hidi keladi tinmay.
Kattalar yeng shimarib boshlasa bug`doy yuvish,
Bolachalar boshlaydi, kichik toshni qidirsh.
Bug`doy ham unib bo`lar, toshlar ham jamlanar,
Katta qozon olinib, sumallaka shaylanar.
Sumalakmi, sumalak tegadi hammaning qo`li,
Mahallako`y beradi unga mehru nurini.
Shunday qilib tong sahar pishadi sermalakxon,
Ochilgach hamma quvnar besh tashla, ey o`rtoqjon.
Chap qo`shniga bir kosa, o`ng qo`shniga bir kosa,
Yotib qolgan Raxima buvijonga bir kosa.
Ha, aytgancha kelinlar ko`k somsadan ham soling,
Borib darrov xolaning xovlisin siz supuring.
Ahir, bayram el-yurtda, qolmasin u hech chetda,
Bahra olsin Navro`zdek aziz bayramdir yurtda.
Qolmas, hech kimsa yolg`iz, barcha bo`lar mujassam,
Bunday bayramlarda xalq yeg`ilar jamuljam.
Kattayu kichik bo`lib keladi “Xayit” bayram,
Tayyorgarlikni ko`rib og`zingiz ochilar hang.
Xayit isi kelsa bas boshlanar uyda hashar,
Bu damda oilaga inoqlik ko`p yarashar.
Oynani, art Muxlisa, gilam yuvamiz qani,
Abdulloh sen yordamlash o`tinlar bo`lsin nari.
Ey kichkina Alijon iflos qilma yo`lakni,
Hozir keladi bobom ishni ko`rasan hali.
Otajon, siz boqqa, bir nazar tashlab qo`ying,
Onajon, jon onajon, yangi ko`ylak tikbering.
Menga atlasdan tiking, singlimga bo`lsin adras,
Ukalarimga beqasam, hamma qilsin bizga havas.
Xayitdan bir kun oldin bo`lar arafa kuni,
Shu kuni savzichining, ishida bo`lar unumi.
Hamma damlar palov, osh, pishirilar bo`g`irsoq,
Asal qo`shib qil chakchak, o`ramani tezroq och.
Yupqani qilma qalin nomiga bo`lsin monadn,
Oshga mayiz, nohatni solish unutma faqat.
Pishgan barchaning oshi tarqalar uning isi,
Kimniki yaxshi bo`bdi ayt otasing qizi?
Bilmadim-ku oyijon menga yoqar baribir,
Dunyoda faqat sizning oshingiz menga tatir.
Erta tongdan supurilgan bo`lar bu kun ko`chalar,
Qari-yu yoshlar bari machit tomon yo`l olar.
Boshda do`ppi sovg`alar, qaytishadi hushchaqchaq,
Ukam surnayin chalar, yana surnayin chalar.
Opa sizga bermayman xo`razqandimni hecham,
Voy ukajon hafa qilma, bugun hayit hamma jam.
Mayli olaqoling bugun ayyomdir chindan,
Manga ham berasizmi qo`lingizdagi patirdan.
Dadam hammaga sovg`a, ulashadi benazir,
Oyim bo`lsa yangi ko`ylak tikkan ahir.
Hamma qilinar ziyorat, ko`ramiz qarilarni,
Uyimizga hush yoqar ularning parilari.
Xayit o`tadi uzoq ming yilga tatigandek,
Shuning uchun bu kunda barcha bo`lar jonsarak.
Mehmondo`st xalqimning bir odati bo`lsin omon,
Eshikli uy Munisa hovli supirgin shu on.
Supurgini turg`izma sinadi uning uchi,
Darvozani quflama kelar hozi mehmonchi.
Bunday nasihatlarni qiladi mening momom,
O`zi nurli farishta hikoya qilar shu on.
Har tong u turadi ochadi darvozani,
Yaratgandan uyimga baraka ber degani.
Qo`lida doim tasbeh yurtga tinchlik so`raydi,
Har duoda mustaqillik ne’matin ulug`laydi.
Mehmon kelsa eshikdan, bo`ladi hamma quvnoq,
Uyga kiring jon mehmon sizgamiz bizlar mushtoq.
Dasturxonni olib kel, non qo`y avval kursiga,
Choy damla ona qizim achchiq qilib tusiga.
Bog`da pishgan mevalardan uzib, likopchaga sol,
Yangi pishagn anjirni, ehtiyot bo`b tera qol.
Choyni olib kiraman, o`ng qo`lda quygin choyni,
O`ng qo`lda uzat piyola, budir mehmonning oyi.
Mehmon atoyi Hudo deb buvim mehmon kutar.
Oyim bo`lsa har safar menga tanbehlar berar.
Shippaklarni to`g`rila, chochiq tut mehmonlarga,
Qo`lidan halatasin ol tavoze qil ularga.
Kasal bo`lsang ham o`sal bo`lsang ham,
Mehmonni jonim qizim hafa qilmagin hecham.
Choyni yangilab qo`ygin, “Xush kelibsizlar” degin.
Ishlarinnga hayo, iboni, jonim qizim joylagin,
Bo`lgin toza-ozoda qilgin ishing mukammal,
Qilgan ishingdan keyin duo qilsin har mahal.
O`zbegimning qizlari duo olishga o`chdir,
Shuning uchun har mahal mehmonga ular hushdir.
Bilsangiz bu oddiy hamir uchidan patir,
Bir mehmon kutish o`zi dostonlarga tatir.
Yozsam tugamas so`zlar ado bo`lmaydi jumla,
Bu mehrga ixlosmand yozayotgan kamina.
Men o`zbekni sevaman an’analari uchun,
Men uni qadrlayman shu udumlari uchun.
TIU qoshidagi akademik lisey o`quvchisi
Po`latova Lobar Olimjon qizi
Umida Shodiyeva
12.05.2009, 12:20
Toshkent 2200 yoshda
Quyosh chiqar qayerdan deydilar, Yaponiyadan,
Eh, sizlar hech bilmabsiz u chiqadi Toshkentdan!
Tong shamoli esadi obi hayot suvidek,
Quyosh unga yuz yuvar avliyoning huridek.
Bulutlari ham go`zal to`ldirib keng osmonni,
Uchqur otlar kezar ortda qoldirib yelni.
Peshin, asr, shom chog`i ochadi yana chiroy,
Uning maftun holidan uyaladi ko`kda oy.
Odamlari ham ajib shoshadilar qayoqqa,
Tashvishlarni orqalab, yumush degan u boqqa.
Yuzlari nurli ajin momo, bobolarining,
Uning har bir izlari tarixdan ertak to`qir.
Yoshlarini siz ayting ilg`or ular har ishda,
“Kamolot”u “Kelajak” o`qishlari sarishta.
Shanba kuni shanbalik biladi yoshu-qari,
Bunday damlarda qaytar shaharga fayzu nuri.
Kelsangiz agar sizlar bizning bu tomonda,
Kirasizlar albatta mahalladek oshyonga.
To`g`rida nonvoyxona tarqalar nonning isi,
Choyxonada chollar chaqarlar gapning mag`zi.
Bozorlari sarishta, odamlari ko`p halol,
Shuning uchun Toshkentim topmaydi sira zavol.
Ko`chalari keng, yorug` atrof to`la daraxtlar,
Viqorli binolar-u, o`ynoqi favvoralar.
Tun tushishi bilan yopinar yulduz ko`rpa,
Butun shahar yanada bo`ladi go`zal o`lka.
Yashar shaharda o`n bir ahil og`a inilar,
Bugun ularning nomin “tumanlar”,- deb xalq atar.
“Chilonzor”mi, “Xamza”, “Bektemir”, “Yakkasaroy”,
Bir-biridan qolishmas ochmoqda yanan chiroy.
Jonajon gul shahrimning budir bugungi kuni,
Hozir kamina aytar o`tmish bo`lgan sirini.
Qadimda bu yurtimni atashgan “Choch” yoki “Shosh”,
Asli buning ma’nosi tosh devorli, qal’a tosh.
“Shoxnoma”da Firdavsiy Tosh qarorgoh atagan,
“Xindiston”da Beruniy Toshli qishloq sanagan.
Qoshg`ariy asarida Tarkan deya nomlagan,
Bobur “Boburnoma”sida Toshkand deya maqtagan.
Arablar esa uni atashgan shahar “Binkent”,
Chunki u uzoqlardan tog`dek turgan emas, chet.
Xitoylarchi xitoycha “Shi” deb atashgan,
Tosh so`zi o`z tiliga tarjima ham qilishgan.
Bu yurtga hissa qo`shgan hatto AmirTemur ham,
Farzandi Shohruhga deb qadroslatgan bilib jam.
“Shohruhiya” shahri bugun chin tirik guvoh,
Biroq suvning ta’sirida yarmi bo`lgandir uvoq.
Ko`kaldosh madrasasi bir yuz o`n to`rt xona,
Bu Qur’on suralariga mos ishlangan asosra.
Toshkent to`rt guruhga bo`lingan qadim zamon,
Ko`kaldosh, Shayxontohur, Beshyog`och, Sebzor.
Bu dahalar shahrimni to`rt ustuni sanalgan,
Bilib oling qadimda xo`jalar uni boshqargan.
Bu davr tarixda to`rtta xokim davridir,
Oxiri Yunusxo`ja buni bir qilgandir.
Shahar ipak yo`lining katta bekati bo`lgan,
Savdoda shuning uchun shahar gullab yashnagan.
Karvonlar o`n ikki darvozadan kirgandir,
Yurtboshim aytganidek har birin tarixi bordir.
Samarqand, Qo`qon shaharlargadir monand,
Beshyog`osh va Labzak hududiga ixlosmand.
Hozirgidek o`tmishda ilmga bo`lgan o`choq,
Hatto ilk qalam “Stil”1 ushbu yerda qo`nimroq.
Xalqi ochiq ko`ngil bilim sevarligi uchun,
Bog`istoniy, Shoshiy berdilar ilmga kuchin.
Tarix chorraxalarida yaltiragan marjonsan,
Bugun dunyo xalqiga sharq ichra sen inomsan.
Ham “Do`stlik”, “Tinchlik shahri”, ham “Jasorat”, “Non shahari”,
Kechagina eding sen “Islom madaniyati shahri”.
Mustaqillik tufayli ochding yuz daf’a chiroy,
Sening me’moring erur yurtboshing hoyna-hoy.
Shu dam ham qadimiy, ham navqiron oromsan,
Qalbim istagi o`zing aziz shahrim, jonajonsan!
Sendan ketgan Otabek izlab Kumushlarni,
Zaynablarni yig`latgan qandayin bag`ri qonsan.
Qodiriyni bergan o`tkan kunlar emassan,
Zulfiyadek bahoriy bahor ichra bahorsan.
Ko`chalaring keng yorug` qadimiy ona shahrim,
Bugun Eski shahar o`tmishingdir Toshkentim.
Xadra degan tomonda Shayxontohur tumanda,
Joylashgan bizning litsey TIUning qoshida.
Ko`chamiz xo`p toshkentlik Qodiriydan merosdir,
Bizning hududimizga ikta maqbara hosdir.
Biri “Qaldirg`ochbiy”, “To`labiy” qarorgohi,
Yana biri Boburning bobosin manzilgohi.
Shayx Xovanda Tohur shahfiga bag`ishlab,
Nomlashgan tumaniz nomlar ichra saralab.
Litseyimiz bu yil to`qqiz bahor qarshilar,
Buning uchun davlatga minnnatdorlik bildirar.
Litseyimiz barcha ma’rifatli yoshlarni,
Ilmu-odob olishga har dam har nafas chorlar.
Tarixda Keng Toshkentda ayollarni hurmatlab,
Tangalar zarb qilishgan ularni munis sanab.
Laylining o`n dugonasi yeg`ilgan ushbu safga,
Munis bo`lish istagan Munisalar shu yerda.
Niz qutlaymiz barchani kattakon to`ylar bilan,
Maqsadimiz Toshkentni hamma sevsin dildan.
Zero, men Toshkentning oy qizidirman,
Dunyo bugun tan bergan Sharqning erkasiman.
Ming qilsa ham siyoh yetmas, tarifsiz oshyonsan,
Men uchun gavhar ichra gavharshox makonsan.
Lek, bugun Navqironsan, yana ham ulug`vorsan,
Ikki ming ikki yuzli tengi yo`q marjonsan.
Toshkentning oy qizimiz, sharqning mash’alimiz,
Islom litseyining “Munisa” qizlarimiz!!!
TIU qoshidagi akademik litsey o`quvchisi
Po`latova Lobar Olimjon qizi
Umida Shodiyeva
15.06.2009, 12:27
Ko’z nuri
Ojiz – yorug’likni sezmaydi, unga talpinolmaydi, abadiy zulmatda qolishdan qo’rqadi. Faqat, bir mo’jizani kutib yashay-di…
Avvaliga bu, shunchaki ko’rish qobiliyatimning ozgina susayishiday tuyuldi, holos. Maktabda ham, sinfdosh do’stlarim orasida, faqat mengina “ko’zoynakli” degan nomga sazovor edim. Bu menga unchalik qattiq botmas, ammo, ko’nglimning bir chetida “katta bo’lganimda albatta ko’zlarim boshqalarnikiday yaxshi ko’radi”, degan umid bor edi. Sinfdoshlarim gohida “bu kitobni bir kechada o’qib chiqdim” yoki “anavi darsni tuni bilan tayyorladim” deyishsa, to’g’risi alam qilardi, chunki vrachlar menga tunda mutolaa qilishni, dars qilish, televizor ko’rishni-yu umuman taqiqlashgandi. Hozir esa hatto me’yoridan ortiq yig’lashni ham “ko’zga zo’riqish beradi” deb taqiqlab qo’yishgan. Ko’z gavharini kengaytirish uchun bir qancha muolajalar oldim. Shunda o’zimdan ham onajonimning jonlari og’riganini ko’rib,o’zimga so’z berdim, “boshqa kasal bo’lmayman, kasal bo’lsam ham onajonimga bildirmayman” deb. Bu va’dam xotiramga shunchalar muhrlanib qolganki, hanuzgacha onajonimga ko’zdan shikoyat qilishga “qo’rqaman”.
Ba’zan o’ylanib qolaman ko’zlarim ojiz bo’lganida nima qilardim?! Axir, bu dunyoda qancha insonlarning taqdiri shundayku. Ularning ba’zilari tug’ma ko’r, hatto quyosh nurini bir marta bo’lsa ham ko’rmagan. Ba’zilari yorug’ dunyoni ko’rib turib, taqdir taqozosi bilan ko’z nuridan ayrilgan.
Ammo bugungi kunda ming afsuslar bo’lsinki, ojizlikni “kasb” qilib olganlar ham uchraydi.
Bir kuni, uydagilar bilan bozorga kirdik. Yonimizga bir durust kiyingan odam kelib ehson so’radi. Arzidan “ko’zi ojiz” ekanligini tushundim.
Keyin oradan vaqt o’tib, bir tanishimizdan eshitib qoldim.U ham “ojizlik”, ham “soqovlik”, ham “g’ilaylik”, “kasblarini” puxta o’zlashtirgan “biznesmen” ekan. Shu voqea bahona bo’ldiyu, ko’chadagi bunday “biznesmenlarga” nisbatan menda nafrat uyg’ondi. Ularni uchratib qolganimda oldiga borib “Hoy, nodan sen Olloh bergan shunday buyuk ne’mat, sog’lig’ingni pullayapsan-ku, evaziga chindan ham ojiz bo’lib qolmagin” degim keladi, ammo negadir bularni aytishga o’zimda kuch topa olmayman. Shunday voqealarni guvohi bo’lganimda beihtiyor yodimga, bir aziz ustozimning o’gitlari tushadi:
“Hayotingdagi har bir kuning dars, uchratgan har bir insoning muallimdir”, demakki bu hodisa ham menga bir dars, bir imtihonga tayyorgarlik bo’ldi.
Undaylar go’yo, ko’zi ojizlarni mashara qilayotgandek tuyuladi, balki ojizlik qanchalik og’ir, tugamas zulmat ekanligini tushunishmas. Agar his qila olishganda, bunchalik tubanlikka qo’l urishmasmidi?! Agar biz barchamiz, bir kun kelib shoxning gadoga, to’qning ochga, sog’ning betobga, zabonlining zabonsiz-ga, ko’zi nurlining ko’zi ojizga aylanishiga chindan ishonganimizda edi…
Shu damda bu hayotga ko’zi ojiz, hasta dil, hirsli yurak, nosog’lom tan-u, jon bilan emas, yorug’ dunyoni ko’ra olish baxtiga muyassar bo’lib kelganimga shukr qildim.
Dunyodagi barcha ezgu niyatli insonlarning ko’zidagi, dilidagi nuri tark etmasin.
Umida Shodiyeva
Nigora Umarova
15.06.2009, 14:46
Ko’z nuri
Ojiz – yorug’likni sezmaydi, unga talpinolmaydi, abadiy zulmatda qolishdan qo’rqadi. Faqat, bir mo’jizani kutib yashay-di…
Dunyodagi barcha ezgu niyatli insonlarning ko’zidagi, dilidagi nuri tark etmasin.
Umida Shodiyeva
Umidli Umidam!
Narsangizni e'lon qilishga jasorat topganingizdan xursandman.
Umida Shodiyeva
20.06.2009, 12:30
Umidli Umidam! Narsangizni e'lon qilishga jasorat topganingizdan xursandman.
Agar siz buni jasorat desangiz, men bu jasoratni "ustozlarim o'giti orqali, oldim" deyman!
Gulnora Voisova
17.08.2009, 11:15
Нима хакда ёзишни хам билмайман, лекин нималарнидир ёзгим келади. Ичимни бир нарса тирнайди. Йук йук, сиз уйламанг пегасни эгарлашдек маъсулиятли чавандозликни буйнимга олиб, шаккоклик килмокчи эмасман. Шунчаки хозир дилимда кечган уйларни когозга солгим келди. Барча нарсалар хакида ёзиб булинган. Кашфиётлар, тарихий вокеалар, саёхат саргузаштлар, эркка интилиш, миллий кадриятлар... Аждодларимиз накадар бахтли булишган а? Улар хаётнинг мусаффо, бокира тонгларида яшаб утишган. Напалеон хам, Цезар хам бизнинг замонамизда тугилганида, хатто оддий аскарликка хам ярамас эканлар... Утмишда яшаб утган энг буюк инсон хам бугунги кунда дунёга келиб колса, нари борса фан доктори буларди холос. Аслида, хозирги замонада узлигингни, инсоний туйгуларингни йукотмай яшай билиш, камида телевизорни ёки радиони кашф килишдан кам булмаган муваффакият деб хисоблайман.
Утмиш билан бугунни солиштириб, узимча килган хулосаларимдан кулишингиз эхтимоли булсада, хар холда дилидаги гапларим эди. Лекин булар хакда хам мендан олдин кимдир ёзган булса хам ажабланмайман, ахир мен исониятнинг яшаб, фикрлаш кобилияти шаклланиб колган сунгги вакилиманку?! Бу гапим билан асло тафаккурим, юксак чуккиларни забт этган демокчи хам эмасман. Бирок барча нарсалар хакида хар бир кишининг уз фикри булади.
Башариятнинг ижтимоий гоялари, хою-хаваслари, юракни ховучлаб яшашга мажбур этувчи кайгу хасратию, уларни адо килувчи шодликлари, чекловларию узлари яратган конун коидалари, барчаси бу дунёни харакатга келтириб турувчи воситалардир. Вазият эса барчамизнинг устимиздан хукмронлик килувчи вактнинг элчиси деб уйлайман. Бахт, омад - аслида, инсонни хаётини емирувчи кучли хаяжон, ёхуд хаётни созланган бир маромда ишлайдиган механизмга айлантирувчи оддийгина машгулотга ухшайди. Севги, мехр мухаббат эса яратганнинг мужизаси дея оламан холос. Уларни нимагадир киёслашга акли ожизим етмайди, бирок улар абадий эмаслигини хис киламан. Хар кандай мехр мухаббат хам, вактлар утиши билан таназзулга юз тутади. Хис туйгулар утмаслашиб, унинг урнини куникиш ва мажбурятга ухшаган нарсалар эгаллайди.
Ха майли, бу фикрларим мухим ахамиятга эга эмаску? Миямга бу нарсалар каердан келиб колганини билмокчи булсангиз, гап шундаки бугун хаво булут. Бундай рутубатли, сокин кунда киши деразадан тикилганча хаёт тугрисида, инсонлар тугрисида уйлагиси келади. Кандайдир номаълум мусаввир пайдо булиб рупарангда ранг баранг тасвирлар чизиб кетадики, бу тасвирларни иккинчи марта хеч каерда учратолмайсан. Минг уринганинг билан тасаввурингда кайта жонлантира олмайсан. Хурсинганча яна хаёт ташвишларига шунгийсан...
P/S:Каерга куйишга хайрон булиб,мана шу ерни танлаганим учун муаллифдан узр сурайман.
Umida Shodiyeva
04.09.2009, 00:33
Bozor
Ehtimol, yozganlarim siz uchun kesatiq tuyular, qalbingizga yumshoq botmas… Ammo, ishoning, agarda siz hamisha vijdoningiz amriga bo’ysunib yashayotgan bo’lsangiz quyidagi qatralarni o’qib, izza bo’lmaysiz, yuzingiz qizarmaydi.
Darvoqe, yozganlarimni sayohatnoma deyish to’g’riroq bo’lsa kerak. Kelinglar, siz azizlar bilan bir bozorlarni oralasak… Yo’q-yo’q, ensangizni qotirmang- kirishga yuragingiz bezillab qolgan, bir qop pul bilan kirsangizda to’rvangiz to’lmaydigan “Chorsu”ni, “Farhod”ni nazarda tutayotganimiz yo’q… Bu shunchaki hayolot olamimda anchadan beri tasavvur qilib yurganim bozor haqida.
Dabdurustdan bu bozorni qanday nomlashni bilmadim. Keling, bu shunchaki bozor bo’la qolsin…Ammo, farqi shuki bu bozorda sotiladigan “matoh”lar hech qanday qog’oz pullar, tilla, kumush, mis chaqalar bilan o’lchanmaydi. U yerda har bir shaxs chin inson sifatida umr kechirishi uchun zarur bo’lgan barcha ne’matlar topiladi- insof, sabr, aql, andishaga… Eh-he, ularning xilma-xilligini aytmaysizmi… Oddiy bozordagi kabi bu yerdagi “mol”larning ham sifatlisi, sifatsizi, bo’lishi mumkin. Ammo, bilasizmi, ularning eng sifatzisi bor bo’lsa ham ming marta yaxshi. Xo’sh, bozorda pul biron qiymatga ega emas ekan, u holda xaridor nima qilsin? Bu bozorning bir afzalligi bisotingizdagi “ boringiz”ni ayirboshlash bilan bu yerda o’zingiz istagan ne’matga ega bo’lishingiz mumkin.
Andisha yuzsizlikka, sabr –betoqatlikka, insof-beburdlikka, idrok –telbalikka… almashiniladi. “Mahsulot”lar xilma-xil -axir insoniyat minglab go’zal va minglab tuban fazilatlarga ega-ku!
Hayolan rastalarni oralar ekanmiz- bir eslatmaga duch kelamiz:
“Hurmatli xaridorlar va sotuvchilar!
Ayni kunlarda rastalarimizda oqibat, andisha kabi mahsulotlarimizo’ta tanqis, borining ham sifati pastroq, talabning yuqoriroqligi sababli sizlardan ushbu kamyob mahsulotlarimizga nisbatan nihoyatda ehtiyotkorlik va tejamkorlikni talab qilamiz. Hurmatsizlik bilan “bozor” ma’muriyati.( Aybga buyurmaysiz, hurmatimiz kamroq qolganligi sababli, ”Hurmat bilan “siylolmaymiz. )
Beixtiyor ikki xaridorning suxbati quloqqa chalinadi:
-O’rtoqjon! Qizim uydan ketayotganimda “ Oyijon! Andisham qolmabdi” degandi. Kel, ozgina andisha olaqolaylik!
-Voy, nimalar deyapsan? Andisha juda qimmat bo’lib ketgan… yaxshisi ozroq hayodan olaver. Men ham erimga insof olishim kerak edi. Oxirgi vaqtda birontasiga “insofing bormi?” desang, ko’zini lo’q qilib “o’zimizda ham qolmagan” deydi-ya, tavba!
Bu suhbatga mahliyo bo’lib, sizni bozordagi do’konlarga olib kirishni ham unutbman-a! Demak, davom etamiz:
Ishchan” xotinlar uchun, “G’iybat” do’konidagi qaynoqina mish-mishlar-u, g’iybatlar.
“Ibratli “kelinlar uchun, “Farosat” do’konidagi faxm-farosatlar.
“Iffatli” qizlarimiz uchun, “Andisha” do’konidagi go’zal ibo-hayolar.
Umuman olganda komil inson bo’laman degan uchun, bu bozorda istalgan “yetishmovchiliklar” qondiriladi.
Bozorda g’irromlik, xaridorning haqqidan urish degan narsalar yo’q. Bozorning tarozisi juda adolatli- axir, uni vijdon deb qo’yishipti!!!
Xo’sh bu bozor qayerda deyapsizmi? Uni olisdan izlamang- gavjum va qaynoq bu bozor shundoqina ichki dunyomizda, qalbimizda u har kuni savdosini shiddat ila kuchaytiradi. Bilib-bilmay ba’zida, andishani bezbetlikka alishib qo’yamiz, ba’zida qanoatni ochko’zlikka… Eng katta farqi shuki, bu bozorning sotuvchisi ham O’ZIMIZ, xaridori ham O’ZIMIZ, xattoki tarozboni ham. Kimdir borini tuban xislatlar bilan alishgan, kimdir esa ezgu xislatlatlar bilan, kimlardir esa qay biriga ega chiqishni bilmay hamon savdolashmoqda.
Xo’sh, aziz o’quvchi, Siz bu bozordan bugun nima xarid qildingiz? Xarid qilganingiz vijdon tarozisida o’lchangudek bo’lsa, yaxshilik pallasi og’ir keladimi va yoki yomonlik?
Arjumandbonu.
(Umida.Sh)
Umida Shodiyeva
29.09.2009, 22:01
Mehmondo'st
Men sizga aytib beray bir bo’lgan voqeani,
Shu shaharda yashovchi axil-inoq oilani.
Tarbiyalashar ekan,bir o’g’il-u ,bir qizni,
Bo’lishib yeyisharkan hatto, dona mayizni.
Bu oila sahiy ekan, mehmonga xo’p do’st ekan,
Gar uyga kelsa mehmon, muloyim g’amxo’r ekan.
Yetti qavat ko’rpasin, hech ayamay to’sharkan,
Gar yetmay qolsa ko’rpa, to’nini ham berarkan.
O’zi och bo’lsa ham deng mehmonga ilinarkan,
Bo’lsa hamki urvog’i ,mehmon uchun saqlarkan.
Tovog’ining chinnisin unga atab qo’yarkan,
Sopolda bo’lsa hamki o’zi taom yeyarkan.
Farzandlarga atala ,mehmonga bo’lsin shovla,
O’zi uchun sovuq choy, mehmonga bo’lsin shirchoy.
Mehmon uchun uy to’ri, o’ziga esa so’ri,
Mayli bo’lsin mehmonga, dasturxonimning zo’ri.
Doimgidek bu uyga soda mehmon kelibdi,
Uy egasi mehmonning do’ppisidan tanibdi.
“Musofir ekansiz” deb ,uyiga kiritibti,
Yarim kecha demasdan chehrasini ochibti.
Ayolini chorlabti ,”Mehmonni kutib ol” deb,
“Noz–u, ne’matlaringdan dasturxonga qo’ygin” deb.
Farosatli uy beka chiqibti qo’l ko’sida,
Ko’zidagi mehri-yu, tabassumi yuzida.
Mehmonning hurmatni qo’yibdilar joyiga,
Eng yumshoq par yostiqdan qo’yibdilar yoniga .
Uy egasi ,bekaga ovozin balandlatib,
“Olib chiqing-chi tanlab, qovunlardan birini”
Beka tushib yerto’laga ,olib chiqdi qovundan,
So’ng ularga qovunni ko’rsatdi bir tomondan.
Xo’jayin dedi shu payt: -“Olib chiqing boshqasin,
Usti urinmagan-u, ichi rosa pishganin".
Beka yana yo’l oldi qovunli yerto’laga,
Shu on bir katta qovun olib chiqdi hovliga.
Xo’jayinga qarata so’radi: -“Bo’ladimi?”
“Shu ekan eng sarasi ,dastuxonga tortishga”.
Xo’jayin dedi:-“Ana borakan-ku kattasi,
Devni ham to’ydirar-ku, axir buning bittasi”.
“O’g’aynijon, jo’rajon gina qilmang kelindan,
Bu ham xo’p uyqusirab olib chiqdi bilmasdan".
Katta qovun so’yildi,mehmonga ham berildi,
Hamma xursand,hamma shod,mehmon ham uyga ketdi.
Er-u ,xotin mehmonni tavozela kuzatdi.
So’ng bo’lgan voqeani mag’zini bir chaqishdi,
Aslida yerto’lada qovun bir dona edi,
Beka borib qovunni o’girib olib chiqdi.
Yana qaytib tushganda o’ngisini o’girdi,
Go’yo bir qovunini ikkita qilib ko’rsatdi.
Demak, biz xulosani shundayin chiqaramiz,
Gar uyga kelsa mehmon,kasal bo’lsak kulamiz.
Uydagi bor-butimiz dasturxonga to’kamiz,
Shundagina o’zbekning odatini qilamiz.
Arjumandbonu
Tulqin Eshbekov
13.10.2009, 15:45
ШОИРНИНГ ХОТИНИ
(Ҳазил)
Ҳаммасини билади ёддан,
Эри битган ҳар бир сатрини.
Шоир шунга мақтаниб, айтар:
– Хоним билар шеърнинг қадрини!
Асли ҳоли-жонига қўймай,
Ўзи қуйиб қўяр қулоққа.
Шўрлик хотин безор бўлса-да,
Сўнг кўчириб беради оққа.
Шеърни севар аслида у ҳам,
Китоб титиб ўтказар кунин.
Ўзга шоир шеърини ёдлаб,
Чиқармайди ҳеч қачон унин…
Nigora Umarova
13.10.2009, 15:51
ШОИРНИНГ ХОТИНИ
(Ҳазил)
Ҳаммасини билади ёддан,
Эри битган ҳар бир сатрини...
Хакикатдан хам адибларнинг рафикалари уларнинг биринчи укувчилари, "танкидчи"лари, мухаррирлари хисобланишади. :-)
Lutfillo Tursunov
13.10.2009, 15:52
ШОИРНИНГ ХОТИНИ
(Ҳазил)
Ҳаммасини билади ёддан,
Эри битган ҳар бир сатрини.
Шоир шунга мақтаниб, айтар:
– Хоним билар шеърнинг қадрини!
Асли ҳоли-жонига қўймай,
Ўзи қуйиб қўяр қулоққа.
Шўрлик хотин безор бўлса-да,
Сўнг кўчириб беради оққа.
Шеърни севар аслида у ҳам,
Китоб титиб ўтказар кунин.
Ўзга шоир шеърини ёдлаб,
Чиқармайди ҳеч қачон унин…
Устоз! Сизни форумда кўриб турганимдан хурсандман!
Tulqin Eshbekov
13.10.2009, 15:55
Устоз! Сизни форумда кўриб турганимдан хурсандман!
Қадрдонларим Лутфулложон ва Нигорахон! Эътиборларингиз учун жуда катта раҳмат. Умид қиламанки, бундан буён ижодий ҳамкорлигимиз мунтазам давом этади. Эҳтиром ила Тўлқин Эшбек
Nigora Umarova
13.10.2009, 15:58
Қадрдонларим Лутфулложон ва Нигорахон! Эътиборларингиз учун жуда катта раҳмат. Умид қиламанки, бундан буён ижодий ҳамкорлигимиз мунтазам давом этади. Эҳтиром ила Тўлқин Эшбек
Форумимизда колдирадиган хабарларингиз бардавом булсин. Биз хам форумда колдирадиган мулохазаларингиз ва хабарларингизни укиб сиздан куп нарса урганамиз ва фикр алмашамиз деб умид киламиз.
Behzod Sulaymonov
13.10.2009, 17:05
ШОИРНИНГ ХОТИНИ
(Ҳазил)
Ҳаммасини билади ёддан,
Эри битган ҳар бир сатрини.
Шоир шунга мақтаниб, айтар:
– Хоним билар шеърнинг қадрини!
Асли ҳоли-жонига қўймай,
Ўзи қуйиб қўяр қулоққа.
Шўрлик хотин безор бўлса-да,
Сўнг кўчириб беради оққа.
Шеърни севар аслида у ҳам,
Китоб титиб ўтказар кунин.
Ўзга шоир шеърини ёдлаб,
Чиқармайди ҳеч қачон унин…
Ustoz! Ijod yo'lingiz doimo porloq bo'lsin.:187:
Қарасам ҳамма шеър ва ҳикояларини мақтаняпти :) Шеър ва ҳикоялар ёзиш менинг қўлимдан келмайди. Ҳикоя ёзишни Хусен Тангриевга чиқарган :) Чизилган расмларни ҳам жойлаштирсак бўладими?
https://img.uforum.uz/thumbs/lgtibdz3432663.jpg (https://img.uforum.uz/images/lgtibdz3432663.jpg) https://img.uforum.uz/thumbs/hqqejer4030912.jpg (https://img.uforum.uz/images/hqqejer4030912.jpg)
Nigora Umarova
14.10.2009, 10:46
Қарасам ҳамма шеър ва ҳикояларини мақтаняпти :) Шеър ва ҳикоялар ёзиш менинг қўлимдан келмайди. Ҳикоя ёзишни Хусен Тангриевга чиқарган :) Чизилган расмларни ҳам жойлаштирсак бўладими?
https://img.uforum.uz/thumbs/lgtibdz3432663.jpg (https://img.uforum.uz/images/lgtibdz3432663.jpg) https://img.uforum.uz/thumbs/hqqejer4030912.jpg (https://img.uforum.uz/images/hqqejer4030912.jpg)
Aлбатта, булади.
Булгагоний тахаллуси билан шеърлар ёзасизми десак бундай саноатингиз, уз, санъатингиз хам бор экан-да , мавлоно.
Форумимизда шундай муйкалам сохиби бор экан-ку, биз билмай юрган эканмиз.
Суратлар кургазмали курол учун ишланганми?
Lutfillo Tursunov
14.10.2009, 10:51
Чизилган расмларни ҳам жойлаштирсак бўладими?
Форум иштирокчилари карикатурасини чизиб берсангиз бўларкан.
Суратлар кургазмали курол учун ишланганми?
Ҳа. Мактабдаги "ярим ставка" :) ишим учун ишланган деворий газеталардан.
Форум иштирокчилари карикатурасини чизиб берсангиз бўларкан.
Чизолмайман. Худди ксерокопияга ўхшаб ишлайман. Бор расмни кўчиришни биламан холос. Чизолганимда биринчи бўлиб сиздан бошлаган бўлардим :)
Форум иштирокчилари карикатурасини чизиб берсангиз бўларкан.
Чизолмайман. Худди ксерокопияга ўхшаб ишлайман. Бор расмни кўчиришни биламан холос. Чизолганимда биринчи бўлиб сиздан бошлаган бўлардим :)
Canon MF3110 мисиз ёки Canon LBP 2900 ми? :)
Илтимос бир ҳаракат қилиб кўринг!
Nigora Umarova
14.10.2009, 11:39
Форум иштирокчилари карикатурасини чизиб берсангиз бўларкан.
Чизолмайман. Худди ксерокопияга ўхшаб ишлайман. Бор расмни кўчиришни биламан холос. Чизолганимда биринчи бўлиб сиздан бошлаган бўлардим :)
Форумда ижодий кургазмангизни ташкил килмокчийдик.
Форумда ижодий кургазмангизни ташкил килмокчийдик.
Қанақа ижод? Ўзим шу расмларни бекор қўйибман. "Такрорлаш бўлган жойда ижод ўлади"(муаллифи эсимда йўқ) деган гапни унутган эканман.
Nigora Umarova
14.10.2009, 12:03
Қанақа ижод? Ўзим шу расмларни бекор қўйибман. "Такрорлаш бўлган жойда ижод ўлади"(муаллифи эсимда йўқ) деган гапни унутган эканман.
"Такрорлаш билимларнинг онаси" деганлар урта аср шарк алломалари.
Tulqin Eshbekov
14.10.2009, 15:35
Ustoz! Ijod yo'lingiz doimo porloq bo'lsin.
Сизга ҳам улуғ устозларнинг бетакрор ижод йўлини тилаб қоламан.
Tulqin Eshbekov
14.10.2009, 15:39
Қарасам ҳамма шеър ва ҳикояларини мақтаняпти :) Шеър ва ҳикоялар ёзиш менинг қўлимдан келмайди. Ҳикоя ёзишни Хусен Тангриевга чиқарган :) Чизилган расмларни ҳам жойлаштирсак бўладими?
https://img.uforum.uz/thumbs/lgtibdz3432663.jpg (https://img.uforum.uz/images/lgtibdz3432663.jpg) https://img.uforum.uz/thumbs/hqqejer4030912.jpg (https://img.uforum.uz/images/hqqejer4030912.jpg)
Расм чизиш жуда катта истеъдоддир! Шунчалик ҳаракат қилган дўстимизнинг жонли карикатуралар чиза олишига мен ҳам ишонаман.
Tulqin Eshbekov
14.10.2009, 15:57
Қанақа ижод? Ўзим шу расмларни бекор қўйибман. "Такрорлаш бўлган жойда ижод ўлади"(муаллифи эсимда йўқ) деган гапни унутган эканман.
"Такрорлаш билимларнинг онаси" деганлар урта аср шарк алломалари.
Нигорахон синглим!
Ҳар бир қаламкаш ижодига шунчалик теран фикр билан қарашингиз мени мамнун этмоқда. Сиз келгусида устоз Озод Шарафиддиновдек буюк мунаққид ҳам бўлишингизга ишонаман.
Tulqin Eshbekov
14.10.2009, 16:04
Кадрли дўстларим ва адабиёт ихлосмандлари!
Сизга мамнуният ила шуни маълум қилмоқчиманки, кулгингизни роса қистайдиган битта хажвиямни устознинг сахифасида эълон қилиб юбордим. Лозим топсангиз самимий фикрингизни билдирарсиз, деган умиддаман.
Буни "Тулкин Эшбек ижодидан (http://uforum.uz/showthread.php?t=10599)" саҳифасида ўқишингиз мумкин
Tulqin Eshbekov
14.10.2009, 18:38
Форум иштирокчилари карикатурасини чизиб берсангиз бўларкан.
Чизолмайман. Худди ксерокопияга ўхшаб ишлайман. Бор расмни кўчиришни биламан холос. Чизолганимда биринчи бўлиб сиздан бошлаган бўлардим :)
Canon MF3110 мисиз ёки Canon LBP 2900 ми? :)
Илтимос бир ҳаракат қилиб кўринг!
Сиз тўгри маслахат бердингиз деган фикрдаман. фаоллигингиз жуда яхши!
Tulqin Eshbekov
14.10.2009, 18:40
Хакикат бахсларда тугилади, деган гап бор. Биз шу бахслар оркали бир зўр рассомни кашф килсак ажабмас. Нима дедингиз, дўстларим?
Tulqin Eshbekov
14.10.2009, 18:48
Нима хакда ёзишни хам билмайман, лекин нималарнидир ёзгим келади. Ичимни бир нарса тирнайди. Йук йук, сиз уйламанг пегасни эгарлашдек маъсулиятли чавандозликни буйнимга олиб, шаккоклик килмокчи эмасман. Шунчаки хозир дилимда кечган уйларни когозга солгим келди. Барча нарсалар хакида ёзиб булинган. Кашфиётлар, тарихий вокеалар, саёхат саргузаштлар, эркка интилиш, миллий кадриятлар... Аждодларимиз накадар бахтли булишган а? Улар хаётнинг мусаффо, бокира тонгларида яшаб утишган. Напалеон хам, Цезар хам бизнинг замонамизда тугилганида, хатто оддий аскарликка хам ярамас эканлар... Утмишда яшаб утган энг буюк инсон хам бугунги кунда дунёга келиб колса, нари борса фан доктори буларди холос. Аслида, хозирги замонада узлигингни, инсоний туйгуларингни йукотмай яшай билиш, камида телевизорни ёки радиони кашф килишдан кам булмаган муваффакият деб хисоблайман.
Утмиш билан бугунни солиштириб, узимча килган хулосаларимдан кулишингиз эхтимоли булсада, хар холда дилидаги гапларим эди. Лекин булар хакда хам мендан олдин кимдир ёзган булса хам ажабланмайман, ахир мен исониятнинг яшаб, фикрлаш кобилияти шаклланиб колган сунгги вакилиманку?! Бу гапим билан асло тафаккурим, юксак чуккиларни забт этган демокчи хам эмасман. Бирок барча нарсалар хакида хар бир кишининг уз фикри булади.
Башариятнинг ижтимоий гоялари, хою-хаваслари, юракни ховучлаб яшашга мажбур этувчи кайгу хасратию, уларни адо килувчи шодликлари, чекловларию узлари яратган конун коидалари, барчаси бу дунёни харакатга келтириб турувчи воситалардир. Вазият эса барчамизнинг устимиздан хукмронлик килувчи вактнинг элчиси деб уйлайман. Бахт, омад - аслида, инсонни хаётини емирувчи кучли хаяжон, ёхуд хаётни созланган бир маромда ишлайдиган механизмга айлантирувчи оддийгина машгулотга ухшайди. Севги, мехр мухаббат эса яратганнинг мужизаси дея оламан холос. Уларни нимагадир киёслашга акли ожизим етмайди, бирок улар абадий эмаслигини хис киламан. Хар кандай мехр мухаббат хам, вактлар утиши билан таназзулга юз тутади. Хис туйгулар утмаслашиб, унинг урнини куникиш ва мажбурятга ухшаган нарсалар эгаллайди.
Ха майли, бу фикрларим мухим ахамиятга эга эмаску? Миямга бу нарсалар каердан келиб колганини билмокчи булсангиз, гап шундаки бугун хаво булут. Бундай рутубатли, сокин кунда киши деразадан тикилганча хаёт тугрисида, инсонлар тугрисида уйлагиси келади. Кандайдир номаълум мусаввир пайдо булиб рупарангда ранг баранг тасвирлар чизиб кетадики, бу тасвирларни иккинчи марта хеч каерда учратолмайсан. Минг уринганинг билан тасаввурингда кайта жонлантира олмайсан. Хурсинганча яна хаёт ташвишларига шунгийсан...
P/S:Каерга куйишга хайрон булиб,мана шу ерни танлаганим учун муаллифдан узр сурайман.
Менинг фикримча, мана шу ёзганларингизнинг ўзи ижод бўстонига қўйган катта қадамингиздир.
Tulqin Eshbekov
15.10.2009, 07:33
Ассалому алайкум азиз дўстларим! Компьютер технологиясининг хам айрим "инжикликлари" бор экан. Баъзида ўзбекона крилл алифбосидаги o`, q, g`, h харфлари чикмаяпти. Шундай кезларда лотин харфлари накадар кулай экан! Шул боис крилл алифбосида ёзиш зарурати булса "думча"ларсиз у, к, г, х харфларидан фойдаланиб турамиз. Мухими, дилдаги гапларни тушуниш! Фикримга кушиласиз, деган умиддаман.
у, к, г, х
ў. қ. ғ. ҳ.
Бу ҳарфлар клавиатурада йўқ, лекин ёзса бўлади. Бунинг учун компьютерингизнинг раскладкасига UZ (Узбекская кириллица)ни ҳам қўшишингиз керак. Қўшганингиздан кейин
ў ўрнига щ
қ ўрнига ы
ғ ўрнига -
ҳ ўрнига = тугмаларини босасиз.
Behzod Saidov
15.10.2009, 11:11
Компьютер технологиясининг хам айрим "инжикликлари" бор экан. Баъзида ўзбекона крилл алифбосидаги o`, q, g`, h харфлари чикмаяпти.
Менимча бу бундан 8 йил олдин чиққан Internet Explorer 6 нинг инжиқликлари бўлса керак. Мана бу мавзуларга кўз югуртиринг:
Қайси веб-браузердан фойдаланасиз? (http://www.uforum.uz/showthread.php?t=9702)
Нега форумда ў,қ,ғ,ҳ ҳарфларига эътибор бермайсиз? (http://uforum.uz/showthread.php?t=10601)
Кейин, IE6ни чиқиндилар қутисига улоқтиринг. :)
Gulnora Voisova
15.10.2009, 15:18
Узбекская кириллицани кушиб овора булиб юрмасдан мана бунака
--> қ ни копироват килиб ташаб кетса булмайдими? Биттагина o' да
юткизамиз холос :smile:
Nigora Umarova
15.10.2009, 17:20
Узбекская кириллицани кушиб овора булиб юрмасдан мана бунака
--> қ ни копироват килиб ташаб кетса булмайдими? Биттагина o' да
юткизамиз холос :smile:
Bu ham ijodning bir ko'rinishi.
Husniddin
16.10.2009, 18:57
Inson yillar davomida katta yutuqlarga erishib keldi. Bu yutuqlarning eng kattasi o'zaro aloqa vositasi b'lgan tilning taraqqiyotidir. Til insonlarni muomilasini bugungi kunda ham ma'lum bir tartibga solmoqda va uni birlashtirib bormoqda. Mening fikrimcha yoshlarimizga tilni ollohning bergan mo'jizasi deb o'rgatishimiz kerak. Ularni bu tilda so'zlaganda faqat yahshi so'zlarni ishlatishga o'rgatishmiz kerak.:187:
Abror Qodirov
16.10.2009, 23:35
Inson yillar davomida katta yutuqlarga erishib keldi. Bu yutuqlarning eng kattasi o'zaro aloqa vositasi b'lgan tilning taraqqiyotidir. Til insonlarni muomilasini bugungi kunda ham ma'lum bir tartibga solmoqda va uni birlashtirib bormoqda. Mening fikrimcha yoshlarimizga tilni ollohning bergan mo'jizasi deb o'rgatishimiz kerak. Ularni bu tilda so'zlaganda faqat yahshi so'zlarni ishlatishga o'rgatishmiz kerak.
To'g'ri-ku-ya, lekin bu gaplarning ushbu mavzuga aloqadorlik joyini ko'rmayapman. "Ijodxona" deb nomlanadi mavzu. Yoki ushbu 4 ta gap ijod namunanggizmi?
https://img.uforum.uz/thumbs/ifkzwhb6983499.jpg (https://img.uforum.uz/images/ifkzwhb6983499.jpg)
Nigora Umarova
17.10.2009, 14:26
Inson yillar davomida katta yutuqlarga erishib keldi. Bu yutuqlarning eng kattasi o'zaro aloqa vositasi b'lgan tilning taraqqiyotidir. Til insonlarni muomilasini bugungi kunda ham ma'lum bir tartibga solmoqda va uni birlashtirib bormoqda. Mening fikrimcha yoshlarimizga tilni ollohning bergan mo'jizasi deb o'rgatishimiz kerak. Ularni bu tilda so'zlaganda faqat yahshi so'zlarni ishlatishga o'rgatishmiz kerak.
To'g'ri-ku-ya, lekin bu gaplarning ushbu mavzuga aloqadorlik joyini ko'rmayapman. "Ijodxona" deb nomlanadi mavzu. Yoki ushbu 4 ta gap ijod namunanggizmi?
Фикримча, хабарни "Нимага саводсизлашиб кетяпмиз" (http://uforum.uz/showthread.php?t=6508&page=70)мавзусида колдирганингиз жоиз.
Nigora Umarova
17.10.2009, 16:02
Хурматли Тўлкин ака!
Ижод намуналарингизни "Тўлкин Эшбек ижодидан" (http://uforum.uz/showthread.php?t=10599) деган мавзуга жойлаштирсак. "Ижодхона" сахифасида эса ёшларимиз ижод намуналарини такдим этсалар-да, ижод намуналарига ўз фикрингизни колдирсангиз.
Nigora Umarova
17.10.2009, 16:12
https://img.uforum.uz/thumbs/ifkzwhb6983499.jpg (https://img.uforum.uz/images/ifkzwhb6983499.jpg)
Каламда, мойбуёксиз "Графика" усулида чизилганми?
Каламда, мойбуёксиз "Графика" усулида чизилганми?
Усулнинг отини билмадим :) Ишқилиб А1(84х59.4) форматдаги қоғозга қора қаламда чизилган.
ПС: Аввалгилариям мойбўёқ эмасди. Ўқувчилар ишлатадиган 3000 сўмлик арзон гуашь эди :)
Каламда, мойбуёксиз "Графика" усулида чизилганми?
Ишқилиб суратдаги инсонни таниса бўладими? Ё суратни "Онлайн Заковат"га қўяйми :)
Gulnora Voisova
19.10.2009, 12:48
Ишқилиб суратдаги инсонни таниса бўладими? Ё суратни "Онлайн Заковат"га қўяйми Бу рахматлик актёримиз Шукур Бурхонни расми ку :biggrin: (хазил)
Ҳамид Олимжонники, яхши чиққан. Кўзлари қуйиб қўйгандек ўхшабди.
Бу рахматлик актёримиз Шукур Бурхонни расми ку (хазил)
Тутанхамон демаганингизгаям раҳмат :)
"Ижод ахли хусусида суз" булимида хам купдан бери ижод намуналарингизни укиймиз деб кутмокдамиз.
Куттирганим учун узр....
Яна узр сўранг? Қачонгача интиқлик билан кутиб ўтираверамиз?
Яна узр сўранг? Қачонгача интиқлик билан кутиб ўтираверамиз?
"Спасибо" линкининг ёнига "Простите" деганиниям қўшиб қўйиш керак экан :)
Tulqin Eshbekov
20.10.2009, 23:30
Хурматли Тўлкин ака!
Ижод намуналарингизни "Тўлкин Эшбек ижодидан" (http://uforum.uz/showthread.php?t=10599) деган мавзуга жойлаштирсак. "Ижодхона" сахифасида эса ёшларимиз ижод намуналарини такдим этсалар-да, ижод намуналарига ўз фикрингизни колдирсангиз.
Эътиборингиз учун ташаккур! Очиги, хозирча баъзи нарсаларни жойлаштиришда энди тажриба орттиряпман. Таклифингизни албатта инобатга оламан.
Tulqin Eshbekov
20.10.2009, 23:45
Кумушой! Дил дафтарингизда битилган ажойиб асарларингизни мухлисларингиз кутмокда!
Tulqin Eshbekov
20.10.2009, 23:48
"Ижодхона" сахифасида чикиб туришнинг гашти бошкача экан. Майли, барча мухлисларнинг талаб-истакларини урганамиз. Жамоатчиликнинг биллур фикрлари мен учун олтиндан киммат!
Tulqin Eshbekov
20.10.2009, 23:53
"Ziyonet"нинг имкониятларига койил колиш керак! Бу хакда яхши биладиган талабаларимнинг савияси нега бунчалик юкори эканлигини энди билдим. Сизга омад ёр булсин интеллектуал салохияти юксак ёш дустларим, зукко талабларим!
Ibragim Yermatov
21.10.2009, 08:26
"Ziyonet"нинг имкониятларига койил колиш керак! Бу хакда яхши биладиган талабаларимнинг савияси нега бунчалик юкори эканлигини энди билдим. Сизга омад ёр булсин интеллектуал салохияти юксак ёш дустларим, зукко талабаларим!
Сиз айтган имкониятлар "uForum"никидир, "uForum" ва "Ziyonet" эса бир-бири билан чамбарчас боғлиқ.
Яна узр сўранг? Қачонгача интиқлик билан кутиб ўтираверамиз?
"Спасибо" линкининг ёнига "Простите" деганиниям қўшиб қўйиш керак экан
ҚОЧОҚ
Мана яна ўша менга таниш гўша! Азобли хотиралар жарига итқитадиган хосиятсиз уй. Ҳаммаёқ сув қуйгандай жим-жит. Ҳа, илгарилари - мен яшаган кезлар ҳам шундай эди. Аслида, ўшанда елкамнинг чуқури кўрсин дея қасам ичган бу ерларимни тарк этаётиб, икки-учта китобимни унутиб қолдирмаганимда эҳтимол, ростдан ҳам қайтиб ҳеч қачон қадам босмаган бўлармидим?
Жимгина тепага кўтарилдим. Эшикни тақиллатдим. Бегона бир киши (афтидан, менинг ўрнимга келиб, ижарада турган бўлса керак), эшикни очди. ўзимни таништириб, нима мақсадда келганимни айтдим. “Ҳа-ҳа, китобларми, олиб қўйганман. Ҳозир олиб чиқаман”, деди-ю ичкарига кириб кетди. Орадан бир дақиқа ҳам ўтмай, унутган китобларимни олиб чиқди. “Раҳмат” дедим ва ортимга қайтдим. Худди шу лаҳза рўпарадаги — бундан олти ойлар чамаси ўз қўлим билан михлаб ташланган эшик очилди-ю, қандайдир рус қизни қучоқлаганча, менга таниш йигит чиқиб келди. Ҳа, худди ўзи! Миллионер отасининг арзанда ўғли, бухоролик бойвачча! У мени танидими-йўқми, билмайман, лекин уни кўриб яна ўша қиз — қалбимга бир лаҳза бўлса-да шодлик-қувонч, севги-муҳаббат олиб кирган маликам ёдимга тушди. Беихтиёр энтикиб кетдим. “Ҳозир қаердасан? Қочқин бўлиб кимнинг паноҳидан нажот топган экансан? Ишқилиб, мени унутмаган бўлсанг бўлгани!”
Мен унутишга уринаётган хотиралар қўзғолон қила бошлади. Бўлган, бўлиб ўтган воқеалар бирин-кетин хаёлимдан ўтаверди...
* * *
Ижарадаги уйга келганимга мана уч ҳафта тўлди. Нимагадир шаҳарнинг бу хилват, айни пайтда, гўзал гўшасига бегонасираб қарашдан ўзимни тия олмас эдим. Илгариги жойимиз чеккароқда бўлса-да, нечукдир файзли эди. Қолаверса, одам ҳам кўп. Бу ерда эса онда-сонда пайдо бўлиб қоладиган рус кампирларини инобатга олмаганда деярли ҳеч ким яшамайдигандай. Аксига олиб, ҳаётим ҳам чўян қолипга тушиб қолган-у, ундан бир миллиметр ҳам ташқарига чиқиш мумкин эмасдек эди: эрталаб тур, дарсга бор, кейин ишга, уйга кел, овқат пишир, яна ёт, яна тур - буларнинг бари, рости, жонимга теккан эди. Бунақа ҳаёт тарзидан безор бўлиб турганингда, ўзга манзил-маконга кўниколмай хуноб бўлиш азоб устига азоб эди. Аммо, янги гўша мени ўзига яқин олишни, кунларимга озгина бўлса-да файз киритишни хоҳладими, ҳарқалай, ўзига боғлашга мажбур этадиган туҳфаларини бирин-кетин намоён қила бошлади.
Буларнинг биринчиси ва асосийси - бугунгиси билан менга, адашмасам, учинчи марта дуч келган ва айни учинчисида нимтабассум ҳадя қилган, мен шу ерлик деб тахмин қилаётган бир қиз эди. У жуссаси кичик, нозиккина, жуда ҳам чиройли эди. Балки мени ўзига мафтун қилган ягона жиҳати ҳам шундадир. Негаки, у ҳақида тариқча ҳам маълумотга эга эмас эдим. Шу боисдан, унга бўлган қизиқишим кун сайин эмас, соат сайин ортиб борар, уни яна кўриш, у ҳақида бирон нарса, лоақал исмини билиш истаги ҳечам тинчлик бермас эди. Худди шу ҳолатдан қандайдир тотли азоб ҳам тортар эдим ҳамки, беихтиёр иқрор бўла бошладим: наҳотки энди мен ҳам севгининг асири бўлсам?
Бундан дўппимни бошга отгулик даражада хурсанд бўлдимки, сабаби кунларимга файз, ҳаётимга мазмун кира бошлаган эди. Аммо, ўйламабманки, мени ҳижрон ўтида ёндираётган ўша қиз аслида ким? Ахир, у мени умуман танимайди-ку! Балки, у аллақачон ўз шаҳзодасини топгандир. Худди шу саволлар туғилган кезда қалбимда ниш ураётган илк муҳаббат уруғларини эзғилаб ташлашга киришардим-у, лекин бирон марта ҳам уддасидан чиқа олмай ўзимни ўзим овутардим: “Муҳими, уни севаман-ку!”
Аслида, унга қандай қилиб боғланиб қолганимни ўзим ҳам билмас эдим. Ҳа, уни биринчи марта автобусда кўргандим. Ўшанда ўртоғим автобус ойнасидан ташқарига қараб хаёл суриб кетаётганимда, тўсатдан ўтакамни ёриб, “қара, худди анави артистга ўхшар экан-а” дея уни кўрсатди. Мен эса ўзимни ашаддий мухлиси ҳисоблайдиган гўзал қўшиқчи қизнинг номини айтмаганида, астойдил ўша хонанданинг ҳаётдаги нусхасини кўриш имконини қўлдан қочирмаслик илинжида унга тикилмаганимда балки шунча гап йўқ эди. Аммо, ҳақиқатан ҳам қиз ўша машҳур хонандага жуда ҳам ўхшар экан.
Лекин, айтдимку, ўшанда у томонга қарамаганимда, ҳижрон саҳроси азобидан нишона келтираётган қайноқ шамоллар оғушида қолиб кетмаган бўлармидим...
Худди шу ўйлар калламда чирпирак бўлиб айланаётган кунларнинг бирида уйимиз йўлагига кирар эканман, рўпарамда тўсатдан пайдо бўлиб қолган йигитга тўқнашиб кетишимга бир баҳя қолди. Энди узр сўрашга оғиз жуфтлаган эдим ҳамки, унинг ўзи узр сўраб қўя қолди. Бир амаллаб ғўлдираган кўйи “ҳечқиси йўқ” дея жавоб қайтарганча ортидан тикилиб қолдим. Мовий кўйлагига ярашган қип-қизил галстуги, қора шим ва туфлиси ўртамиёна бўйига жуда ҳам мос эди. Силлиққина таралган тим қора сочлари, бир лаҳзалик қарашдаёқ ёдимда қолган чеҳраси: ингичка қош, маллага мойилроқ, сал йирик кўзлари, бироз қалин лаблари жуда келишган эди. Унга қараб туриб, “шу ерда яшаса керак”, деган фикрга не сабабдан келганимни англолмай қолдим. Тўғри, уни олдин ҳам бир марта кўрганман. Лекин бу у шу ерда яшайди дегани эмас-ку! Фикр ускунасини яшин тезлигида ишга солиб, қўшнилар ҳақида билганларимни бирма-бир ақл тарозусидан ўтказа бошладим. Биринчи қаватдаги хонадонларнинг бирида рус кампир, иккинчисида ёнгинамиздаги бозорда мева-чева сотадиган сотувчи хотин, иккинчи қаватда эса мен ва электр гитарасини чалганча нуқул “Мото! Мото! Мотоцикл!” дея бир гапни қайта-қайта такрорлаб, қўпол хиргойиси билан ҳоли-жонимизга қўймайдиган аллақандай рус турар эди. Рости уни ҳали бирон марта ҳам кўриш насиб этмаган. Айни хиргойиси авжига чиққан ва қўшнилар қатори мен ҳам безор бўлаётган бир палла чиқа солиб эшигини асабий тақиллатардим. У эса овозини ўчирар, лекин эшикни очиш ҳақида ўйлаб ҳам кўрмас эди.
Бояги йигит бу хонадонларнинг қайси бирида яшаши мумкин? Балки, у ҳам менга ўхшаб ижарада тургандир? Ҳар доим ўғли бир ҳафталик бозорини қилиб берадиган, аллақандай оқсоч эса келиб, кунора уйларини тозалайдиган рус кампир ижарачига эҳтиёж сезмас-ов. Бозорчи хотин эса товуқ катагидай келадиган уйига тўртта боласи билан зўрға сиғиб турган бўлса?! Тепадаги аҳвол-ку, маълум: ҳар туни гитарасига қўшилиб ҳанграйдиган хаваскор билан бирга туриш — била туриб ўзни ўтга отиш билан баробар. Демак, бу йигит қайсидир хонадоннинг доимий меҳмони деган хулоса ҳақиқатга яқинроқ эди. Шу ўйлар билан тепага кўтарилдим. Икки қадамча юрганимни биламан, кўзим шундоққина зина устида ётган суратга тушди. Дарҳол қўлимга олдим-у, “бояги йигитники бўлса керак, ҳали кетмагандир” деган хаёлга бордим.
Ташқарига чиқиб тахминан мендан олтмиш қадамларча узоқлашиб қолган йигит “Ҳой, сизники тушиб қолдими?” дея қилган мурожаатимдан сўнг ортига бурилди. Айни шу лаҳзада мен қўлимдаги суратни тепага кўтарганча, йигитга қараб турар эдим. Азбаройи қизиқиш кучлилигиданми суратга бирровгина назар солдим. Кўрдим-у қотиб қолдим: “Ё Рабб! Наҳотки бу ўша. Ростдан ҳам худди ўзи. Мени ўйлантиришга мажбур этаётган ҳалиги қиз-ку! Унинг сурати бу йигитда нима қилади?” Миямга дўл каби шу тарздаги саволлар эндигина ёғила бошлаган эди ҳамки, йигит кела солиб, қўлимдаги суратни тортиб олди-ю тузукроқ раҳмат ҳам айтмай йўлида давом этди. Мен эса йўлак эшиги олдида ҳеч нимани англамаган кўйи серрайиб қолавердим. Бу шунчаки ҳолат эмасди – йигит узоқлашган сайин мен бир қатор жумбоқлар қуршовида қолиб кетдим: қизнинг йигитга қанақа алоқаси бор? Йигитнинг бу ерда кими бўлиши мумкин? Қиз мабодо шу йигитни севса.. Нега менга табассум ҳадя қилди? Ёки қиз ҳам шохдан-шохга сакрайдиганлар хилиданми?
Ярим тунга қадар ҳам ўйлаб бу саволларга тайинли жавоб тополганим йўқ. Аксига олиб, негадир, қўшнимиз ҳам бугун ҳар кунги ҳунарини ишга солгани йўқ. Менда барвақт ухлаш имкони бор эди-ю, бугунги ҳодисалар хусусидаги ўйлар айни бу имконни пучга чиқарган эди. Бироз асабийлашган кўйи уйқуга кетдим.
Бу ҳодиса душанба куни содир бўлган эди. Йигитни шу билан орадан беш-олти кун ўтиб, адашмасам, якшанба куни учратдим. Бу гал у пиёда эмас, аксинча машинада— оппоқ “Нексия”да келган эди. Қўлида эса иккита целофан пакет (менимча, иккаласи ҳам озиқ-овқат, мева-чевага тўла эди). Айнан қайси хонадонга келганини эса шу дамда билиб олдим. Фақат, ҳайрон қоларлиси, у рус қўшнимникига кириб кетгани эди. Калити бор эканми эшикни ўзи очди. Дарров “Нексия”нинг номерига қарадим. Биринчи назардаёқ мени мавҳумлик ўпқонига итарадиган далилга дуч келдим: машинанинг давлат рақами “20” билан бошланар эди. Демак, йигит Бухородан! Ўйлай-ўйлай, ўзимча хулоса ясадим: у бирон иш билан Тошкентга келган, вақтинчалик рус қўшнимникидан қўним топган, эвазига бозор-ўчар дегандай. Лекин қиз масаласи-чи? Унинг сурати қандай қилиб йигитнинг қўлига тушиб қолди? Яна тайинли жавоб тополмай хунобим ошди. “Нексия” эса эртасига душанба тонгида ғойиб бўлди.
Бу орада қизни уч марта учратдим. Бир гал бекатда! Эътибор қилиб турдим, барча автобуслар ўтиб кетди ҳамки у биронтасига чиқишни ўйламас эди. Бу эса унга гап отишимга яхшигина мавзу бўлган эди.
- Яхши қиз, менимча, сиз кутаётган автобус бу ердан ўтмаса керак?
У эса менга бир зум тикилиб турди-да:
- Нима эди? — дея саволга савол билан жавоб қайтарди.
Мен эса ҳечам тортинмай, ростини айтдим:
- Эътибор қилиб турдим, биронта ҳам автобусга чиққанингиз йўқ. Адашган бўлсангиз ёрдам бермоқчи эдим.
Қиз эса самимий кулиб юборди:
-Оҳ-ҳо, нақадар олийжаноблик! - Кейин эса жиддий тортиб, -Эътиборингиз учун ташаккур. Мен бировни кутаётган эдим. Борадиган жойингизга бораверинг.
Шу лаҳзада ҳам унинг ёнида эзмаланиб ўтириш ғирт шилқимлик бўлиши мумкинлигини ўйлаб, мен томон яқинлашиб келаётган автобусга чиқишга шайландим. Автобус яқинлашган сари мен ўзимни қиздан узоқлашгандай ҳис қилардим. Тутилиб-тутилиб тилга кирдим:
- Сиз билан телефонда гаплашишнинг иложи борми? Фақат тўғри тушунинг, шунчаки сўраяпман. Менинг исмим Умид. Сизники-чи?
У эса индамади. Бирдан кўзларини катта-катта очганча:
- Қаранг, автобусингиз кетиб қолади, — деб қолди.
Бир амаллаб автобусга илишар эканман, ҳамон менга тикилиб турган қизга қараб, бор овозим билан бақириб телефон номеримни айтдим. Аниқ биламан у эшитган эди. Иккинчи гал орадан бир ҳафта ўтиб, уйимиз орқасидаги боғда сайр қилиб юрганимда унинг қаердандир шошиб келаётганини кўриб қолдим. Дарров ёнига бордим. Узун кўм-кўк палтоси, унинг мўйнали ёқа ва енглари қизнинг ҳуснини ўн чандон ошириб юборган эди. Сочларини оддийгина қилиб текис турмаклаган. Чатма қошлари, оҳу кўзлари, сал узунчоқ бурни, қип-қизил лаблари оппоқ юзига жуда ҳам мос эди-ки, беихтиёр Аллоҳнинг буюк мусаввир эканлигига иймон келтирасан киши. Мени кўриши биланоқ қиз салом берди. Мен эса шоша-пиша алик олдим:
-Яхшимисиз? Анави куни бирон ножўя гап айтган бўлсам, минг бор узр.
Қиз ҳайрон қолганча:
-Нега унақа деб ўйлаяпсиз, — деди.
-Шунчаки, телефон қилмаганингизга ҳар хил гумонга бордим.
-Ҳа, гап буёқда денг.
Шундай деди-ю қиз бирдан кафти билан пешонасини ушлади.
- Вой, эсим қурсин. Муҳим нарсамни унутиб қолдирибман-ку!
Қиз дарҳол ортига қайтди. Унинг қаерда туришини энди аниқлайман деб турганимда бу ҳодиса ишнинг белига тепган эди. Унга тикилар эканман, қулоғим остида фақат унинг туфлиси товуши эшитилар эди: “тақ-туқ”, “тақ-туқ”, худди юрагимнинг уришига ўхшаб. Бу гал энди унинг менга телефон қилиши аниқ, дея ўз-ўзимга тасалли бердим. Ростдан ҳам ўша тун у менга қўнғироқ қилди. Худога шукрки, бахтимга телефон жиринглаётган заҳотиёқ қўшнимнинг гитараси жўрлигидаги овози ҳам ўчди. У билан ярим тунга қадар турли мавзуларда суҳбатлашдим. Қанча уринмай, у шахсий ҳаёти ҳақида лом-мим демас, мен ҳам ўз-ўзидан ҳалиги йигит хусусида ҳеч нарсани сўрай олмас эдим. У душанбада қўнғироқ қилишини айтиб хайрлашди. Рости, кайфиятим кўтарилди. Энди тезроқ эрта — якшанбанинг ўтишини хоҳлар эдим. Бу ерга келганимдан бери илк бор тинчгина, ҳузур билан уйқуга кетдим. Учинчи гал уни телефонда суҳбатларимиз бошланганидан ўн кунлар ўтиб, мавзедаги мўъжаз қахвахонада учратдим. Афтидан у йиғлаган эди. Мени кўрган заҳотиёқ ўзини эркин тутишга ҳаракат қилди. Бирга овқатландик, кейин эса шундоқ ёнгинамиздаги хиёбонга айлангани чиқдик. Айни кезда уни учратганим жуда яхши бўлганди. Негаки, келаётган якшанба туғилган куним эди. Айни кезда, таътил эканлиги боис ўртоқларим қишлоққа жўнаб кетишган. Қизни таклиф қилсам, кўнармикан деб ўйладим. Мақсадимни билдирганимда у чуқур хўрсиндию:
-Якшанба куни экан, боролмайман. Бошқа пайтга тўғри келганида албатта борар эдим, — деб жавоб қайтарди.
Азбаройи асабийлашиб кетдим, қарийб бир ойдан бери шу қизнинг кетидан юрибман. Лекин у ҳақида ҳали бирон нарса, ҳатто, исмини ҳам билмайман. Мени қизиқтираётган, ҳаловатимни олган жумбоқларни ечишга-ку, ҳали йўл бўлсин! Ўзимни лапашангдай ҳис қилдим. Ғурурим қўзидими, билмайман қандай ҳаддим сиғди, қизнинг билакларини бир қўлим билан маҳкам сиқдим-у, иккинчи қўлим билан елкасидан қучдим.
- Нега бормайсан? Нега мендан ўзингни олиб қочасан? Гапирсанг-чи?
Қиз бағримдан чиқишга уринар, уришиб берар, жуда борса тарсаки туширар деб ўйлагандим. Аксинча, кўзимга тик боқдию бағримга бошини қўйди. Ўшанда илк бор “Умид ака” деди. “Қанийди ихтиёрим ўзимда бўлса эди” деди йиғлаган кўйи. Қизнинг бу хатти-ҳаракатларидан совға олган кичкинтойдай ийиб кетдим. Ўзимда қандайдир эҳтиросли кайфиятни, кучни ҳис қилдим. Аммо, уни ҳазм қилмасимданоқ, у бағримдан юлқиниб чиқди-ю рўпарамдаги уйлар томон югуриб кетди. Жуда ҳам карахтлигим боис унинг ҳатто қайси йўлакка кириб кетганини ҳам ғира-шира қоронғуда илғамай қолдим.
Уйга келиб, айни пайтгача содир бўлган воқеаларни бир қолипга солишга ҳаракат қила бошладим. Эътиборимни тортаётган нарса якшанба куни билан боғлиқ эди. Йигит ҳар якшанбада келади, қиз айни шу куни менга қўнғироқ қилмайди. Мана энди келаётган якшанбада туғилган кунимга келишдан ҳам бош торяпти. Булар ўртасида қандайдир боғлиқлик бор деб ўйладим. Дарвоқе, якшанба тунлари рус қўшнимнинг зада қилган электр гитарасидаги мусиқалар ҳам янграмас эди. Калламга келган фикрдан ўзим сесканиб кетдим: наҳотки улар ҳар якшанба учрашишса? Ростдан ҳам шундай бўлган дейлик, лекин қаерда учрашишади? Ўзимга-ўзим йигитнинг кетидан тушаман деб сўз бердим. Интизорлик билан якшанбани кута бошладим.
Кутилган кун келди. Туғилган куним ҳам ёдимдан чиқиб кетди. Деразадан ташқарига тикилиб туравердим. Бироз чарчаган эдим стулни келтириб ўтириб олдим. Соат эрталабки ўнларга яқинлашганда кутилган меҳмон — яна ўша “Нексия” пайдо бўлди. Йигит яна бир дунё нарсалар билан қўйнини тўлдириб, уйга кириб кетди. Бу гал рашким қўзғадими, у кўзимга олифтадай кўриниб кетди. Лекин қанча кутмай, йигит кирган жойидан қайтиб чиққани йўқ. Тунги соат иккигача бир кўзим ташқарида бўлди. Ахийри, “бор-э” дедим-у уйқуга кетдим. Умримнинг йигирма иккинчи йилини худди шу тарзда кутиб олган эдим. Тонг отди. Тура сола ташқарига тикилдим. Машина ҳали ҳам жойидан жилмаган. Дарсга ҳам бормай, яна кузатувни давом эттирдим. Бу гал унча ҳам куттирмай йигит чиқиб келди. Афтидан асабийлашган эди, “Нексия”нинг шинасини жон-жаҳди билан тепди. Русчалаб “чўрт побери” деганини аниқ-тиниқ эшитдим. Кейин эса катта тезликда машинасини ҳайдаб кўздан ғойиб бўлди. Шу дамда қўшним яна ҳунарини бошлади: “Мото! Мото! Мотоцикл!...”
Мени эса воқеалар ривожи қандай давом этишини кутишдан ўзга чорам йўқ эди. Ўзимча тахмин қилдим, балки қиз у билан учрашишни хоҳламагандир. Ноилож радио мурватини бурадим. Ҳазин куй юрагимни аллалагандай бўлди. Орадан икки дақиқа ҳам ўтмай радионинг уни эшитилмай қолди. Билсам электр ўчган экан. Шу лаҳзада қўшнимнинг ҳам саси тинди. Нима қилишни билмай турган эдим, телефон жиринглаб қолди. Ким қилганини тахминан билар эдим. Адашмабман: бу ўша қиз эди! Туғилган куним билан табриклаб қўйди. Қарийб уч соатга чўзилган суҳбат сўнгида мен унга севги изҳор қилдим. У эса индамасдан гўшакни жойига қўйиб қўйди. Шундагина хато иш қилиб қўйганимни англаб етдим.
Радионинг овозидан чўчиб уйғонганимда адашмасам тунги соат бирлар эди. Электр келган экан, радио ўз-ўзидан ишлаб кетибди. Бир маҳал қўшнимнинг яна ўша юракка тўкилган овози эшитила бошлади. Бунисига энди чидашнинг умуман иложи йўқ. Дарров ташқарига отилдим. Бир мен эмас, пастдаги аёл ҳам чиққан экан. Эшикни қанча тақиллатмай, барибир ҳеч ким очмади. Асабларим таранглигидан эшикни бузишга ҳам рози эдим. Охири икки-уч марта зарб билан тепган эдим, эшикнинг ўзи “шарақ” этиб очилиб кетди. Қўшним билан қўрқа-писа ичкарига кирдик. Овоз ҳалиям ўчмаган эди. Оҳиста хонага қадам босдик. Бежирим қилиб жиҳозланган хонада афсуски, ҳеч ким йўқ эди. Дераза эса ланг очиқ! Ҳалиги овоз эса магнитофондан келаётган эди. Демак, электр келгач. Ўз-ўзидан ишлаб кетган. Бутунлай таажжуб ичида қолдим. Ахир, бу ерга кўчиб келганимдан бери қўшним аллақандай рус деб ҳисоблаб юрган эдим-ку! Бу ерда эса кўринишидан ўзбек миллатига мансуб одам яшаган. Демак, кимдир мени, нафақат мени балки бутун қўшниларни ҳам лақиллатган экан-да! Лекин, бу кимга, нимага керак? Эшикни ёпиб, қўшним уйига, мен ҳам хонамга қайтдим. Боя эътибор бермаган эканман, хонам эшиги тирқишига аллақандай буклоғлик қоғоз ҳафсала билан жойлаштирилган эди. Дарров олдиму, ичкарига кириб, диванга ёнбошлаганча уни ўқий бошладим:
“Умид ака! Бу менман, исмимни яна сир тутяпман. Илтимос, хафа бўлманг. Мен тақдирнинг аччиқ зулмидан қочиб, ўзга шаҳарга келиб қолган бир ожиза сиздай кўнгли пок инсоннинг севгисини қозонганимдан нақадар бахтиёрман. Лекин сизни қийнаб қўйишни хоҳламайман. Чунки, мен сиз ўйлаганчалик иболи, ҳаёли қиз эмасман. Ҳа, қиз эмасман! Номусим топталганига ҳам анча йиллар бўлди. Отасиз-онасиз, баджаҳл аммамнинг қўлида яшашни истамай бир йигитнинг ваъдаларига ишониб, алданган қизман. У менга шу ердан уй олиб берди. Пул, зеб-зийнат - ҳамма нарса берди, лекин меҳр-муҳаббат бера олмади. У севгини фақат ёстиқ деб билади. Ҳафтада бир келиб зўрлаб кетишдан бошқа нарсани билмайди. Бошқалардан яшириниб юришимни, бу учун ўзимга ёқимсиз бўлса-да аллақайси гўрдан бир пиёниста руснинг овозини ёздириб олиб келган кассетани кунда уч-тўрт маҳал қўйишни ҳам у ўйлаб топган. Ишлайман деганларим ҳам аслида чўпчак. Мен ўз туғилган гўшамдан қочиб келган ва айни лаҳзада яна қаергадир қочишни лозим кўраётган қочоқман. Ҳа, қочоқ! Шунча вақт сизни алдаб юрганим учун кечиринг! Сизни севиб қолувчи...”
Шундагина барига тушундим. Нега учрашганимизда қизнинг тўсатдан кетиб қолишлари, телефон мулоқотлари чоғида гитаранинг овози ўчиши.. Ахир, ахир мен висолига талпинган ўша қиз шундоққини бурнимнинг остида – рўпарамдаги уйда яшаётган экан-ку!!!
* * *
Энди кеч эди. Қиз эртасига ҳам, индинига ҳам келгани йўқ. Афсуски, у ҳақида қўшнилар ҳам ҳеч нима билишмасди ва бу табиий. У ўзини пинҳон тутишни жуда-жуда эплаган эди. Қизнинг эшиги эса очиқ қолаверди. Бир куни яна ўша бозорчи аёл гувоҳлигида уни михлаб ташладик. Йигит ҳам умуман қорасини кўрсатмади. Қанчалик оғир бўлмасин, уни унутолмадим. Қидириб кўриш учун ҳеч қанақа имконият қолмаган эди. Бухоролик олифтадан уни суриштиришга ғурурим йўл қўймасди. Шубҳасиз, бундай йўл тутсам, унинг кўзларида “мендан қолган сарқитга ишқинг тушди-ми?” қабилидаги беписанд қарашларини кўришга журъатим етмасди.
Ноилож бу масканни тарк этишга қарор қилгандим.
Ҳусен Тангриев
ҚОЧОҚ
Яшанг.
Агар машхур ёзувчи бўлиб кетсангиз "Хусен Тангриевни тиригини кўрганман" ёки "Керак бўлса Хусен Тангриев билан ҳам чойхонада ош еганман" деб мақтаниб юрамиз :) Ҳикояларингизни ўқиб мениям ҳикоя ёзгим келиб кетди. Лекин сизни программа ёзвормасин деб ўзимни тийдим :)
Ижодий парвозлар тилайман. :187:
Nigora Umarova
22.10.2009, 11:40
ҚОЧОҚ
Мана яна ўша менга таниш гўша! Азобли хотиралар жарига итқитадиган хосиятсиз уй. Ҳаммаёқ сув қуйгандай жим-жит. Ҳа, илгарилари - мен яшаган кезлар ҳам шундай эди. Аслида, ўшанда елкамнинг чуқури кўрсин дея қасам ичган бу ерларимни тарк этаётиб, икки-учта китобимни унутиб қолдирмаганимда эҳтимол, ростдан ҳам қайтиб ҳеч қачон қадам босмаган бўлармидим?
* *
Энди кеч эди. Қиз эртасига ҳам, индинига ҳам келгани йўқ. Афсуски, у ҳақида қўшнилар ҳам ҳеч нима билишмасди ва бу табиий. У ўзини пинҳон тутишни жуда-жуда эплаган эди. Қизнинг эшиги эса очиқ қолаверди. Бир куни яна ўша бозорчи аёл гувоҳлигида уни михлаб ташладик. Йигит ҳам умуман қорасини кўрсатмади. Қанчалик оғир бўлмасин, уни унутолмадим. Қидириб кўриш учун ҳеч қанақа имконият қолмаган эди. Бухоролик олифтадан уни суриштиришга ғурурим йўл қўймасди. Шубҳасиз, бундай йўл тутсам, унинг кўзларида “мендан қолган сарқитга ишқинг тушди-ми?” қабилидаги беписанд қарашларини кўришга журъатим етмасди.
Ноилож бу масканни тарк этишга қарор қилгандим.
Ҳусен Тангриев
Анча таъсирли ёзибсиз, рахмат.
Хаёт кизик, хаёт синовли.
Адашган инсоннинг хаётда уз урнини топишига баъзан катъият ва жасорат етишмайди.
https://img.uforum.uz/thumbs/ifkzwhb6983499.jpg (https://img.uforum.uz/images/ifkzwhb6983499.jpg)
Шу ёнларига Зулфияхоним етишмай турибди-да...
Lutfillo Tursunov
22.10.2009, 14:53
Ҳикояларингизни ўқиб мениям ҳикоя ёзгим келиб кетди. Лекин сизни программа ёзвормасин деб ўзимни тийдим
Ҳар қалай иккинчиси кўпроқ даромад келтиради бугунги кунда :)
ҚОЧОҚ
Ҳусен Тангриев
Агар китоб чиқарсангиз ўзим сотиб берардим :)
Ҳусен, битта ҳикояни неча соатда ёки неча кунда ёзасиз?
Tulqin Eshbekov
22.10.2009, 22:23
"Ziyonet"нинг имкониятларига койил колиш керак! Бу хакда яхши биладиган талабаларимнинг савияси нега бунчалик юкори эканлигини энди билдим. Сизга омад ёр булсин интеллектуал салохияти юксак ёш дустларим, зукко талабаларим!
Сиз айтган имкониятлар "uForum"никидир, "uForum" ва "Ziyonet" эса бир-бири билан чамбарчас боғлиқ.
Бу масалада ёшларнинг интеллектуал салохиятини кун сайин ошириш учун фидойилик курсатишаётган устозларга таъзим бажо айлаймиз!
Tulqin Eshbekov
22.10.2009, 22:29
Шундай иктидорли, оловкалб ижодкор ёшлар янада купайса деб орзу киламан. Кўп тошлардан тог, унинг устида чукки пайдо булгани мисол шундай иктидорли ёшлар орасидан чукки мисол улкан адиблар ва шоирлар етишиб чикади-да! Аслида биз орзу килган ёшлар куп, факат уларни тезрок топишимиз ва сафимизга тортишимиз зарур. Бу хакда сиз нима дейсиз, азиз дустлар?
Ibragim Yermatov
23.10.2009, 09:22
Аслида биз орзу килган ёшлар куп, факат уларни тезрок топишимиз ва сафимизга тортишимиз зарур. Бу хакда сиз нима дейсиз, азиз дустлар?
Тўлиқ қўшиламан. Қанча тез қўшилса шунча бахтли бўламан.
Lutfillo Tursunov
26.10.2009, 16:42
- Bilganlar askiya tugabdi. Endi qarsak chalamiz deydi.
Янгиларидан бўлсин. Кеча милиция ходимларининг касб байрами ўтган эди, уларам хафа бўлишмасин энди.
Kahramon Jalilov
26.10.2009, 22:44
Yapon halqi og'ri tutadigan robot o'ylab topishibdi, Yaponiyada 1 kunda 10 ta og'ri ushlabdi, Qozog'istonga ob kelishsa 1 kunda 100 ta og'ri ushlabdi O'zbekistonni Andijon tomonlariga ob borib qo'yishsa bir kun o'tibdi, ikki o'tibdi...robotni og'irlab ketishibdi!!!
Yapon halqi og'ri tutadigan robot o'ylab topishibdi, Yaponiyada 1 kunda 10 ta og'ri ushlabdi, Qozog'istonga ob kelishsa 1 kunda 100 ta og'ri ushlabdi O'zbekistonni Andijon tomonlariga ob borib qo'yishsa bir kun o'tibdi, ikki o'tibdi...robotni og'irlab ketishibdi!!!
Менимча сизга компас керак :)
Kahramon Jalilov
27.10.2009, 22:18
Янгиларидан бўлсин. Кеча милиция ходимларининг касб байрами ўтган эди, уларам хафа бўлишмасин энди.
Yapon halqi og'ri tutadigan robot o'ylab topishibdi, Yaponiyada 1 kunda 10 ta og'ri ushlabdi, Qozog'istonga ob kelishsa 1 kunda 100 ta og'ri ushlabdi O'zbekistonni Andijon tomonlariga ob borib qo'yishsa bir kun o'tibdi, ikki o'tibdi...robotni og'irlab ketishibdi!!!
Дархақиқат тунов куни Ўзбекистон бўйлаб ички ишлар ходимларининг байрамлари бўлиб ўтди, жамиики республикада бўлаётган тартибсизликлар, ноқонуний хатти-харакатларни олдини олувчи, бизнинг осуда-тинч, осойишта хаётимизни давомийлигини, хавф-хатарларни бартараф этувчи, ватанпарвар, хақиқий мард инсонларнинг байрамлари бутун республикамиз бўйлаб нишонланди. Мен шу инсонларга жуда хавас қиламан, чунки улар бизнинг хотиржам хаётимизни таъминлаш мақсадида кунни-кун билмай, тунни-тун билмай хизмат қилмоқдалар, керак бўлса ўз жонларини фидо қилишмоқда. Ёшлигимда мен хам катта бўлсам катта милиция ходими ёки майор бўламан деб орзу қилардим. Хатто кўплаб ушбу касбни эгаллашда ёрдам берадиган тўгаракларга жуда катта қизиқишлар билан қатнашардим. Хатто синфдошларим билан катта синфларга ўтгач имтихон топширишга борардик, лекин бу касб шунчалик оғир касб эканки мен уни хатто хеч хам тасаввур қила олмаган эканман, шунча йил тўгаракларга қатнашганим хам хамир учидан патирдек деган нарса экан, эх мени армонларим...
Бу касб эгалари хам гўёки кўпчилик аллома ва олимдар айтиб ўтганидек ўзи ёниб куяётган шамга ўхшашади. Шундай экан мен бу касб эгаларини чин юракдан ушбу кун муносабати билан табриклайман, хамиша соғ бўлинглар, омон бўлинглар, ватанимиз олдида қилаётган эзгу амалларингизни амалга ошишида яратганни ўзи мададкор бўлсин !!!
Yaponlar yaratgan robot ular uchun shunchalik kuchli bo'lsada bizning hududlarga u narsa ko'chada qop ketgan bir buyumdek narsadir... Shunda yapon ihtirochilari ham bizning militsiya hodimlarimizga ta'm berishibdi
Tulqin Eshbekov
28.10.2009, 06:37
Тўлиқ қўшиламан. Қанча тез қўшилса шунча бахтли бўламан.
Устоз! Сизнинг канчалик узокни кузлаб иш тутаётганингизни яхши тушунаман. Иктидорли ёшларни кашф этиш йулидаги хайрли ишларингизга омад тилайман.
Tulqin Eshbekov
29.10.2009, 05:57
Фикрдан фикр унар, деганларидек хар бир дустимнинг биллур фикрлари менга факат илхом бахш этмокда. Фикрсизликдан асрасин...
Gulnora Voisova
29.10.2009, 12:10
Кумушой! Дил дафтарингизда битилган ажойиб асарларингизни мухлисларингиз кутмокда! Одамни хижолат қилмасангизчи устоз. Олдин сизнинг ва устозларимизнинг ижодларидан баҳраманд бўлайлик. Кейин навбат бизга ҳам етиб қолар.
ҚОЧОҚ
Мана яна ўша менга таниш гўша! Азобли хотиралар жарига итқитадиган хосиятсиз уй. Ҳаммаёқ сув қуйгандай жим-жит. Ҳа, илгарилари - мен яшаган кезлар ҳам шундай эди. Аслида, ўшанда елкамнинг чуқури кўрсин дея қасам ичган бу ерларимни тарк этаётиб, икки-учта китобимни унутиб қолдирмаганимда эҳтимол, ростдан ҳам қайтиб ҳеч қачон қадам босмаган бўлармидим?........
Ҳусен Тангриев
Hikoyangiz menda katta ta'surot qoldirdi. Kelgisidagi ijodingizga ulkan parvozlar tilayman.
Tulqin Eshbekov
30.10.2009, 06:47
Камина хам аскияни жони дилидан яхши кўрадиганлардан! Келгуси сахифаларда албатта аскиябозликда иштирок этмокчиман. Факат, аввал уйлай, кейин суйлайман!
Tulqin Eshbekov
01.11.2009, 09:12
“OShIQ” DOMLA
yoxud “talaba”ning ishqiy maktubi
1. Dushanba
Jurnalistika fakultetida “talabchan” domla ekanligimni namoyish etdim:
– Muntazam qalam tebratmasangiz jurnalist bo`la olmaysiz,– dedim talabalarga.– Sizlarga vazifa: kuniga kamida bir qog`oz, demak, har haftada etti varaqdan ijodiy ish yozishingiz shart! Kimki yozmasa, bu mo`’tabar dargohda “adashib” yurganini o`zi fosh etgan hisoblanadi!..
Maqsadim – iste’dodning to`qson to`qqiz foizi mehnat degan fikrni isbotlash edi!.. Baraka topgurlar kelgusi mashg`ulotga sakkiz-o`n varaqdan yozib kelishibdi! Sakson besh nafar talabaning jami etti yuz betdan ortiq “ijodiy ish”ini ko`rib hayratga tushdim. Ana senga olam-olam gul misol ijod mahsuli! Endi to`yguningcha o`qiyver, “talabchan” domla!
Olaxurjun ko`targan pochtachidek bir quchoq qo`lyozmalar olib kelganimni ko`rgan xotinim burunchasini jiyirgancha savolini do`ldek yog`dirdi:
– Eh-he, shuncha qog`ozni qaerdan oldingiz? Nima qilasiz ularni? Yoki, maklaturaga topshiramizmi, a?
– Qog`oz emas, talabalarimning ijodiy ishlari,– dedim ijodxonadagi stolim ustiga qo`yarkanman.– Kelgusi mashg`ulotgacha o`qib, baholamoqchiman!
– Qandoq ulgurasiz?
– Ulgurishim shart! Kelgusi dushanba kuni talabalarim kutishadi!..
Xonim peshonasini tirishtirgancha dilidagini aytdi-qo`ydi:
– Sizga nima zaril?!
– Bo`lg`usi jurnalistlarga ijod sirlarini o`rgatmoqchiman!
Asl muddaom esa – saragini sarakka, puchagini puchakka ajratib, shunga yarasha mashg`ulot o`tish ekanligini ayolimga aytib o`tirishni ep ko`rmadim.
Bo`lg`usi aktyorlarning muallimasi bo`lgan xotinim daftar tekshirishdan bezganini yashira olmadi, shekilli, peshonasini tirishtirgan ko`yi atay uf tortdi. Erinmagan banda, degandek, elkalarini uchirib qo`yarkan, dilidagi tiliga ko`chdi:
– O`zingizga javr qipsiz...
U haq ekan. Barcha ishlarimni yig`ishtirib qo`yib, har kuni yuz o`n betdan o`qisam, kelgusi mashg`ulotgacha arang ulgurarkanman. Bay-bay-bay. O`zimni adabiyot olamidagi odam hisoblasam-da shunchalik ko`p adabiy-badiiy kitob o`qishga imkon topa olmasdim...
Endi o`qisang ham o`qiysan, o`qimasang ham o`qiysan, “donish” domla!
Xayrli ishni boshladingmi, bas, chekinma! Atay yozdirganga yarasha sabot bilan o`qi! Ertaga har bir talaba sendan javob, ta’bir joiz bo`lsa – baho kutadi!.. Turob Toshbekovich, deyman o`zimga o`zim, talabalar oldida chuv tushishdan yomoni yo`q. Qo`lyozmalarni hafsala bilan o`qib, adog`iga baho qo`ya boshladim. Bo`lg`usi jurnalistlarning ko`pchili chakki emaskan. Biroq, guruch orasida uchraydigan kurmak misol ayrim g`o`rroq talabalarning aji-buji yozuvlari ko`zni, g`aliz jumlalar, imloviy xatolari asabni ishdan chiqarayozdi. Ularni ham “yo`lga” solish kerak. Shuning uchun domlamiz-da!..
Xonim uch-to`rt marta yonimga kelib, jimgina qaytib ketdi. Ahvolimni tushunib, non-choyimni ham ish stolimga keltirdi... Shu kuni qachon ko`zim ilinganini bilmayman. Partaga bosh qo`yib uxlaydigan talabalar “safiga” qo`shilib qolayozibman... Yaxshiyam, xonim uyg`otib, joyimizga taklif etdi...
2. Seshanba
Tag`in tunni tongga ulashga jazm etdim. Qo`lyozmalar ustida javlon uryapman. Navbatdagi “ijodiy ish”ni o`qir ekanman, ko`zimdan olov chiqib ketdi! Ana, xolos. Jim-jimador xatga qayta-qayta tikilaman. Kimga atab yozilgan? Nahot bu menga bo`lsa?! Ol-a. Ikkinchi kurs talabasidan shunaqa gaplar chiqibdimi? Nahot?! Mana o`sha xat:
“Aziz domlajon!
Ushbu nomamni o`qib, meni jinni deb o`ylarsiz? Nima qilay, o`zingiz jinni qilib qo`yayotgan bo`lsangiz... Shu kungacha sevgi degan sirli so`zning ma’nosini tushunmasdim. Sevish qanaqa bo`lishini tasavvur ham eta olmasdim. Endi sevgisiz yashashni tasavvur eta olmayapman. Sizni ko`rsam, hatto o`ylasam, yuragim hapqirib ketayotganini qay til bilan aytay? Darsingizda ko`zingizga ko`zim tushsa, tamomila o`zimni yo`qotib qo`yaman. Siz asl “idealim”siz! Afsus, bugun sizga shunday deyishga (hatto xat yozishga!) haqqim yo`q. Siz allaqachon hayotda o`rningizni topgansiz va qaysidir malikadek malakka baxt ato etgan baxtiyor insonsiz. Meni sevish u yoqda tursin, hatto yuragingizga sig`dira olmasligingizni tushunaman. Mayli, xafa bo`lmayman. Biroq, shuni bilingki, mening yuragimda yongan alanga ikkimizga ham etardi!.. Mana, men umrimda qo`limga qalam tutgan emasdim. Endi sizga atalgan kalomimni yozmasam chiday olmayapman. Faqat to`g`ri tushunasiz, degan umiddaman.
Sizning xayolingiz bilan yashash qanchalik baxt ekanligini angladim! Siz “Mehrobdan chayon” asaridagi Anvarga juda o`xshaysiz? Men Ra’nomanmi-yo`qmi, buni hayot ko`rsatadi. To`g`ri, ancha kech qolganman. Ming afsus dunyoga kechroq keldim-da... (Yoki, siz shoshib, vaqtliroq kelgansiz...) Qismat esa bugun bizni uchrashtirdi!..
Sizni hammadan qizg`anaman. Afsuski, quyoshga o`xshab barcha-barchaga mehr nuringizni beayov sochaverasiz. Qaniydi, butun mehringizni jamlab faqat o`zimga baxshida etsangiz! Eh, mening telba domlam!
Sevgisiz hayotda topmaysiz ma’no,
Gar Anvar emassiz, xazondir Ra’no...
...bonu”.
Kularimni ham, kuyarimniyam bilolmay qoldim. Xo`sh, aziz o`quvchim, shu tobda mening o`rnimda bo`lganingizda siz nima qilardingiz? Dunyoni boshingizga ko`tararmidingiz yo hammasini ichingizga yutarmidingiz?
Domla bo`lmaganimda o`zim nima qilishimni aytaymi?
Bir huriliqo yozgan xatdan hapqirib ketmagan yurak yurakmi, deyishim aniq edi! Keyin, menga shunchalik ko`ngil qo`ygan go`zalni uvol qilmasdim... Minglab mushkul tugunni echgan aqlim bu masalani ham muqaddas kitobda fatvo berilgan yo`sinda bo`lsa-da hal etish yo`lini topardi!..
Modomiki, bugun domla – murabbiymanmi, bas, shunga yarasha qadamimni bilib bosishim shart! Shogirdasiga ko`zola qilgan domlaning ko`ziga ziyon...
Qaydam, sevgining ko`zi ko`r deganlari shudir? Ustozini sevib qolgan ojizada gunoh yo`q... Uning ko`ziga mirzo Anvar bo`lib ko`ringan bo`lsam, menda ne gunoh? Kim ekan o`sha Ra’no? Ob-bo, xayolparast-ey. Ra’no emish-a! Ikkinchi kursda shunaqa qiz bor ekanmi? O`ylab, o`yimga etmagach, guruh jurnalini varaqladim. Hech qanaqa Ra’no ismli qiz yo`q. A-ha, ramziy ma’noda yozgan! Ismi Ra’no bo`lganida aslo yozmasdi. Unda o`zini Kumush dermidi! U holda kamina Otabekmi?..
Nahot, qirchillama yoshimda ham muhabbat bog`ida yurishga haqli bo`lsam!.. Axir, qirq yoshingda quyulasan, deyishgandi-ku...
Beixtiyor xatga ko`z tashladim; “telba domla” debdimi? Ob-bo qizalog`i tushmagur. Hozir shu erda bo`lganida ta’zirini berardim-a. O`zi domlasini telba qilib qo`ymasa bo`lgani...
Xatni qayta-qayta o`qirkanman, oshxona tomon qarab qo`yardim. Ishqilib, xonim kuzatib turgani yo`qmikin? Bu xatni ko`rib qolsa nima bo`lardi? O`h, keyin ko`ring tomoshani. O`sha ...ni topib berasiz, deb turib olsa-ya?! Rashk eng muloyim xotinni ham urushqoq qilib qo`yishi bor gap. Xayriyat, u hozir o`z ishi bilan band. Oshni damlab qo`ygach, o`g`limizga kalkulyatorda hisoblashni o`rgatyapti. Xudoga shukr, shundoq “ovunchog`imiz” bor!..
Xatni qo`lyozmalarga solishtirib ko`ra boshladim. Shu harakatim xuddi iztopar yo qo`lyozmalar instituti xodiminikiga o`xshayotgan bo`lsa ajabmas. Yo`q, topolmadim. Balki, sho`xroq bola hazillashdimikin? Erinmasdan yigitlarning yozuviga solishtirdim. Yo`q, unaqa husnixat yagonaga o`xshaydi. Yo, atay yozuvini o`zgartirdimikin? Bunisi haqiqatga yaqinroq... U holda kim bo`lishi mumkin? Mashg`ulotimda gulgun yashnab o`tiradigan qizlarni birma-bir ko`z oldimga keltirishga harakat qildim. Shunda daf’atan seskanib tushdim. Beg`ubor chehralarni bo`lmag`ur hissiyot ila eslash bema’nilik edi men uchun...
– Uxlamaysizmi?– Xonimning tovushi harqancha mayin bo`lmasin shu tobda momaguldirakdek dahshatli eshitildi. Ilkis yotoqxonamizga qaradim. Xayriyat, ortimdan pusib kelmabdi. U mehribonchiligini yana namoyish etayotgandi.– Charchab qolmang!..
– Bemalol uxlayver, jonim,– dedim o`zimni bamaylixotir ko`rsatishga tirishib.– Biroz ishlamasam bo`lmaydi.
Bu gapga javoban jufti halolim nimalar deganini anglolmay qoldim.
Ming aqlli, donishmand bo`lma, bir jonon sevaman deb tursa aqling ham shoshib qolarkan. Yuragim muncha qinidan chiqqudek bo`lmasa. Muncha yonmasa. Tovba, Otabek o`qigan she’r nechun shu tobda yodimga tushdi:
Yangi yorni topqanda, do`stlar, eskisi nechun kerak,
Eskini o`lgan sanab, latta kafan bichmoq kerak...
3. Chorshanba
Xotinimdan birinchi marta sir bekitdim...
U to`g`ri tushunishi mumkin, baribir, er-xotinning orasiga sovuqlik soladigan birinchi sabab – begona haqidagi gap bo`ladi... Qolaversa, ertaga payshanba! Oilaviy tadbir oldidan oshga pashsha tushmasin...
Bu xat yurak o`ynog`i qilib qo`ydi... Ob-bo zumrasha-ey. Qaysi oshiq, yo`g`-e, ma’shuqayu beqaror yozdiykin bu “noma”ni...
Kelgusi haftagacha yuragim dosh berishi amri mahol. O`sha sirli maktub egasini topmaguncha tinchiy olmayman. Oyoqlarim beixtiyor fakultet tomon ketdi. Tovba, deyman o`zimga o`zim. Menga nima bo`lyapti o`zi? O`sha qiz uchun ketyapmanmi? Voy-voy-voy, tez yurishimni qarang. Xuddi bir narsadan quruq qolayotgandek yuguryapmanmi? Xo`sh, innaykeyin-chi?.. Shu payt bir seskanib tushdim. Bir savol vijdonimni beayov eza boshladi: men kimman o`zi? Murabbiymanmi yo telba oshiq?.. Oh-vohli oshiqlik davrim allaqachon ortda qolmadimi? Esingni eb qo`yma, Turob, aqlingni yig`! Beixtiyor ko`krak cho`ntagimga qo`l tiqdim. Meni majnunga aylantirayozgan xatni qo`lga olgancha yo`l-yo`lakay jim-jimador yozuvga ko`z tashladim-u... vujudim alangalanib ketdi!..
Fakultet eshigi oldida bezovta bo`lib turgan dekan muovinining yuzi yorishdi:
– Xizrni yo`qlasak bo`larkan-da, Turob Toshbekovich,– dedi u salom-alik asnosida.– Uyingizga qo`ng`iroq qilsak, sizni qatgadir chiqib ketgan, deb aytishdi.
– Tinchlikmi?
– “Badiiy publististik janrlar”dan dars berayotgan domlamizning tobi qochib qolibdi. Amaliyotini siz o`tishingiz kerak-a? Ey-y, yashang! Hozir shu mashg`ulotni o`tsangiz. Talabalar kutishyapti...
Ayni muddao! Sichqon ovlayotgan mushukdek timirskilanib yurmasdan, shu mashg`ulot paytidayoq orani ochiq qilaman, vassalom.
Dekan muovini bo`lsa, “so`zini ikki qilmaganimga” shukr qilib qolgani ko`zlaridan ayon sezildi.
Nazariy bilimdan ko`ra amaliyotga – ijod osmonida parvoz qilishga tashna talabalar meni sevinch bilan kutib oldilar. Mashg`ulot o`tar ekanman, ko`zlarim beixtiyor o`sha qizni axtarardi. Cho`g`dek porlab turgan ko`zlarning qay biri ekan?
Dangal savol tashlasammikin? “Biringiz menga xat yozibsiz...” desam, xo`sh, undan keyin-chi? Talabalar guv-v etib qalqib ketishmaydimi? Nima deb yozibdi, nima haqda ekan, deb turib olishmaydimi? Innaykeyin-chi? Xatni oshkora o`qib beramanmi? Keyin ko`ring duv-duv gapni...
Shu gaplar xayolimdan kechayotib, talabalarning ko`zlariga boqqandim, yuragim allanechuk bo`lib ketdi. Axir, hammasi o`z farzandlarimdek-ku! Ular haqida bema’ni xayolga borishdan bema’nilik bormi?! Talaba yoshlik qilgan bo`lsa, sen aqlli bo`l, donish domla! Bo`lmag`ur xayollar bilan yursang, u seni tubsiz jarga qulatadi...
Baribir, xat egasini topishim kerak-ku!..
Qo`ng`iroq chalinganda talabalar bilan xayrlashayotib, dilimdagini sal-pal tilimga chiqarishga urindim:
– Kimning menda shaxsiy gapi bo`lsa, kafedramizga kirsin. O`n-o`n besh daqiqacha shu erda bo`laman.
Xuddi shuni kutib turgandek guruh sardori – Gulnoza shunday dedi:
– Ustoz! Hozir man kiraman...
Boshimdan yashin urgandek bo`ldi. O`z qizimdek – Gulnoza aytdimi shu gapni? Nima demoqchi?! Nahotki... Eh, shoshma, sardor sifatida biror narsa demoqchidir? Sal bo`lmasa, esingni eb qo`yayozding-a, Turob?! Balki, xatdan xabari bordir? Biror dugonasi yozgan, ehtimol dardini doston qilgan bo`lsa ne ajab? Bo`lishi mumkin! U holda hammasi silliq ko`chadi. Ustozlarga xos salobat bilan masalani (guruh sardori guvohligida!) ijobiy hal etaman...
Besh daqiqa o`tmay bir quchoq qog`oz ko`targancha Gulnoza kirib keldi.
– Ustoz, bizni amaliyotga zo`r o`rgatyapsiz-da!– Quvnoqlik bilan gapirdi u qo`lidagilarni oldimga qo`yarkan.– Hammamiz beto`xtov yozyapmiz! Mana ming betcha bo`pti!..
O`tgan kuni topshirganlaringni hali o`qib ulgurmagan edim-ku, deyishga tilim bormadi.
Ana senga olam-olam ijod gullari! To`yguningcha o`qiyver, Turobbek!
Uyda tag`in shu ahvol; turfa qo`lyozmalardan bosh ko`tara olmay qoldim.
Xonim peshonasini tirishtirgancha iddaoli ohangda so`radi:
– Ovqatingizni yana shu erga keltiraymi?
Bunaqa o`tirish o`zimga malol keldi. Jimgina o`rnimdan turib, oshxona tomon yurdim. Shavla eyayotganda ham xayolim qo`lyozmalarda edi. Yoshlarning gulgun chehralarini ko`z oldimga keltirib, g`ayratim jo`shardi. Biroq, barcha o`ylarimni birgina xat talqondek maydalab yuborardi.
Vujudimda ikki to`lqin – Yurak va Aql beayov kurashardi.
Talaba – o`z nomi bilan talabchan bo`ladi. U domlasidan ko`p narsa talab qilishga haqli! Biroq, domlaning talabi cheklangan! Bilim va tarbiyadan boshqa narsa talab qila olmaydi...
Bu – aqlimdan chiqqan gaplar!
Yurak amri esa boshqacharoq; dunyoga keldingmi, yashab qol, armonsiz sev! Fikri ojizimcha, dunyoda haqiqiy oshiq bitta bo`lsa – o`zimman! Sinfdosh qizni sevgan holda unga havas qilardim; shu qadar sevilish beqiyos baxt emasmi? Deylik, kaminani biror qiz shunchalik sevganida o`zimni qandoq his etardim? (Afsus, “Turobni sevaman” degan gap shu paytgacha qulog`imga chalinmagan). Oilaviy sirim bo`lsa ham aytay: “Meni sevasanmi?” degan savolimga o`z rafiqamdan “Sev, desangiz, sevaveraman...” degan o`ta mujmal javobdan boshqasini eshitmaganman.
Shuyam sevgi bo`ldi-yu...
Aslida “yigitni sevgan qiz” haqida eshitsam, g`ashim kelardi. Go`yo, dunyo teskari aylanayotgandek, hayot mezoniga darz ketgandek tuyulaverardi. Qizlar faqat sevilish uchun yaralgan, deb hisoblardim.
O`zim ham bir qiz sevgisini qozonganim haqidagi xushxabardan voqif bo`lgach, bu boradagi fikrlarim tamomila o`zgarib ketdi...
Darvoqe, uni qandoq atash kerak – oshiqmi yo ma’shuqa? Bilganim shu ediki, sevgan – oshiq, sevilgan – ma’shuqa. Bu gal men qiz tomonidan sevilgan ma’shuq(a)manmi? Shuncha kitob o`qib, bu oddiy jumboq echimiga ko`zim tushmagan ekan. Dunyo teskari aylanmayaptimi, ishqilib?
4. Payshanba
Eh, kallam qursin, qo`lyozmalar ummonida “payshanba tadbiri”ni unutib qo`yibman-ku. Endi dam olish kerak! Pishillab yotgan xonim uyqusirasa-da haq gapni aytdi:
– Soatga qarang, juma boshlanganiga ikki yarim soat bo`ldi, to`g`rimi, bas, turing, ishingizni qiling! Sizga xotin emas, xat kerak!
Chayon chaqqandek sabchib tushdim:
– Qanaqa xat?!
Xonim xumor ko`zlarini ochmasdan ming`irladi:
– Ana, stolingiz usti to`la xat-ku? Shulardan bosh ko`tara olmayapsiz-ku?
– To`g`ri,– dedim salgina o`zimga kelib.
Xotinim tomdan tarasha tushgandek so`radi:
– Yo, boshqacha xat ham bormidi?
– Yo`g`-e, nimalar deyapsan? Boshqacha xat bo`lsa, sendan yashirarmidim? Doim aytaman-ku, dunyoda xotiniga vafodor bitta er bo`lsa – o`zimman!.. Sal suril endi...
5. Juma
Muhabbat gulshani yoshlik bog`larida ajib xotira bo`lib qolgan deb yurar edim... O`g`lingning bo`yi bo`yingga tenglashib, mo`ylabi sabza urganida bu haqda o`ylash o`zi kulgili...
Aql otiga mindim, deganda muhabbat osmonida yana bir yashin chaqnab, meni telba qilib qo`ysa-ya. Bu haqda o`ylamayman, desam ham yurak qurg`ur... Majnun bo`lib qolishimga bir bahya qolyapti. Nahot shu yoshimda talaba qizning “yuragidan urganim” rost bo`lsa!..
Yurak nidosini qarang: “...ilgariroq qaerda eding, Laylim!..”
O`t-olovdan qolishmaydigan yosh qiz sevgining sirli olamini qandoq tasavvur etishini yaxshi bilaman! Muhabbat bog`ida g`unchadek ochilgan ojiza otashdek yuragini aqliga bo`ysundirishga ojizlik qiladi. Tuyg`ular toqida u o`zini qay darajada his etishi aniq. Uning yuragini zabt etgan domla uchun bu baxtmi yo baxtsizlik?
Ishqilib, oxiri baxayr bo`lsin...
Xatni ko`ylagimning ko`krak cho`ntagida saqlab yuribman. Yurakka malham bo`lsin, deganim emas bu. Boshqa cho`ntaklarimga xonimning ham qo`li kirib turadi...
Tizginsiz xayollarim o`zimni tizginlab tashladi...
Bu nozik ishda Aql harqancha g`olib bo`lmasin, tuyg`ular ham o`z ishini qilardi; demak, bu dunyoda men ham loaqal bir bora (garchi samarasiz bo`lsa ham!) sevilish baxtiga musharraf bo`lyapman! Hozir hammasidan ko`ra xuddi shu haqda xayol surish maroqli edi! Demak, men uchun muhabbat yaproqlari xazonga aylanmagan! Sevgi kurtaklari barq urishi, qalbimdagi g`uncha gul yanglig` ochilishi mumkin! Sevilishga arzigulik yigit ekanman-a! Menga ko`ngil qo`ygan qiz (garchi xomxayol bo`lsa-da!) kimsan – talaba! Demak, hali talabadek sevib-seviladigan davrim! Ishq osmonida parvoz qilaversam bo`larkan!..
Shunday tuyg`ular og`ushida xatni qayta-qayta o`qirdim...
Ajib tuyg`ular xotinimdan vaqtincha sir saqlashga (aslo xiyonat qilish maqsadida emas!) majbur qildi. Unga bildirsam nima bo`lishi aniq; xatni burda-burda qiladi, vassalom.
Domlalik faoliyatimga ham nuqta qo`yilib qolishi hech gapmas...
Mayli, bu yog`i bir gap bo`lar. Endi xat muallifini aniqlashim kerak. “Bonu”si kim bo`ldiykin?.. Qaysi talaba qizning yurakchasidan uribman? Nahot, bir qalbni zabt etganman! Beixtiyor toshoynaga qaradim. Qomatim chakkimas! Alpomishkelbat deganlari, ana, ko`zguda savlat to`kib turibdi! Ko`ngil qo`ygan qizning ham didiga qoyil. Barchinning o`zi qanaqa ekan?..
Endigina butlangan aql qo`rg`onimni telba tuyg`ular parchalab tashladi. Shu qadar parchaladiki, o`sha on qo`limdagi antiqa xatni parchalab tashlashga kuchim etmasdi. Muhabbat otashida yongan qiz yuragidagi harorat vujudimni chulg`ab, alangasida meni kuydirayotgan edi...
Xayolimda kechgan o`ylardan seskanib ketaman. Hay-hay, o`zingni bos!..
Sevib, sevgidan adoyi tamom bo`lgan Majnun sevilish lazzatini endi his etyapman!.. Eh, munchalar totli bo`lmasa bu ruhiy lazzat! Vujudim muncha yonmasa? Muhabbat yosh tanlamas, otashi istalgan vaqtda kuydirib kul qilarkan-da...
Hov, aqlingdan adashma, deyman o`zimga o`zim. “Qirchillama yoshdasan” deb ko`nglingni ming ko`tarmasin, hayot qarilik qo`rg`oni sari etaklayotgani o`zingga ayon-ku. Nahot, aql cho`qqisida sobit tura olmaysan?! Shu savlating bilan qandaydir hislar girdobidan chiqa olmaysanmi? O`ylab ish tutishga nahot bardoshing etmasa?! Men domlaligimni qilay, sen talaba ekaningni unutma, deya xatni yirtib tashlasang olamguliston-ku!
Afsus, qaysidir nozanin yozgan xatni parchalashdan ko`ra hozir yuragimni parcha-parcha qilib tashlash osonroq edi...
6. Shanba
Tuyg`uga erk bermay, Aql mash’alin balandroq ko`tar, donish domla!.. Ichimda shundoq deyman, aslida-chi? Koshki mudom aql ila ish tuta olsam!..
Tuyg`ular baribir tentiratib qo`yaveradi. Bo`lmasa, muallifi noma’lum xatni shuncha kundan beri qo`ynimda saqlarmidim?..
Oilaga sadoqat qayoqda qoldi?
Bor gapdan xotinimni ham boxabar qilsam, ish boshqacha bo`larmidi! U holda haqiqiy “ideal er” hisoblanishim muqarrar! Telbalarcha yozilgan xat shunchalik telba qilmasin, Turob Toshbekovich! Birov suydim, desa, unga javoban, kuydim, deyish shartmi? Yostiqdoshingdan necha kun sir saqlay olasan?..
Bu aqlli gaplar “g`isht qolipidan ko`chganidan so`ng” xayolga keldi...
Meni “jinni” qilayotgan qiz shu dargohda-ku! Uni topib, orani ochiq qilmasam bo`lmaydi! Fakultetga yaqinlasharkanman, yana vujudim titrardi. Inidan chiqayotgan asalarilardek eshik bo`sag`asida turgan qizlar salomiga vazminlik ila alik olarkanman, bir qur nigoh tashladim. Balki shular orasidadir?
Yo`q, hech kim menga sirli yo ayricha boqmadi...
Kafedra tomon yurdim. Kuzatib turgan bo`lsa, balki ortimdan kelar? Bu umid ham puchga chiqdi. Katta tanaffus tugadi hamki hech kim “qadam ranjida” qilmadi.
Talabalarning chehralariga boqqancha iyib ketdim. Ularga begona ko`z bilan qaragan kunim o`lib qolsam kerak... Talabalarini o`z farzandidek seva olmagan odam ustoz bo`la olmaydi! Bu – men kashf etgan falsafa!
O`sha falsafamga avvalo o`zim amal qilmog`im lozim!
Shunday aql bilan uyga qaytgach, cho`ntakka qo`l solamanu...
Tashna tuyg`ular tentiratib qo`yadi.
Axir, sevgi degan ilohiy ne’matni Aql tarozisida o`lchab bo`larkanmi?
7. Yakshanba
Xotinimning gapi tomdan tarasha tushgandek bo`ldi:
– Dadasi, muncha xayolparast bo`lib qoldingiz?..
– A, labbay?– Go`yo ayb ustida qo`lga tushgandek ichimda nimadir chirt uzildi. Boshimda qaqqayib turgan xonimga hurkib qaradim.– Bir narsa dedingmi?
– Muncha uh tortasiz? Tinchlikmi?
Tilim zo`rg`a aylandi:
– Tinchlik...
Ko`zimni olib qochganimni sezdi, shekilli, ilmoqli savol tashladi:
– Namuncha o`zgarib qoldingiz?..
– Qaytib o`zgaribman?
– O`zingizga bilinmayaptimi?
Kattalarning gapiga aralashma, deb ming pand-nasihat qilsam-da o`rni kelganda shartta qo`yivoradigan o`g`lim luqma tashladi:
– Oyimga ja-a mehribon bo`lib qoldingiz!
– Buning nimasi yomon?– Boshqa gap topa olmagach, o`g`limga yovqarash qildim.– Sen qachondan buyon otang bilan onangning o`zaro munosabatiga baho beradigan bo`lib qolding?
– Bir kinoda ko`ruvdim!– Tap tortmay bidirladi o`g`lim.– Qilg`iliqni qilib qo`ygan erkak hadeb xotiniga xushomad uraveradi...
Bunaqa bema’ni gaplarni o`z o`g`lingdan eshitganda jinni bo`lib qolar ekansan. O`zimni tuta olmay, o`shqirib yubordim:
– Shunaqa bo`lmag`ur kinolar ko`rishni senga kim qo`yibdi!..
Bir imo bilan o`g`limizni narigi xonaga chiqarib yuborgan xonim meni tinchlantirish uchun asta boshimni siladi:
– Shungayam shunchami? Asabingizni asrang, dadajonisi!.. Axir, domla degan nomingiz bor! To`g`rimi, domlajon!
Hovurimdan tushgach, ming`irladim:
– Mishiqingga aytib qo`y, otasining betiga buytib baqraymasin!
Vaziyatni yumshatish uchun xonim yana boshimni quchdi. Sochlarimni ohista silarkan, murosaga chaqirgan bo`ldi:
– U hali bola-da, domlajon!
Xonimning “domla”lab gapirishi kulgimni qistadi:
– O`g`limiz – bola! Sen-chi? Talabamisan? Namuncha “domla”laysan?!
Xonim antiqaroq qaradi:
– Talabaga o`xshamaymanmi, domlajon?
U shu tobda xuddi “Mehrobdan chayon” filmidagi Ra’noga o`xshardi. Uni ko`rib o`zim ham Anvarga o`xshagim keldi. Yuragim ajib tuyg`ulardan sarmast bo`lib, so`zlarim hayajonli chiqdi:
– Talaba qizlar oldingda ep esholmaydi!.. Sen haqiqiy Ra’nosan!
– Chindanmi?
– Bo`lmasam-chi!
Hozir undan: “Siz Anvarga o`xshaysiz” qabilida gap kutgandim, afsuski, gapning nishabi boshqa yoqqa burildi:
– Bir narsa so`rasam maylimi?
– Xo`sh?– Hushyor tortib qaradim xotinimning yuziga.– So`rayver.
– Men ham “ijodiy ish” yozsam qandoq bo`larkin?
– Mayli!– Dilimdan, shu etmay turuvdi, degan o`y kechsa-da, tilimdan boshqa so`zlar chiqdi.– Yozish qo`lingdan keladimi o`zi?
– Kelganda qandoq!– Qah-qah otdi xonim.– Shunday yozayki, domlamiz telba bo`lib qolsin!..
– Qanaqa telba?!
– Xuddi shunaqa!
– Tushunmadim?
– Mana, telba bo`lib yuribsiz-ku!!
– ...
– Ishonmaysizmi?– Xonim qandaydir sirdan voqifga o`xshardi. Meni sinamoqchidek o`smoqchilab gapirdi. – Nahotki... Axir, men yozgan xatni bir haftadan beri qo`yningizga solib yuribsiz-ku, domlajon!.. Xuddi mushuk bir narsasini bekitgandek...
– Nima?!
Tuyg`ular janggida mag`lub bo`lgan Anvar kinoda mag`rur turgandi. “Sen engding, Ra’no!” deya tan bergandi. Mening esa majolim etmadi. Divanga cho`kayotib, xonimning so`zlarini elas-elas eshitdim:
– Sizni Majnun qilgan “...bonu” – o`zimman!..
Hikoyam tuga...madi.
Navbatdagi mashg`ulotni odatdagidan boshqacharoq boshladim. Yangilik va axborotga tashna talabalarimga bu voqeaning yarmini aytib bergandim, hayajondan auditoriya larzaga keldi. Ularni qiziqtirgan savol bitta edi: xatni kim yozgan ekan?
Hikoyam davom etishini istab, atay shunday dedim:
– Mashg`ulotdan so`ng o`sha “bonu”ni kafedrada kutaman...
Ikkinchi qavatdan bir emas, to`rtta qiz izma-iz tushib keldi.
– Domla, sizni hammamiz yaxshi ko`ramiz,– dedi ulardan biri dangal maqsadga ko`chib.– Ba’zi kursdoshlarimiz suratingizni yotoqxonagayam ilib qo`yishgan!..
Xat “muallifi”ni topolmaganimda bu gapdan esankirab qolishim aniq edi. Endi talabamning beg`ubor chehrasiga bafurja boqdim:
– Xo`sh, kimlar ekan?
U o`n ikki nafar dugonasining ismini aytib tashladi.
Ikkinchi qizning ham gapi qiziq bo`ldi:
– Ustoz, sizga atab she’r yozib yurganlar ham bor.
– Xo`sh, qaysi shoiralar?
Tag`in bir talay qizlarning ismlarini bilib oldim.
Ba’zi qizlar yangi kitobimga taqriz yozishayotgani ham oshkor bo`ldi.
Bu gaplardan sarmast bo`lib, savol tashladim:
– Xo`-o`sh, sizlar-chi? Yaxshi ko`rmaysizlarmi?
Qo`ng`ir sochli talaba mehr ila boqqancha shunday dedi:
– Ustoz otangdek ulug`, degan maqol mag`zini endi chaqayapmiz! Haqiqiy ustoz – mehrga kon bo`lar ekan. Uni sevmay bo`ladimi!
Tilim bazo`r aylandi:
– Men ham sizlarni o`z farzandlarimdek sevaman.
Qo`lidan qalami tushmaydigan qiz har qanday domla uchun orzu bo`lgan gapni aytdi:
– Mashg`ulotingizga sog`inib kelishimizning boisi shunda!
Shu payt eshik qoqib kelgan yigit suhbatga qo`shildi:
– Sizga xat yozgan odamni topdim!
– Xo`sh, kim ekan?
Jingalaksoch yigit taxminini aytdi:
– O`g`il bolalardan biri husnixatini o`zgartirib yozgan bo`lsa kerak!
– Nega shunday deb o`ylaysiz?
– Har qanday hodisadan zo`r hangoma chiqarishingizni hamma biladi,– dedi uning o`zi ham umidvor boqib.– O`sha bola “kulguli mavzu” yaratmoqchi bo`lgandir!
Qirq kokilli qiz o`zicha “nishon”ga urdi:
– Mabodo, o`sha bola o`zingiz emasmi!
Gur-r kulgidan xonamiz yorishib ketgandek bo`ldi!..
Shu tobda mehr to`la ko`zlarga boqib, ko`nglim allanechuk bo`lib ketdi. Axir, ularni o`z farzandlarimdek sevishim aniq-ku! Bu buyuk muhabbat oldida haligidaqa gaplarga mutlaqo o`rin yo`q! Endi abadul-abad har bir talabamning maftuniman!..
Bu hangomadan yutganim – navbatdagi mashg`ulotga quruq bormaydigan bo`ldim! “Ijodiy ish”imga esa qahramonlarimning o`zlari baho qo`yishar...
Биринчи расмдагини кимлигини топганга битта "Спасибо" :)
https://img.uforum.uz/thumbs/txndogr8025905.jpg (https://img.uforum.uz/images/txndogr8025905.jpg)https://img.uforum.uz/thumbs/fqkshmm6355924.jpg (https://img.uforum.uz/images/fqkshmm6355924.jpg)
Umida Shodiyeva
16.11.2009, 16:25
Биринчи расмдагини кимлигини топганга битта "Спасибо"
OmoN aka, forumdoshlarimiz orasidan emasmi nobodo?
Nigora Umarova
16.11.2009, 16:27
Биринчи расмдагини кимлигини топганга битта "Спасибо" :)
https://img.uforum.uz/thumbs/txndogr8025905.jpg (https://img.uforum.uz/images/txndogr8025905.jpg)https://img.uforum.uz/thumbs/fqkshmm6355924.jpg (https://img.uforum.uz/images/fqkshmm6355924.jpg)
Birinchi rasmda rus shoiri Sergey Yesenin tasvirlangan. Ofarin!
OmoN aka, forumdoshlarimiz orasidan emasmi nobodo?
Худди шундай. Расмдаги Ҳусен Тангриев бўладилар :)
Behzod Saidov
16.11.2009, 17:10
Birinchi rasmda rus shoiri Sergey Yesenin tasvirlangan.
Endi to'g'risini ayting, rasmning ostida yozib qo'yilmagan bo'lsa tanirmidingiz yoki yo'qmi? ;)
Nigora Umarova
16.11.2009, 17:44
Endi to'g'risini ayting, rasmning ostida yozib qo'yilmagan bo'lsa tanirmidingiz yoki yo'qmi? ;)
7-sinf "Adabiyot" darsligida rasmni ko'raverib ko'zimiz pishib ketgan. :-)
Behzod Saidov
16.11.2009, 17:51
7-sinf "Adabiyot" darsligida rasmni ko'raverib ko'zimiz pishib ketgan. :-)
Wow! OmoN aka chizgan rasmlar "Adabiyot" darsligida chiqayapti deng! :) Bu safar ko'rishganimizda albatta dastxat olaman. :))
pipicron
16.11.2009, 18:06
Sevgi sotilmaydi…
(Eng qisqa roman)
Muqaddima:
Uzoq qidirdi. Hammasida voz kechishga, hammasini qaytadan boshlashga tayyor edi, lekin uni top olmasdi. Faqat umid bilan yashardi. Hech kim bilmasa ham.
1-qism. So’nggi umid.
-Alo. Alooo! Alooo!
Bu safar gapirmadi. Uninga jahl aralash yangragan mayin ovozi shubhaga o’rin qoldirmadi. Bu safar ham umid unga hiyonat qilmadi: qidirganini topdi. Birorta ham Hilola qolmaganki, u ovozini eshitmagan bo’lsa.
2-qism. Qidiruv.
Aeroportda odam gavjum, lekin xizmatchilar qandaydir hufiyona tashvishda yelib yuguradilar. Boshqa safar bo’lganida balki uni bir oz so’roq qilardilar, lekin bu safar sal bo’lmasa aeroport binosidan quvib chiqardilar. Allaqanday muhim yo’lovchi kasriga qolib olisroqda turgan taksi xaydovchilari unga ilinj bilan qarshi chiqdilar.
Mehmonxonaga unga ma’qul keldi. Sodda, arzon va shinamgina. Hizmatchilar ham shirinso’z va hazilkash ekan. Unga qarab miyig’ida kilib qo’yadilar. Ayniqsa eski kompyuterini tarmoqqa ulaganda.
3- qism. Suhbat.
- Alo… Marjonim. Assalom alaykum.
- Alo? Kim bu? Vaalaykum assalom?!
- Unutganingni bilaman. Seni yo’qotib qo’ygan Mehrdod bo’laman.
- E-ha!!!! Nahotki?! Qanday shamollar uchirdi?
- Seni qidirib keldim gavharim. Uchrashishimiz kerak. Imkoning bormi?
- Ha. Albatta. Faqat uzoq qololmayman. Tushunasizku?!
- Mayli.
4-qism. Uchrashuv.
- Sizni bu yerga taklif qilganimdan hafa emasmisiz?
- Hega endi?! Hammasi joyida. Mazasi hashamiga yarasha bo’lsa bo’lgani. Nima buyuramiz?
- Mehr aka, hijolat bo’lmang, hammasi tayinlangan. Dugonamga qarashli bu choyxona. Mening mehmonimsiz ahir.
- Hursandman.
- Hayotingizda nima gaplar? Kelinoyimlar qanday? Farzandlarni bir boqay debsiz-da Rossiyaga kelib?
- Hayotni qo’y. Hech narsa o’zgarmagan. Men seni qidirib keldim. Olib ketgani keldim.
- Eski gaplarni qo’ying Mehr aka, u davrlar hammasi o’tib ketgan. Endi qaytmaydi. Men ham nolimayman. Bahtdan boshqa hamma narsam bor. Bahtni esa sotib olyapman. Hazil.
- Unaqa dema erkatoyim, unaqa dema. Hali hammasi oldinda. Biz bahtli bo’lamiz endi.
- Bahtli bo’ling. Faqat… Men uchun endi orqaga yo’l yoq. Bu hayotdan endi voz kecha olmayman. Balki qachondir afsuslanarman, lekin men qidirganimni topdim, intilganimga yetishdim. Siz esa hali ham meni qidirib yuribsiz.Marjon endi chig’anoqda emas, kimnidir bo’ynini bezab turibdi.
- Bilaman. Marjon qadriga zargar emas, dengizchi yetadi.
- Bilsangiz nega keldingiz? Boshqa shaxarda ish yo’qmidi? Siz ahir boshqalarga o’xshab ish so’rab kelmagandirsiz? Nega keldingiz?
- Seni qidirb topdim. Olib ketgani keldim.
- Uydagi kompyuteringizni sotib kelganingizni eshitdim. Bu yerdan nimani sotib ketmoqchisiz? Mehringiz va sadoqatingizga pul berishmaydi bu o’lkada.
- Gulim, bunchalar o’zgarib ketganingni bilmagan ekanman. Seni sevishimni….
- Nima?! Sevish boshqa, sevilish boshqa. Yashash esa butunlay boshqa tuyg’u. Buni hali ham tushunib yetmadingizmi?! Muhabbatimizni siyqasi chiqqan aqidalaringizga boy berganingizni anglamadingizmi?
- Sendek tushuna olmadim. Balki tushuna olmasman ham.
U og’ir ho’rsindi. Balki dunyo larzaga kelardi, u esa ko’z yoshlarini sochlari bilan yashirmoqchidek pastga qaradi. Rostmi, yolg’onmi, o’zi ham tushunmadi.
- Endi menga hech narsani keragi yoq. Bahtli bo’l. Alvido.
- To’htang Mehrdod! Qayoqqa ketyapsiz? Nega!!!!
U indamay chiqib ketdi.
5-qism. Notinch dunyo.
Kim nima qilarini bilmasdi. Qachon? Qaerda? Kim? Nega? Nimaga?
Bu savollar dunyo tashvishlarida habardor insonlar uchun dovuldek yopirilardi. Ikki kundirki, siyosat o’zgardi, ahli qonun va ahli jinoyat sukut saqlardi: ozodlikmi yoki kishan, hech kim bilmasdi. Nomalum do’st ham, dushman ham g’oyib bo’lgandi, har onda har joyda paydo bo’lardi. Har onda, har lahzada kimdir o’lib, kimdir tirilardi. Dunyoning ustunlari o’z atrofida najot farishtasini yoki ajal tabassumini paydo bo’lishidan qo’rqib titrab turardilar. Kimdir uning borligiga ishonib yashagan bo’lsa, kimdir endi tavba qilardi. Uni kutib olganlar ishonmasdilar, kuzatganlar lol qolardilar. Hech kim uni to’xtatolmasdi, qarshi chiqolmasdi, qaytarolmasdi. Bu notingchlik dunyo bo’ylab bir maromda ko’chib borardi.
6-qism. Yodgorlik.
Hilola hech narsaga tushunmasdi. Sobiq erining yuragi bankrotlikka dosh berolmadi. Butun mulk unga meros qoldi. Nega? Bilmasdi. Dugonasining “Marjon” restorani ham meros ro’yhatidan joy olibdi. Qanday qilib? Bilmadi. Hammasi unga qoldi. U mutlaq hokimiyatga ega bo’ldi. Faqat birgina insonga qaram ekanini biladi bu dunyoda. Lekin kim u? Bilolmadi.
Mehrdodni topa olmadi. Telefon raqamlari ham, Mehmonxona xizmati ham uni topib bera olmadi. Kompyuter tizimlari ham uni ustidan kulgandek keraksiz odamlarni ko’rsatardi. Mehrdod esa huddi tushdek yo’qlik qariga singib ketgandi. Birinchi bor mehrga tashnalik sezdi. Boylar ham yi’glarkan deb kulardi…
7-qism: Parvoz.
Uni hech kim ko’rmagan, tanimagan, bilmagan. U soddalikni, oddiylikni va ozodlikni yoqtirardi. Hamma qatori kulardi, yig’lardi, o’ynardi, mehnat qilardi. Birgina orzusi, yosh bolalardek ko’klarga parvoz qilishni istardi.
Oynadan tashqariga boqdi. Bepayon borliq, oppoq bulutlar, keng dunyo. Faqat unga torlik qilardi. Bir umr ishongani muhabbat unga joy bermasdi. U ozodlikka chiqqisi kelardi. U asta ko’zlarini yumdi. Uning yonida do’sti va egasidan o’zga hech kim yo’qdek o’zini yol’giz his qildi. Ko’zlarini ochgisi kelmasdi. U songgi orzusi bilan yashardi: borliqda ozod qush kabi parvoz qilardi. U bir o’zi parvoz qilardi…
Hotima.
Hilo aeroporti barcha parvozlarni bekor qilgancha “Al Mehr” avialaynerini besamar kutardi.
Eng so’nggi texnologiyalar asosida maxsus buyurtma bilan ishlangan “Al Mehr” kichik availayneri haqida boshqa hech kim eshitmadi. Oppoq bulutlarga o’xshardi, tushga o’xshardi, borliqqa o’xshardi.
Tamom.
23 Fevral, 2009 yil.
https://img.uforum.uz/thumbs/txndogr8025905.jpg (https://img.uforum.uz/images/txndogr8025905.jpg)https://img.uforum.uz/thumbs/fqkshmm6355924.jpg (https://img.uforum.uz/images/fqkshmm6355924.jpg)
Birinchi rasmda rus shoiri Sergey Yesenin tasvirlangan. Ofarin!
Ёнидаги оқ қуш қизғиш қушни кўриб, кечаги байрамдан бўлса керак деб, расмни роса Қаҳрамонга ўхшатгим келди, ўхшардиямда. :)
Расмдаги Ҳусен Тангриев бўладилар
Ўроқда ҳам мен, машоқда ҳам мен, сигир соғишга ҳам мен... нима бўлса мен-ми?
Kahramon Jalilov
17.11.2009, 18:45
Ёнидаги оқ қуш қизғиш қушни кўриб, кечаги байрамдан бўлса керак деб, расмни роса Қаҳрамонга ўхшатгим келди, ўхшардиямда.
Rasmdagi odam deng, kserokopiya, menga o'hsharkan rahmat Omon aka!!!
Rasmdagi odam deng, kserokopiya, menga o'hsharkan rahmat Omon aka!!!
Узр расмдаги :)
Abror Qodirov
02.12.2009, 19:07
Kursdoshim ijodidan:
Kino
Jahl shayton hiylasidan ham yomon.
Shodmonning uy ishlariga hafsalasi oshib ketdi: bo‘shagan qo‘yxonani buzdi, go‘ngini hovliga sochib, ikki qayta chopiqdan chiqardi, ariqlar ochdi; xushbo‘y, manzarali gullardan ekdi, da- raxtlarni taroshlab qo‘ydi. Shu ishlardan so‘ng uyga ancha fayz kirdi. Buning sababi bor, al- batta. Shodmon ko‘zlab yurgan qiziga sovchi qo‘ygan, ikki xolasi ketgan. Ona-bola o‘rtasida birozgina kelishmovchilik bo‘lib turgani uchun oyisi bormay qo‘ya qoldi. Lekin kelasi gal albatta borishini, o‘g‘lining ishlaridan mamnunligini, bu mayda arazlar tezda o‘tib ketishini opalariga ta’kidladi. Uy haqiqatan go‘zal bo‘ldi. Axir, kelindan oldin uning fayz-barakasi ke- ladi-da. Mana, hozir Shodmon oshxona yo‘liga plitachalar t eryapti. Ikki ukasi esa yog‘och tayoqchalarda qilichbozlik qilyapti. Onasi ularga yuzlandi:
-Rustam, uydan tag‘orachani olib chiqib ber.
Bolalar “urush”da davom etdi. Onaning murojaatini Shodmon davom ettirdi:
-Opam senga gapirdilar.
-Xalaqit berilmasin.
“Bola-da hali “,- deb qo‘ydi o‘ziga.
-Rustam dedim,- onasi yana chaqirdi.
-Hozir, yengib olay, boraman.
-O‘yining boshingda qolgur, men poylab turibman.
-Hozir, hozir.
Endi Shodmon chidolmadi: -Kaltagingni o‘choqqa tashlagin-da, opamga bor.
-Anavining tili chiqib qolibdimi, bir ta’zirini ber, Mari.
-Xo‘p bo‘ladi, hojam,- gapirayotib bir ta’zim qilib qo‘ydi.
Shodmon tutab ketdi. Oldiga bordi-da, kaltagini tizzasiga urib sindirib, qo‘liga tutqazdi.
-Olib borib o‘tinga qo‘shasan, keyin opamga qarashasan.
-Nega sindirding?
-Sindirgim keldi.
-Mana buniyam sindir.
-Bu tirgovich, daraxtga kerak.
-Sindiraver, kuching ko‘p ekan-u.
Yuziga bir urdi.
-Xo‘p, xo’p, bo‘ldi, aka. Aytganingizni qilaman.
-Urma bolani,- bolaning gapi tugamasdan onasi baqirdi.
-Nega urmay, taltayib ketganini qarang, meniyam sensirayapti.
Ona-bolaning asablari tilga aylandi:
-Sen tegma, adang bor, men borman, hali o‘lganimiz yo‘q.
-Shumi eplab qaraganinglar, “Jumong” ko‘raverib jinni bo‘lib qolibdi bular.
-Ishing bo‘lmasin, Rustam, bu yoqqa kel.
-Mana shuni o‘choqqa tashlaydi, keyin boradi.
-Yo‘q, hozir keladi.
-Men aralashmagunimcha sizni bir tiyinga olmayotgandi-ku, birinchi mening aytganimni qiladi.
Shu vaqt otasi ko‘chadan kirib qattiq tomoq qirganda, hamma yoq jim bo‘lib qoldi. Shodmon otasiga salom berishni ham, vaziyatni tushuntirishni ham istamadi. Yuvinishga kirib ketdi.
Onasi esa sekingina salom berib, tag‘orachasini o‘zi olib chiqqani uyga kirib ketdi. Otasi salomga e’tibor bermay, hammomga kelib eshikni qattiq taqillatdi.
-Chiq mana bundoq, ho‘kiz.
-Men cho‘milishga kirdim, chiqqanimda gaplashamiz.
Otasi eshik oynasini sindirib, qulfni ochdi.
-Farosatingiz bormi. Odam yechinayotgan joyga shunaqa kirib keladimi.
-Kim senga yechin dedi. Endi shundoq chiqib opangdan uzr so‘raysan.
-Bitta ishtonda chiqamanmi?
-Yechib chiqmoqchimisan,- deb baqirib tortqiladi. Shodmon jahl bilan itarib yubordi. Otasi gur- sillab tushib, titrab ketdi, qaltiradi. Vahimali nigohi har tomonga o‘ynab, jim bo‘lib qoldi.
Bu orada chiqib kelgan onasi bir qaradi-yu, o‘zidan ketdi. Zinadan dumalab tushdi. Tag‘ora- chasi bir muddat taraqlab aylanib turdi. Shodmon na otasiga, na onasiga qarashni bildi. Gangib duch kelgan tomonga qadam bosdi. Qo‘yxona o‘rniga yetganda ko‘ziga arqon ko‘rindi.
Shu balo uning oxirgi ishiga yaradi.
Besh daqiqa o‘tmay ikki xola sarpolar bilan kirib keldi.
2009. avgust.
Komiljon Yunusov
Umida Shodiyeva
10.12.2009, 11:09
Yakshanbadagi dars…
Aslida bu dars shunchaki to’qima(xazil tarzida) yozilgan. Orangizda ishonuvchilar bo’lsa, mayli ular uchun haqiqat bo’la qolsin.
Qahramonimiz o’z ilm dargohlaridagi, o’tgan yakshanba darsi ta’assurotlarini biz bilan o’rtoqlashishni lozim topibdilar.
Sarlavhani o’qib, taajjublandingizmi? To’g’ri – da, axir, yakshanbaning dam olish kuni ekanligiga odatlanib qolganmiz. Yakshanbada ertalabdan, birov, “Tur, darsingga(yoki ishingga) bormaysanmi? desa, shunday yoqib ketadi-ki…
Ha mayli, olti kun darsga borgan yettinchi kuni ham bir amallab borarmiz. Tag’in, bizsiz sinf xonasi huvillab qolmasin-a?
Mana jonajon ilm dargohimizga ham yetib keldik. Birinchi soatni jadvaldan qarab, dars xonasiga yo’l oldik. Endigina xonaga kirgan ham edikki, ko’zlari-yu, yuzlaridan bizni intizorlik bilan kutib o’tirgani yaqqol namoyon bo’lib turgan muallimamizga ko’zimiz tushdi. Shu payt, ustozimiz bizni eshik tagiga qator turgazib qo’yib “salom – alik” qila boshladilar (Chunki, doimiy holat, kech qolib kelgandik-da.)
-Assa…(Salom bermoqchi edik, lekin…)
-Hoy, senlarni uylaring yo’qmi, yoki ota – onalaring shunchalik yomon ko’radimi? Dam olish kuni ham yuboradimi? “Bor, ustozlaringni boshini qotirib kel!” deb yuborgandir-da, uydagilaring.Hammang borib ota – onangga aytlaring, ”Sizlar meni yomon ko’rar ekansizlar, shuning uchun yakshanbada ham o’qishga yuboribsizlar” delaring!
-Ustoz, unda biz uyga ketaveraylik. Siz bizni ko’rmadingiz, biz sizni…
-Yo’q, men senlarni ko’rdim. Endi kech, kirlaring darsga! O’zi, senlar bilan “salom –alik” qilgunimcha darsni yarmidan ko’pi o’tib ketdi.
“Starista” , sen ham bundoq darsdan bolalarni olib qochishni bilmaysan! Bola bo’lib, shu… darsdan qochib ketganlaringni eslolmayman-da. “O’qituvchi ham temir emas, dam olishi kerak-ku”, deb o’ylamaysanlar ham.
-Ustoz, ketaqolaylik… Hech kimga aytmasdan, bildirmasdan, jimgina ketamiz.
-Bilasanlarni, dunyodagi eng sotqin xalq kim? O’quvchi xalqi!
-Nega-a ustoz…?
-Chunki, hozir mani oldimda, “Hech kimga aytmaymiz” deysanlar-da. Tashqariga chiqib nima qilasanlar? Falonchi akang, “Kim javob berib yubordi?” deb so’rasa, ko’zlaringni baqraytirib “USTOZ!” deysanlar, yo’ yolg’onmi gapim?!
-Lekin, ustoz… shu sotqin xalqni, o’qituvchi xalqi o’qitadi-ku!
-Hoy, o’qituvchi seni, “Sotqin bo’l!” deb o’qitmaydi. Odam bo’l, deb o’qitadi! Odam!
O’quvchini sotqinligiga yana misol keltiraymi? Men senlarga yil boshidan beri o’qi, o’qi!, deyman. Senlar ko’zingni mo’ltillatib “Ho’p bo’ladi, uztoz!” deb turib, tashqariga chiqishlaring bilanoq,” Tfu, o’zim bilaman!” deysanlar, to’g’rimi?
(Shu payt qo’ngiroq ovozi eshitildi…)
-Mana ko’rdilaringmi, dars boshlamasimdan, qo’ng’iroq ham chalindi.
-Ustoz! Qo’ng’iroq, manavini telefonidan eshitildi. Kecha boshqa guruhdagilarning telefonidagi “Bluetooth”dan o’tkazib olgan. Kechadan beri, hammani shunaqa qilib aldab, chalinmagan qo’ng’iroqni chalindiga chiqaryapti.
-Mana, yana bir misol, o’quvchi xalqining sotqin ekanligiga…!
Arjumanbonu
nobelmira63
17.12.2009, 04:47
So’nggi uchrashuv.
Yoki asling kabi ko’rin,
yoki ko’ringaning kabi qol. Yassaviy.
-Bugun havo juda issiq bulayapdi-ku, oshna – deb, Jasur kirib keldi va Asilbekning hayollarini uchirib yubordi. Asilbek bugun bir para darsini hayollari va bugungi rejasiga alishtirgan holda talabalar yotoqxonadagi uz xonasida yotardi. Osmonga qarab yotgan Asilbek, Jasurga bir qarab miyiig’ida kulib yotgan holda qul qisib kurishdi va kaftini yumgan holda peshonasiga tashlab quyib hayollarini davom ettirishga tushdi. “ Nargizani yurish-turishi, nozlanishi, hushmuomilaligi, husni-latofatiga kupchilik befarq emas, shuning uchun u hamma bilan samimiy munosabatda buladi-da. o’ta aqlli, uzoqni kuzlaaydiganlardan …’’
“Hayol surma, hayollar yomon..”-hirgoyi qila boshladi Jasur va –to’grisini ayt “u” haqida o’ylayapsan-a? tuylaring haqida o’ylayapsanmi? , “tuylar muborak, tuyxona bulsin-ay”-savoliga javob kutmay qo’shiq aytishga utib ketgan jasur bu paytda kiyimlarini almashtira boshladi. Xonada hech narsa yig’ishtirilmagan, stolning yarmida kitob daftar, yarmida tarelka, piiyola va choynak bor edi. Jasur bu hol uchun Asilbekni erinchoqlikda ayblab koyishi kerak edi-yu lekin unday qilmadi.
“Mana yaxshi niyatli dust. Undan maslaxat olsammikan?Ey- Bu ham menday soddagina,kungli bo’sh,beozor, hamma ayb uzimda, uzimda…”
-buncha hayoling parishon, tinchlikmi ishqilib?- yana savol tashladi Jasur.
-“bir ishni boshlab quysang, uni boshlanishini uzgartirolmaysan,lekin uni qay holatda yakun topishini uzgartirishing mumkin”.- juda to’g’ri fikr aytganda kim bo’lsa ham. nima deding Jasur?- ded nomiga surab qo’ydi Asilbek dustining savoliga javob berish urniga. Asilbek o’rnidan turib kiyina boshladi. Qo’lidagi Nargiza sovg’a qilgan soatiga bir qarab, vaqti serob bulsada yulga tushishga qaror qildi.
-yul bulsin, uchrashuvgami? Tug’risini ayt Nargizang boyligini pisanda qilmaydimi? seni ko’p narsalada qarz qilib qo’ymayapdimi?- dedi Jasur va noto’g’ri savol berdimov deb uylab qoldi.
- unaqa qilmaydi, hammasi joyida, u juda aqlli qiz, lekinchi sen aytgandan battarroq, hazil, rost, yug’ay hazillashdim-deb dovdirlanib, mavhum javob berdi Asilbek. “Soat ikkilarda Nargizanikiga etib borsam, , yarim soatcha gaplashsak olam guliston.U gapni nimadan boshlashni va uning ota-onasining ko’ziga qanday qarashni o’ylardi. “egilgan boshni qilich kesmas”- tog’rida, Nima bulganda xam ayb mendaligicha qolaversin. Aslida xam shunday-ku. Nega boshladim, yuq uni hissiyotini,aqlini hurmat qildimmi? Meni urnimda hamma xam hurmat qilgan bo’lardi, u haqiqiy go’zal, nazokatli va o’ta aqlliy. U istagan odam bo’lolaolishimga ko’zim etmaydi.” U Nargizaning uyi oldiga kelib qolganini xushbicham naqshli temir darvozaga qarab sezdi. Qo’ng’iroqni bosdi. Bir pastdan sung eshikni ochgan Nargiza kulimsirab:
-uyda mendan boshqa hech kim yuqligi haqida farishtalariz xabar berdimi? Farishtalariz “tezroq bor Nargizaga qarashib yubor deyishmadimi?” –piching qila boshladi.
- obbo uyizda hech kim yuqmi?- dedi bexosdan Asilbek. U bu uy egalariga begona emas, mana uch oy ichida uch-to’rt marta Nargizaning eng yaqin do’sti, kursdoshi bo’lib bu uyga kelib, uy egalari bilan yaxshi muomilada bo’lib, bir - ikki marta kechgi ovqatda aziz mehmon ham bo’lgan. U rejasi buyicha bu uy egalari oldida bo’yin egmoqchi edi, ularning oilasiga havasi kelishini , unga qilingan hurmat uchun minnatdorligini aytmoqchi edi, Nargizadan kechirim so’rab hayotiga yangi sahifa ochmoqchi edi. Shularni hayolidan o’tkaza turib “yoki hozir yoki hech qachon.” Deb yubordi ovoz chiqarib.
- Uydagilarim sizga nega kerak bulib qoldi? nega“yoki hozir, yoki hech qachon ” deyapsiz, qo’limni so’ramoqchimisiz? Qo’limni surashga hali vaqt bor- dedi nozlangan bo’lib va “kiring” ishorasida boshini qiya qilib oldi.
-bilasizmi, sizda juda muhim gapim bor.- deb o’rik daraxti tagidagi silkinchoq o’rindiqlar tomon yura boshladi.
-sizni eshitishdan biron marta bosh tortganmanmi?- dedi Nargiza o’rindiqqa asta utirib, o’rindiqni sekingina silkitib quydi.
-bilasizmi Nargiza men sizdan kechirim so’ramoqchiman, bundan bir necha oy ilgari men sizga yolg’ondan sevgi izhor qilgandim, sababi sizni ko’zlaringiz menga befarq emas edi, guyoki ko’zlaringiz sevgisini aytolmayotgandek edi, shunda men sizga, eslaysizmi nima deganman?- deb Nargizani ko’zlariga boqdi. “hozir baqirib beradi-yov, yuq- yuq bu o’zini bosib olgan, unday qilmaydi.” Deb o’yladi. Aytganiday bo’ldi. Nargiza esimda degandek uning ko’zlariga chuqur ma’no bilan qarab turardi.
- xa, o’shanda, “bunday ko’zlaringizni sevish uchun nechta yurak kerak bo’larkan?” deganimda,unga javoban siz “tosh va quruqqina go’sht bo’lmagan yurakdan bir donasi etadi” degandiz. “ko’zlarizga yuragim asir bo’ldi” deb yuborgandim, siz “asirimni baxtimiz uchun asrang” degandiz. Shu-shu fikrimiz bir joydan chiqsada, ichimda sizga nisbatan notenglik tuyg’usi, men siz kutayotgan odamday aqlli, ayyor, millioner bo’lolmayman, qisqasi men sizni sevmayman, men siz o’ylagan odam bo’lolmayman. Yana bir sabab kecha bir tush ko’rdim, tushimda “siz tuyada o’tiribsiz, men tuyaning bo’ynidagi iplarini qo’limga maxkam bog’lab olganman. Saxroda ketayapmiz” bu tushimning ta’birini o’zimcha juda g’alati taxlil qildim. Kechirasiz-u men ertaga bu notenglikdan xususiy qulingizga aylanib qolaman deb o’yladim. Qisqasi hamma ayb o’zimda, meni kechiring-dedi Asilbek va ketmoqchi bulgandik o’rnidan turmoqchi edi Nargiza gap boshlab qoldi. U Asilbekdan bu yoki bunga uxshash holatni kutgandek bemalol uni gaplarini eshitgandi, lekin ichidan qayg’urardi, hozir u ikki og’iz gap aytishdan dan boshqa hech narsa qilmasligi kerakligini o’zida boshqarib turardi. Ko’zlari namlangani o’zi sezmadi, sezganda Asilbekdan bekitgan bo’larmidi.
-to’gri siz sodda, samimiy, ochiq va beg’uborsiz. begonalar sizni ishontirishi, sizdan foydalanishi oson. Ayyor bo’ling demayman, ayyorlarga qarshi puxta bo’ling deymang, Faqat pulni sevuvchi boy buling demayman, boylarga qul bulmang deyman. Men ham kecha bitta tush kurgandim “siz mashinani boshqarib borayapsiz, orqa o’rindiqda men o’tiribman. Mendan “mashinaga benzin olamizmi?” deb so’radingiz. buni siz hal qilasiz-ku dedim” keyin uyg’onib ketdim. Shu payt Asilbek o’rnidan turdi. Nargiza uni ketmoqchi ekanligini sezdi.
- ana sizning ham tushingizda haydovchingiz bulib kiribman, bu menga yaratganning aytayotgan belgisidir-a? mendan xafa bo’lmaysiz-a? meni chin-dildan kechiring.- dedi Asilbek va qushib qo’ydi – men o’zim chiqib ketaman, siz o’rningizdan jilishingiz shart emas. Biz endi oddiy do’stmiz, yaxshi qoling do’stim- dedi. Nargizaning ham past ovozda yaxshi niyatli gaplarini eshitib-eshitmay darvoza tomon yul oldi. Darvozaga etib borguncha Nargizaning gaplarini hayolidan o’tqazdi. “to’gri siz sodda, samimiy, ochiq va beg’uborsiz. Begonalar sizni ishontirishi, sizdan foydalanishi oson. Ayyor bo’ling demayman, ayyorlarga qarshi puxta bo’ling deymang, Faqat pulni sevuvchi boy bo’ling demayman, boylarga qul bulmang deyman. Men ham kecha bitta tush kurgandim “siz mashinani boshqarib borayapsiz, orqa o’rindiqda men o’tiribman. Mendan “mashinaga benzin olamizmi?” deb so’radingiz. “ buni siz hal qilasiz-ku dedim ”” u birdan to’xtab qoldi Nargizaning gaplarini qayta-qayta hayolidan o’tqaza boshladi va birdan orqasiga qaytdi,Nargizaning oldiga kelib tizzaladi-da dedi.-
- tushingizni ta’birini aytingchi? Yuq o’zim aytaman.-deb o’rnidan turdida hovlida o’sayotgan yaqinda ochilgan qizg’ish atirguldan bir dona uzib uni Nargizaga uzata turib shunday dedi- “hayotimning so’nggi daqiqalarigacha sizni baxtli qilishga ruxsat bermasangiz, men qalbimdagi ovozlarga ishonmay quyaman. Va ayni daqiqalarda shuni tushunib etdimki “sizni sevib qolgan va yana sevib borayotgan ekanman” siz menga begona emas ekansiz, tushingiz va men ko’rgan tushning ta’biri biz oila qurushimiz, oilada erkak kishini yul boshlovchi bulishi,….
Shu payt mashinaning ovozi keldi. Nargizaning ota onasi kelishgandi. Nargizaning 9 yoshli ukasi Umrzoq mashinadan tushib mashina kirishi uchun darvozani ochayotganida opasi va Asilbekni qay holatda utirishganini ko’rdi, va “o’rraaa, uyimizda tuy bo’larkan” deb yubordi.
Taqdir qo’lda emas boshda. nobelmira63
Gulnora Voisova
02.01.2010, 11:51
Қуйидаги эски мактуб қўлимга қандай тушиб қолганининг аҳамияти йўқ. Бироз ғижимлангани ва ўчириб ташланган жойлари борлиги учун бу мактуб эгасига юборилмаган деган хулосага келдим. Ёки бошқатдан ёзиб юборган. Хуллас менга қизиқ туюлгани учун, сизнинг ҳам эътиборингизга ҳавола қилишга қарор қилдим.
Мана сенга ваъда қилган мактубимни ёзишга ўтирдим. Бу рутубатли кунларда мен учун энг кўнгилли ишнинг ўзи ҳам шу бўлса керак. Биласанми сенга нималар ҳақида гапирмоқчиман. Умуман ҳис қилаётган нарсаларимни ҳаммасини ёзолмайман. Агар ёза олганимда аллақачон машҳур бўлиб кетган бўлардим. Доим шунинг учун азият чекишимни биласанку?
Эсингдами ўсмир пайтимизда ҳаёлнинг учқур отида парвоз этганларимиз... Қариликни шундай тасаввур этардик. Икков кампир соя салқин боғда суҳбатлашиб ўтирамиз. Сал нарида невараларимиз ўйнаб юришади. Негадир ўша пайтларда қариганда бева қоламан деган фикр миямга ўрнашиб қолганди. Яшириб нима қиламан бу фикр ўзимга ёқарди ҳам. Нега десанг бобом бувимни ҳеч қаерга юбормасди. Ёнидан жилдирмасди, қўшниларникига чиқса ҳам бақиргани бақирган эди. Бувимга раҳмим келиб кетарди. Бобом раҳматлик ўтиб кетганидан сўнг, бобомнинг кир чирини қизларига, келинларига ювдирмай ўзи ювадиган чаққонгина бувим олти ой яшади холос...
Ҳаётимда озгина ўзгаришлар бўлди. Кел бир бошдан сўзлаб бераман. Менинг захар келинойим эсингда бўлса керага? Бировни ёмонлагандан кўра, ўзингни мақтаган афзал деяпсанми? Ҳа, бу сенинг севимли мақолингку. Ота – онам ўтиб кетишганидан кейин акам билан келинойимнинг қарамоғида қолганимни биласан. Мен медалмидим бир умр акамга осилиб юрсам. Буни устига келинойим яхши инсон эмас деган хулосага келдим. Нега бундай ўйлаганимни майда чуйдасигача айтиб ўтиришни лозим кўрмадим. Бунга ўхшаган икир-чикирларни ҳар кун рўзномалардан ўқиса бўлади. Келинойим мени узатиш пайига тушиб қолганини кўпдан бери сезиб юрардим. Лекин ҳаммага мени таърифлаб, тиқиштириб юрганини эшитиб чидолмадим. Ўзимнинг ҳам қайсар эканлигимни инобатга олса муроса қилишимиз барибир қийин бўларди. Уйдан чиқиб кетдим. Мени сўкиб турганингни биламан. Хавотир олма, ҳовлимиз этагидаги пастаккина эски кулбага кўчиб ўтдим. Эшиклар ғичирлайди, деразалар яхши беркилмайди. Лекин кулбамнинг хароблиги, келинойимнинг зуғумидан қутулганим “буюк озодлик” олдида ҳеч гапмас. Супуриб сидириб уйимни бироз эпақага келтирдим. Кўзимга бирам иссиқ кўринди. Энди ўз уйим борлигини ўйлаб, ўзгача кайфиятда юраман. Ишдан ҳам эртароқ келаман. Дарров нўхат шўрвами бирон бир овқатга уннаб юбораманда, уйни йиғиштириб чиқаман. Овқатдан сўнг китоб ўқийман. Ҳалиям унинг шеърларини ўқияпман. Биласанми ундаги табиийлик мени ҳайрон қолдиради. Бошқаларникида бўлса олдин қофияни ўйлашгани шундоқ билиниб туради. Қофиядан ортсагина табиий оҳангга жой беришади. Ҳа, бу ҳақда сен билан жуда кўп баҳслашганмиз...
Хуллас Диогенга ўхшаб, зохидона ҳаёт кечиряпман. Тараққиёт ривожланган замонда яшаб, бундай қаноатли ҳаёт кечиришимни ўйласам, “мен”имни ўзим ҳоҳлаган томонга бошлай оладиган даражада бошқараётганимдан қувониб қўяман. Гоҳида эса томирларимдаги қон қотиб қолгандек, кўнглим қурум босиб қолгандек ҳувиллаб қолади. Якка ўзим меҳрга ташна яшашдан безиб кетаман. Кўпчилик йигит қизлар ҳаёт нима эканини, бахт нима эканини тушунмай туриб кўр кўрона севадилар, турмуш қурадилар деган фикримни ўзгартиргим келади. Бувимга раҳмим келгандагидек яна адашиш эҳтимолидан даҳшатга тушаман...
Бу ҳасратларим сени зериктириб қўймадими? Шунинг учун ҳам сенга хат ёзишга истиҳола қиламан. Олисда бўлсанг, буни устига 3 йилдан бери кўришмадик. Балки олдинги дугонамдан асар ҳам қолмагандир. Бунинг учун сени ҳеч айбламайман. Ҳаёт инсонни ўзгаришга мажбур этади. Илгари сени қаттиқ ҳаяжонга солган нарсалар аҳамиятсиз бўлиб қолиши, эътибор бермайдиган нарсаларинг диққат марказингда бўлиб қолиши мумкин...
Хатимни якунламоқчи бўламану, мактуб йўллаётган инсоним учун бирон бир хулоса чиқарадиган, таъсирли сўзлар тополмайман. Хуллас майли, ҳар доимгидек нўноқ ёзувчи эканлигимни тан олган ҳолда ёзганларимга якун ясайман. Яхши кунларда кўришгунча...
Сени ўпиб Атиргулинг.
Хат эгаси кимлигию, кимга юборилгани ҳалигача менга маълум эмас. Шундай бўлсада, ҳассос қалб эгаси бўлган бу қизнинг тақдир йўлларида адашмай, бахтини топганига ишончим комил.
Masud Mahsudov
02.01.2010, 19:00
Қуйидаги эски мактуб қўлимга қандай тушиб қолганининг аҳамияти йўқ. Бироз ғижимлангани ва ўчириб ташланган жойлари борлиги учун бу мактуб эгасига юборилмаган деган хулосага келдим. Ёки бошқатдан ёзиб юборган. Хуллас менга қизиқ туюлгани учун, сизнинг ҳам эътиборингизга ҳавола қилишга қарор қилдим.......
Haqiqatan ham, juda ta'sirchan maktub... Alloh maktub egasining baxtini bersin...
А1 форматидаги қоғозга кўмирда ишланган.
https://img.uforum.uz/thumbs/ymmnlnp1546767.jpg (https://img.uforum.uz/images/ymmnlnp1546767.jpg)
Ulugbeck
10.02.2010, 19:19
Husen Tangriyev, янги ижод намуналарини қачон ўқиймиз?
Shokirbek
10.02.2010, 21:20
Haqiqatan ham, juda ta'sirchan maktub... Alloh maktub egasining baxtini bersin...
Mas'udjon, uzr, "ta'sirli" (muassir degani eski o'zbekchada) deyishingiz to'g'riroq bo'ladi, "ta'sirchan - ta'sirlanuvchi (mutaassir) ma'nosida bilishimcha.
Ниҳоят, бироз чўзилган танаффусдан сўнг кечагина нуқта қўйган ҳикоямни тақдим қиляпман. Таклиф ва мулоҳазаларни кутаман. Қалам бироз ўтмаслашган бўлиши мумкин, аввалдан узр.
А Т Т Е С Т А Ц И Я
“Жимликни сақланг! Аттестация ўтказиляпти!”
Эшикка хафсала билан ёпиштириб қўйилган оқ қоғоздаги йирик-йирик ҳарфларда ёзилган бу жумла айни пайтда бу ердаги муҳитдан, жараёндан дарак берувчи энг қисқа аммо, энг жонли репортажнинг ўзгинаси эди. Вилоят бошқармасининг учинчи қаватига бироз ҳаяжони ҳадик аралаш кўтарилаётиб эшикка чамаси ўн-ўн беш қадамлар қолгандаёқ қоғозга кўзим тушган эди. Ўқидим, йўқ-йўқ, ўқимадим, шунчаки кўзларим инон-ихтиёрим билан ҳисоблашмай дарҳол нима ёзилганини англаб олди, холос. Эҳ бу кўзлар, хожасига бунча сотқин бўлмаса-я, деб ўйладим
Ҳаяжону хадикни гарчи, сиртдан шундай туюлса-да бугунги аттестацияга даҳли йўқ эди-ёв. Шунчаки, хотиним қўярда-қўймай ярим йилча аввал тўйимдаги костюм-шимни кийгизганиданми, қайсидир бурчакларда - чанг босиб ётган жойидан топиб олиб, ўзим истамасам-да, сепган алламбало фаранг атирининг ҳидиданми, билмадим, хуллас, ўзимни жуда ноқулай сезардим. Кулгим келди, балки, бироз ялтироқ либосим ўз астарларида ярим йил муқаддам тўйдаги ҳаяжону эҳтирослардан бир чимдим олиб қолган-у, энди уни яна мен билан қайта баҳам кўргиси келаётгандир...
Коридор ғира-шира ёруғ эди. Осмонни эгаллаб олганча, бағрида сонсиз, саноқсиз томчиларни аллаётган қуюқ, қорамтир булутларнинг қуёшдан бенасиб қилгани етмаганидек, ёмғирга ҳам зиқналиқ қилиши одамни роса эзади-да! Мана бир ҳафтадир-ки, ёмғир ёғайми-йўқми деган иккиланишлар гирдобида. Иккиланиш борасида у билан айни пайтдаги қисматим жуда ўхшаш эди. Чунки, аттестация ҳақидаги хабар етказилган кундан бошлаб мен ҳам айни масалага на жиддий қарашни билардим ва на эътиборсиз қўя олардим!
Эшикдан сал нарида дераза олдида пичир-пичир қилаётган уч киши шарпамни сезган заҳоти қўққис жим бўлиб қолишди. Эҳтимол, кечиккан комиссия аъзоларидан бири деб ўйлашгандир?! Дераза томон яқинлашар эканман, уларнинг тобора безовта бўла бошлаши, хатто бирининг етмасимданоқ қўлини саломга узатиши менга кўп нарсани англата бошлади. Фикри ожизимча, улар ҳам саноқли дақиқалардан сўнг казо-казолардан иборат ўн кишилик комиссия қаршисида қурбонликка келтирилган қўй янглиғ дағ-дағ титрайдиганлар хилидан. Шу лаҳзада улар билан қошларимни уйиб, кибор аралаш, бироз жиддий алпозда сўрашсам борми, шак-шубҳасиз, комиссиядаги катталардан бири эканлигимга иймон келтиришлари аниқ эди. Буниси ҳам камлик қилгандек, фурсатни қўлдан чиқармай, шояд олдиндаги синовда бир коримга ярар деган илинжда салом-аликни ҳам ялтоқланиб ижро қилсалар сира хайратга тушмасдим. Аммо, уларнинг бахтига бошқаларни талмовсиратиб, ғиззилатиб, югуртириб ва оқибат бундан ҳузурланадиганлар, роҳатланадиганлар хилидан эмас эдим-да!
Менга жовдираб қараб тураб турган бу уч жуфт кўзни ортиқча маҳтал қилгим келмади.
-Салом, қисматдошлар! – дедим ўзимни ўзимга ярашмаган қувноқ оҳангда тутишга уриниб.
Мени ҳам бугунги синовга келган бошлиқлардан бири эканлигимни билган бўлажак суҳбатдошларим назаримда енгил тин олишди. Турли туманлардан етиб келган бу жанобларнинг дарҳол бир-бирлари билан тил топишиб олганларига хайрон бўлмадим. Ҳа, бутун инсоният тарихида бўлиб келгани каби бегоналар фақатгина, манфаат аталмиш жим-жимадор ялов остидагина бирлашишлари мумкин. Манфаат ҳеч қачон ягона шаклу шамойилга эга бўлмагани каби бугун ҳам ажиб бир тусда намоён бўлаётган эди. Масалан, аттестация аталмиш аждаҳо қаршисида омон қолиш учун ким қандай йўл тутмоқда? Айни шу мулоҳазаларни бир-бирлари билан ўртоқлашиш, тавсиялар олиш улар учун ҳозир дунёдаги энг катта манфаатнинг ўзгинаси эмасми!
Шояд, атрофдагилардан ўрганилган жайдари маслаҳатлар саноқли дақиқалардан сўнг бошланадиган сўроқ онларида корига яраб қолса!
- Кирганда, комиссия раисининг кўзига тиқ қараб, тўғрими-нотўғрими баланд овозда гапириш керак!
- Йўғ-э, унақада безбетроқ экан, бир кун келиб ўзимизга рақиб бўлмасин деб суробингизни тўғирлаб қўйишади, ака. Менимча, ерга қараб гапириш керак!
- Ол-а, биласизми, ерга қарагандан қўрқ дейишади. Писмиқ деб хулоса қилишларини истайсизми? Энг тўғри йўл гапирганда тепага, шифтга қараб гапириш керак! Ўзига ишончи баланд экан деб ўйлашсин.
Суҳбатдошлар сиз нима дейсиз деган оҳангда мен томон боқишди. Шу топда уларни тинчлантирувчи, умидлантирувчи бирон таскин сўз айтгим келарди, тилим нималардир дейишга шайланарди-ю, аммо ўша керакли ва айни пайтда малҳам гапни сира-сира тополмасди. Ноилож ғудурдаб тилга кирдим.
- Хавотир олманглар, қозонда бори чўмичга чиқади!
Тикилиб турган қора кўзлар бирдан сергак тортди! Ва шу тариқа бу нигоҳлар эҳтимол, тилга олинган билим қозонининг аслида бўм-бўшлигини сотиб қўйишгандир. Тағин билмадим... Улардаги кучли ҳаяжоннинг сабабини барибир тўла англолмасдим! Бири тинимсиз муздек сув ичар, бири ҳар дақиқада пешонасига парлангандек тус бераётган тер томчиларини артиш билан овора, бошқаси эса телефонда, нуқул онасидан дуо олишни канда қилмасди.
Қолаверса, бироз хотиржам ўтиришим уларнинг бир безовталигини мингга уларди. Биламан, ҳозир ҳар бири мен ҳақимдаги турли тахминлар билан олишиб ётишибди: эҳимол, комиссия аъзолари орасида яқин одами бордир, балки олдиндан келишиб олгандир, балки комиссия ишини текшириш учун махфий ташкилотдан келган вакилдир, балки... Аммо, уларнинг биронтаси эҳтимол, бу овсар ўз билимига ишонаётгандир деган фикр ҳақида ўйлаб кўришдими-йўқми, бунисини билмадим.
Манманликка йўйманг-у бир ҳисобдан билимимга таянсам-да, хотиржамлигимнинг сабаби бу эмас эди. Ахир, салкам беш йиллик иш фаолиятим давомида бугун иккинчи бора ана шу даҳмазага йўлиқаётган эдим-да.
Ҳаммасидан ҳам биринчи аттестация қизиқ бўлган эди. Унда ҳали айни пайтдаги иш ўрнимга жўнатилмасдан бурун пойтахтда – марказий идоранинг нақд ўзгинасида ишлаб юрган кезларим эди. Ишга келганимдан уч ой ўтмаёқ аттестация ўтказилармиш деган миш-миш ишхонада яшин тезлигида тарқалди. Кутилмаганда “элга келган бу тўй” ҳали олти ойлик синов муддати билан шартли равишда ишлаб юрган биз ёш ходимларга аталгани аён бўлди. Эшитганим бор эди, амалдаги тартибларга кўра синов муддатида ишлаётган ходимлар аттестациядан ўтказилмайди, малака ошириш курсларига юборилмайди ва хоказо... Аммо, бу ерда эса тескариси! Хайрон қолганим, бу ҳақида ҳамма “атделкадр” деб чақирадиган Шариф акага айтсам, елка қисишдан нарига ўтмади.
Ўшанда бугунгидек, тўрт киши эмас, ўн уч киши эдик. Марказий идора бўлгани боис, комиссия таркиби ҳам идорадаги турли бўлимларнинг раҳбарларидан ва юқори ташкилотдан келган атиги бир нафар меҳмондан иборат эди. Орамизда аттестацияни эшитгач, ҳаммадан ҳам кўра хатлар бўлимида ишлайдиган ва мен билан деярли бир пайтда қабул қилинган Шерзод кўпроқ оёғи куйган товуқдек типирчилаб қолганди. Ундаги саросиманинг сабабини тўғриликча ҳам, эгриликча ҳам барибир англолмасдим. Тўғриликча оладиган бўлсак, ишга эндигина қабул қилинган ёш ходимнинг йиқитишдан ҳеч ким манфаатдор эмас, қолаверса, шундоқ ҳам у ишлайдиган бўлимда яна учта вакант бор. Эгриликча оладиган бўлсак, комиссия таркибида ўтирган барча бошлиқларга ижро интизомини таъминлай олмаган кезларида муқаррар хайфсанлардан қутқариб қоладиган бўлимнинг ходимини қайси хомкалла қайси ақл билан кўчага ҳайдайди?! Аттестацияга кириш олдидан бошқалар аллақайси буйруқлар, қарорларни тинимсиз варақлаётган бир пайтда у тинмай турли эшикларга бош суқиб, кимдандир қандайдир нажот кутиш билан овора эди. Назаримда, масаланинг осонроқ йўлларини қидирар эди.
Ўша куни марказий идоранинг раҳбарларини қайтадан кашф қилдим ўзиям. Ҳамиша кулиб юрадиган юристимиз Абдумутал ака комиссия таркибига киритилганидан ҳаволанганми ёки асли қиёфаси шундайми, билмадим, ўзини жиддий тутиб, билибми-билмайми нақд нозик жойимдан ушлади.
-Вазирлар Маҳкамасининг фаолиятимизга даҳлдор энг муҳим қарорини айтиб беринг-чи?!
Абдумутал ака сўраган қарорнинг санасини, номини, мақсад ва вазифаларини шаррос айтиб кетар эканман, кутилмаганда савол эгаси кўзойнаги остидан,
- Ра-қа-ми?!, -деди тик боқиб. – Яхши. Билдик. Қарорни биларкансиз! Аммо мен сиздан рақамини сўраяпман...
Кўзларимни пирпиратишимданок мени маҳв этганини тушунган юрист тўрда диққат билан кузатиб ўтирган комиссия раиси томон бошини бурди ва бунда “мана, ожиз томонини топдимми” деган маъно пинҳон эди.
Аммо, мен ҳам қанийди бўш келсам!
- Кечирасиз, шу рақамнинг нима аҳамияти бор ўзи? Қарорнинг мақсадини тўла англаб, тушунтириб берганим етарлимасми?
Уларнинг наздида ишга эндигина келган гўдак ходимнинг кутилмаган бу маҳмадоналигини нақд исёнга менгзаса бўларди. Нажот билан раисга тикилган Абдумутал ака унинг юзида ёшгина ходимнинг “сакраш”и сабабми пайдо бўлган нимтабассумни кўриб бадтар абгор аҳволга тушди. Ноқулай вазиятдан эса раиснинг ўзи қутқарди: менга “чиқишинг мумкин” дегандек имо қилди.
Ўтдимми-ўтмадимми деган аросатда аттестация хонасидан чиқар эканман, Шерзод
-Оғайни, юр буёққа, гап бор! – деганча қўлини елкамга ташлаб, яқин биродарини қўлтиқлагандек, холироқ томонга етаклаб кетди.
“Э, Худо, энди мендан хам таассуротларимни сўрайдими, бу эзма?!” деб таъбим хира тортаётган маҳал томдан тараша тушгандек савол берди. Аттиги биттагина савол!
-Ўзбекистоннинг байроғи қачон қабул қилинган, шуни айтолмайсанми?! – деди атрофга олазарак тикилганча.
Азбаройи бу шилимшиқдан тезроқ қутулиш илинжида дарров жавобини айтдим. У эса,
-Раҳмат, оғайни – деди қўлимни маҳкам сиққанча ва одам сийраклашиб қолган йўлак томон юриб кетди.
Кун давомида тинимсиз уёқдан-буёққа югурган, ўзидан олдин синовга кириб-чиқаётган ҳар бир ходимни ичкарида қанақа савол берди, нима дединг, ким кўпроқ сўраяпти каби саволлар билан безор қилиб ташлаётган бу шоввоз ўртамизда бўлиб ўтган ушбу кичкинагина суҳбатдан сўнг бамайлихотир бўлди-қолди. Энди у ортиқча ҳаяжонларсиз йўлакдаги ўриндиқлардан бирида хуштак чалиб ўтирганча, энг сўнгги ўн учинчи навбат келишини кутиб ўтирарди. Бундан-да хайратланарлиси, комиссия ҳузурига кириб кетган эпчил ходим бошқалар каби йигирма-ўттиз дақиқалаб қолиб кетгани йўқ, атиги беш минутдан сўнг қайтиб чиқди. Юзида эса айёрона кулги. Шу тариқа илк аттестация довонини заб этган эдик.
Орадан икки йил ўтиб, безор бўлишдими, тезроқ қутулишни исташдими, хуллас мени вилоятга, ўзим туғилиб ўсган чекка бир тумандаги бўлимга бошлиқ этиб, паттамни тутқазишди. Ўз ташвишларим билан ўралашиб қолиб, марказий идора билан бевосита алоқаларим деярли сустлашди. Қолаверса, энди мен учун марказий идора мақомини вилоят бошқармаси забт этиб бўлган эди. Шу тариқа пешонада бор экан, “ана энди мендан қутулиб бўпсан” деган маънода аттестация аталмиш дардисар яна қаршимда рўбарў бўлиб турибди-да!
* * *
Эшикнинг ушлагичини ичкаридан кимдир сурган заҳоти ёнимдагиларнинг пичир-пичири таққа-тақ тўхтаб, нигоҳлари ўша томонга михланди. Ичкаридан эса,
-Жамолов, кирсин! – деганча аёл кишининг шанғиллаган товуши эшитилди.
Пешонасидаги терларини артавериб дастрўмолчанинг шилтасини чиқарган ёнимдаги бошлиқ ўзига ярашмаган чаққонлик билан ичкарига отилди. Бирин-кетин бошқа исми шарифлар ҳам жаранглади. Ва ниҳоят, бир ярим соатлар ўтиб, каминанинг гали келди.
Комиссия ҳузурига кирдим-у сиртдан қараганда жим-жит ўтирган рўпарамдаги бошлиқлар жамоасининг юзи-кўзида чексиз хадик пинҳонлигини дарров сездим. Ким билади, тўрда эшилиб ўтирган бу тўралар нечтасига бугунги тўфондан омон-эсон олиб ўтишни ваъда қилди экан?! Мабодо, буни эплай олишмаса-чи?! Ахир, марказдан келганларнинг бирон ходим юзасидан хукми маҳаллий комиссиянинг хохиш-истагига тескари тушиб қолиши ҳам мумкин-ку!
Ичкарига кириб, эшик олдида дастлаб ўзимни таништирдим. П шаклидаги столларга жойлашиб олган комиссиянинг қоқ олдига келдим ва берилажак саволни кутганча серрайиб туравердим. Шу аснода рўпарамдагиларга бирма бир разм сола бошладим. Аммо, йиғилганларнинг ўртасида ўтирган, пойтахтдан келган, шекилли, алвон ранг галстук тақиб олган ва менга кўзойнак остидан илжайганча қараб ўтирган қиёфани кўрдиму қотдим-қолдим. Хоҳ ишонинг, хоҳ ишонманг, бироз тўлишиб, бақбақалари осилиб қолган бу кимса қарийб уч йилдан бери кўрмаганим, Марказий идорадаги Шерзод эди!!!
Сониялар ичида минг-минглаб алғов-далғов фикрлар, гумонлар ўпқонига тушиб қолиб, оқибат шу ўпқонда чирпирак бўлиб айланаётган одамдек эдим. Кўзларим ундаю, ҳаёлларим ёмғирдан кейинги қўзиқорин каби бодраб-бодраб чиқаётган саволларга жавоб излаш билан овора. Наҳотки, бир пайтлар аттестация деса иштонини хўллаб қўядиган ана шу тирмизак бугун комиссия раиси бўлса?! Наҳотки, иш юритишдаги хатолари учун кунда ўлдим деганда бир маротаба бошлиқларнинг, хамкасбларнинг дашномию танбеҳларини эшитиб келган ғўр ходим бугун бошқаларнинг тақдирини ҳал қилишдек ваколатга соҳиб бўлса? Подани бўрига ишониш деганлари шумикан ё?!
Мени ўрнимда атрофга зийракроқ боқадиган, дангалроқ бошқа бошлиқ бўлганида ҳозир бунчалар хайрат билан ёқа ушлаб ўтирмаган, шунингдек, Шерзоднинг бугунги мавқе-мартаба сари илк қадамларини хув ўша биринчи аттестациядаёқ ташлаганини англаган бўларди!
Мени ўрнимда салгина бўлса ҳам аклли одам ўша аттестациядан уч кун ўтиб, эшик ва дераза ромлари тахтадан бўлган марказий идоранинг айрим раҳбарлари ўтирадиган хоналарида кутилмаганда энди-энди урфга кираётган пластик ромларнинг пайдо бўлиб қолиш сабабларини ўзича чамаларди!
Ва оқибат, бугун комиссия раиси, отаси аллақайси пластик ромлар ишлаб чиқарувчи корхонанинг раҳбари бўлган кимсан Шерзоднинг қаршисида нафрат қоришган ғазаб билан эмас, аксинча, чексиз ғурур ва манманликка бурканган кўйи боқи беғам ўтирган бўларди!
Аммо, мен...
Назаримда, чидашнинг иложи йўқ! Ерга қараганча ўтирибман-у, ичимдан отилишга шай турган ғазабни зўрға босаман. Кўзларимда зоҳир бўлаётган нафратни рўпарамдаги “улуғ” зотнинг сезмаслиги мумкин эмас эди. Шу пайт қўй кўзлари билан маъносиз тикилаётган бу кимса атрофдагиларни хайрону лол этиб, бироз кулган-ча, беш йил муқаддам илк аттестацияда ўзи сийланган савол билан мени ҳам сийлашга уринса бўладими?
-Сизга оддийгина саволим бор. Хўш-ш-ш...Давлат байроғи қачон қабул қилинганини айта оласизми?
Саволни эшитдим-у Шерзоднинг кўзларига боқдим. Аммо, бу кўзлардан аниқ бир мақсадни англаш муаммо эди: бир қарашда масхара қилаётгандек, бир қарашда эса менга ёрдам бергиси келаётгандек. Аммо, мен ҳар иккаласига ҳам: на ёрдамига ва на масхарасига тоқат қиладиган аҳволда эмасдим. Саволига жавоб ҳам бермасдан ҳеч иккиланмай, шартта ташқарига отилдим. Эшикни қараслатиб ёпганим, ичкаридан эса “жинни-пинни эмасми бу?” деган ўзаро гапларни эшитганим эсимда. Қолгани қоронғу!
* * *
Ташқарида эса ниҳоят бир ҳафталик интиқликдан сўнг шаррос ёмғир қуярди! Баҳор ёмғири остида бошимни баланд кўтариб, осмонга тикилдим. Юзимга урилаётган муздек томчилар назаримда, ёқимсиз хотираларни мендан ҳайдаб солаётгандек эди. Ҳеч қандай хавотирларсиз, ажиб бир сокинлик оғушида бошқармадан узоқлаша бошладим.
Чунки, биламан, энди йиқитишмайди!
Йиқитишолмайди!!!
Йиқитиб ҳам кўришсин-чи?!!
Ҳусен Тангриев
2010 йил апрел
Masud Mahsudov
08.04.2010, 10:49
Ofarin! Ustozlaringizdan biriga, bejiz "Husenning hikoyalarini o'qib, hikoya yozishni o'rganing" demaganimga yana bir bor amin bo'ldim... :) Asar uchun rahmat, Ijodingizga baraka
Ra`noxon Xo`jaeva
08.04.2010, 12:59
Чунки, биламан, энди йиқитишмайди!
Йиқитишолмайди!!!
Йиқитиб ҳам кўришсин-чи?!!
Juda ta'sirli. Kelajakka, o'zingizga bo'lgan ishonch ham doimo mana shunday yangrab tursin! Ijodingizga omad tilayman!
https://img.uforum.uz/thumbs/gkhavca9140373.jpg (https://img.uforum.uz/images/gkhavca9140373.jpg)
Kimsan Birov
23.07.2010, 16:23
Бир пайтлари - бундан 15 йилча аввал ёзган ҳикоямни сайтга осгандим. Ҳозир қарасам, анча-мунча камчиликлари кўзга ташланяпти. Сизлар ҳам бир ўқиб кўринглар-чи: ҳикоя (http://uzb.orzu.uz/index.php/kutubxona/19-2009-04-09-03-27-58)
Бир пайтлари - бундан 15 йилча аввал ёзган ҳикоямни сайтга осгандим. Ҳозир қарасам, анча-мунча камчиликлари кўзга ташланяпти. Сизлар ҳам бир ўқиб кўринглар-чи: ҳикояМенга ёқди. Айниқса кучук (https://img.uforum.uz/images/seoslxz8721354.jpg) ҳақида ёзилган жойлари :) Менимча камчилиги кучукни тезда ўлдириб қўя қолганингиз... (бу фақат менинг фикрим холос). Ҳикоянинг бошини ўқиб бошқача давомни кутгандим.
Kimsan Birov
26.07.2010, 22:24
Ҳикоянинг бошини ўқиб бошқача давомни кутгандим.
Ўзим ҳам атайлаб кутилмаган йўналишда ёзишга ҳаракат қилгандим. Афтидан, бу ниятимга эришган кўринаман
Feruza Xodjayeva
06.08.2010, 15:25
Бир пайтлари - бундан 15 йилча аввал ёзган ҳикоямни сайтга осгандим. Ҳозир қарасам, анча-мунча камчиликлари кўзга ташланяпти. Сизлар ҳам бир ўқиб кўринглар-чи:
Ҳикоянгиз жуда ёқди. Ижодингизга барака тилайман.
Мен ҳам бир ҳикоя ёзганман. Чўзилиб кетган бўлса, узр сўрайман ;)
Илк баҳор.
***
Мактаб. Синфхона. 3-Б синф. Дарс бўляпти. Ўқитувчи янги дарсни тушунтириш олдидан ўтган дарсда ёдлашга берилган шеърни ким ёдлаб келганини сўради:
- Қани, болажонлар ўтган дарсдаги шеърни ким ёдлаб келди?
- Мен ёдлаб келдим, устоз! – шундай дея бир неча қиз ва болалар қўл кўтаришди.
- Жўраев, доскага чиқ! – ўқитувчи бир ўқувчини доскага чиқарди. У шеърни айтиб берди ва кундалигини ўқитувчи столи устига қўйди.
- Одилова! – яна бир қизалоқни доскага чорлади ўқитувчи. Аммо, қизалоқ ўрнидан тура олмади, чунки унинг сочлари парта ўтирғичига боғлаб қўйилган, бу ишни орқа партада ўтирган Дилшод қилган эди.
- Гулбаҳор, доскага! – китобдан кўзини олмаган ўқитувчи унинг аҳволидан бехабар овозини бир парда кўтарди. Қизалоқ йиғлаб юборди. Ҳар сафар сочларини ечиб олишга ҳаракат қилганида, сочлари баттар тортилиб азоб берарди. Дилшоднинг виждони қийналиб кетди, қилган ишидан пушаймон бўлди ва қандай қилиб ўрнидан туриб, қизнинг сочларини ечиб юборганини билмай қолди. Ўқитувчи танбеҳ берди:
- Дилшодбек, ўғлим, шу қилган ишинг яхшими? Қара, Гулбаҳорни қаттиқ хафа қилдинг. Қани, тезда ундан узр сўра!
- Гулбаҳор, кечирасан, мен хато иш қилдим... – Дилшод гапини тугатмасдан, ёнидаги партадоши гапга аралашди:
- Дилшод Гулбаҳорни ёқтириб қолган! – синфда гурриллаб кулги кўтарилди.
- Болалар, шовқин қилманглар, бу нима қилганларинг? – ўқитувчининг ростакамига жахли чиқди. Болаларга бир ёвқараш қилди-ю, қизни юпата бошлади:
- Гулбаҳор, қизим, Дилшоддан хафа бўлма, болалардан ҳам. Қани энди, дарсни давом эттирамиз...
٭٭٭
- Ассалому алайкум, устоз!
- Ваалайкум ассалом! Қани болалар, ёзги таътилда яхши дам олдингларми? Таассуротлар билан ўртоқлашасизларми?
- Албатта устоз!
- Аввал бир давоматни текшириб олайлик-чи! Ҳамма шу ердами?
- Шоҳиста, Гулмира, Акром ва Гулбаҳор йўқ...
- Шоҳиста ва Гулбаҳор бошқа мактабга ўтишди.
- Нега? – Дилшод қандай қилиб шу саволни берганини билмай қолди.
- Амакиваччалар оилавий қўшни туманга кўчиб кетишди... – ўқитувчи гапини тугатмасдан Дилшод ўзини эшикка урди. “Нега кетади? Нега? Ахир мен... мен... уни яхши кўрардим-ку...!”
٭٭٭
Дилшод 9-синфни битиряпти. Мактаб боғи. Дўстлари билан имтиҳонлардан сўнг мактаб амалиёт ишларига ёрдам беряпти. Ҳар йили шунақа анъана бор – мактаб имтиҳонлари тугагач ўқувчилар мактаб ҳовлисида ҳашар уюштириб, тозалайдилар, кўчатларни оқлайдилар, боғни бегона ўтлардан тозалайдилар, синфхоналарни ёзги таъмирлашга тайёрлайдилар. Дилшод айни шу пайтда, негадир бирдан ёлғиз қолгиси келди. Боғ анча катта бўлиб, дарахтлар қуюқ соя бериб турарди. Дилшод ўша дарахтлардан бирининг панасига ўтди-да, майсалар устига ўтирди. Ҳаёли аллақаерларга бориб келди. Гулбаҳорни эслади. Чуқур хўрсиниб қўйди. Шунда бир неча қадам наридаги дарахт ортидан йиғи аралаш қарғиш овози эшитилди:
- Сени синглинг йўқми, жиянинг йўқми? Мени алдаб ташлаб кетяпсан, Худодан қўрқмайсанми? Мен-ку, бир амаллаб сени унутарман, лекин сени виждонинг қийналмайдими? Бировни кўнгли сенга бир пулми?
- Ишинг бўлмасин! Севаман, деса ишонаверасанми? Бойнинг қизисан-да, ҳамма нарсани пул билан ўлчайсан. Менинг мақсадим эса, сендақаларни попугини пасайтириб қўйиш эди. Энди менга керагинг йўқ, мен сени ҳеч қачон севмаганман!
- Худога солдим!
Бу 10-А да ўқийдиган Ҳуснида ва 11-Г да ўқийдиган Дилбек эди. Уларнинг бир-бирини севиши ҳақидаги гап-сўзлар бутун мактаб бўйлаб тарқалган, уларни таниган борки, ҳавасини яширмасди. Уларнинг бу ҳолатда айрилаётганига бехос гувоҳ бўлган Дилшод ажабланиб турганда, кичик синф ўқувчиларидан бири унга хат тутқазиб кетди. Бу шунчалик тез содир бўлдики, хатто хатни ким тутқазиб кетганини ҳам кўрмай қолди.
“Ассалому алайкум, Дилшодбек!
Мен сиздан бир ёш кичикман. Шу пайтгача ҳеч кимга кўнгил қўймаганман. Ҳозир шу гапларни шунчалик қўрқув ва ҳаяжон билан ёзяпманки... Одобсизлигим учун мени кечиринг. Аммо, буни ортиқ сир сақлай олмайман. Сизни тўққизинчи синфдан чиқариб олишаркан, деб эшитдим. Агар буни ҳозир айтмасам, балки... бир умр афсусланарман...” Дилшод уёғини ўқимади. Хатни эринмасдан, майдалаб йиртди. Шу яқин атрофдаги ахлат челакка ташлаб юборди. Қаердадир ушбу мактуб эгаси уни кузатиб турганини билгани ҳолда шундай қилди. Бўғилиб кетди. Яна ҳашар даврасига қайтаркан, дўстлари кимнидир масхара қилиб кулишаётганди. Уларнинг суҳбатларидан билдики, Ҳуснида ва Дилбек “ажрашуви”нинг ёлғиз гувоҳи у эмас эди. Ҳуснидага раҳми келди. Ўша номаълум қизга ҳам...
- Дилшод, қаерда юрибсан, зўр томошадан қуруқ қолдинг!
- Қанақа томоша?
- Ромео Жульеттани ташлаб кетди!
- Хурсанд бўляпсизларми шунга? Биров битта қизни кўнглини синдирса, сенлар томошабин бўлиб қарсак чалдиларингми?! – Дилшод нари кетди. Болалар ҳам қилган ишларидан уялибми, ҳар ҳолда индамай ишни давом эттиришди...
٭٭٭
Орадан йиллар ўтди...
Идора. Оёқ остидаги кафельлар ялтирайди. Шунчалик тоза ювилганидан қараган юз кўринади. Иш формасидаги котиба телефонга жавоб бераркан, бўлим бошлиғини телефонга улади:
- Дилшод Фарҳодович, сизни сўрашяпти...
- Уланг...
- Дилшоджон болам, ишдамисан?
- Ойижон, нима қилиб офисга қўнғироқ қилиб юрибсиз?
- Телефонинг ўчирилган экан...
- Қуввати тугаганди. Зарядкага қўйишни унутибман...
- Тушликка ҳамма ишингни йиғиштир-да, дарров етиб кел. Маслаҳатли гап бор...
- Ойи, яна ўша гапми?! Қўйинг, керакмас...
- Қани, жиянжон, ҳали ойингга гап қайтарадиган бўлдингми?
- Ие, амма, ассалому алайкум! Охири ойимни ҳам шу жанг режаларингизга кўндирдингизми? Бўпти, бораман...
Телефонни қўяркан, Дилшод чуқур хўрсинди. Тавба, доим шу масала кўтарилганда ўзини олиб қочади, негадир ёлғиз яшашга, ойисига ҳалиям эркалик қилишга ўрганиб қолган. Ўқиди, давлат ташкилотларидан бирига ишга кирди, мана, бинойидек ишлаб юрипти. Уйланишга келганда... Негадир шу гапни ҳеч ҳазм қилолмайди. У дераза ёнига келиб шаҳарни томоша қила бошлади. Гулбаҳорни ҳам эшитди, шу туманга турмушга чиқибди, фарзандли ҳам бўлган экан. Ўтган куни машинасида кетаётганида уни қизчаси билан боғчага ташлаб қўйганди:
- Гулбаҳор, ўзингизмисиз? – “ўзингмисан” дейишга истихола қилди.
- Дилшод, яхшимисиз? Келин яхши юрибдиларми?
- Келин... Ҳали йўқ... Қаёққа отландингиз? Ташлаб қўйяман, ўтира қолинг! Қизчангиз ўзингизга ўхшаган... (чиройли бўлибди, дейишга яна истисно қилди)... ўзингизга ўхшабди...
Йўл бўйи анча гаплашиб кетишди. Дилшод унинг сочларини партага боғлаб қўйгани-ю, бундан қанчалик хижолат бўлганигача айтиб берди. Шуларни ҳаёлдан ўтказаркан, уяли телефонининг қуввати тугагани эсига тушиб, яна столи ёнига қайтди. Телефонини қувватлагичга улаб, ёқди. Зум ўтмай 808 рақамидан “Сизга қўнғироқ қилишди!” маъносидаги СМС-хабар келди. Ойиси, Меҳринисо аммаси... Бир неча марта қўнғироқ қилишибди. Шу пайт яна котиба телефонга улади:
- Дилшод Фарҳодович...
- Уланг!
У гаплашиб бўларкан, шошилиб чиқиб кетди. Уяли телефони эса иш столи устида жиринглаганча қолиб кетди. Заводлардан бирида муаммо чиқибди. Кечгача шу иш билан бўлиб, ойиси-ю, аммаларининг гапини бутунлай унутди. Соат бешларда уйга қайтаркан, телефонидаги қабул қилинмаган қўнғироқларни кўриб, фиғони фалакка чиқди, уйда ҳали қанча гап-сўз бўлишини ўйлаб, юраги сиқилди. Машинада кетиб бораркан, йўл ёқасида узоқларга тикилиб турган қиз эътиборини тортди. Қиз гўё ҳамма нарсани унутган кўйи, унга тескари ҳолатда турар, Дилшодга унинг юзи кўринмас эди.
Бу жоду кўзларнинг бир қайрилиб боқиши учун минглаб киприк пайконларига юрагини тутиб берадиган йигитлар анчагина эди. Нозик-ниҳол қад қомат, қатъиятли боқишлар, юракка ўт солувчи нигоҳлар, қайрилма киприклар-у, ғунчасифат лаблар ҳатто маҳалла аёлларининг тунги уйқусини барбод қилган, уни келин қилишга ошиқадиганлар ҳар куни Дилдора опанинг эшигини қоқишарди. Аммо Дилдора опа кўздай асраб ўстирган қизини ўзга уйга кузатишга юраги бетламас, суянган тоғидан айрилиб қоладигандек эди.
- Ҳа, нега сувга тушган мушукдек хўмрайиб ўтирипсан?
- “Ой қиз”ни тугатдим...
- Яхши-ку! Нега хафасан?
- Кўнглимдагидай чиқмади...
- Ҳа... Шунгами... Мен ўқишингда бирон нима бўптими, деб ўйлапман. Қани ўқиб бер-чи?
Кўкда бир Ой қиз бор – жуда ҳам олис,,
Ёнида минг юлдуз, у эса ёлғиз…
Оппоқ юзларига Ғам соя солган,
Шундай танҳоликка кўникиб қолган...
Кўкда бир Ой қиз бор – жуда ҳам юксак,
Бағрида иккига бўлинган юрак.
Қуёшнинг тафтига эҳтиёжи бор,
Муҳаббат тахтига эҳтиёжи бор…
Кўкда бир Ой қиз бор – жуда ҳам маъюс,
Кўнглида баҳор-у, тақдирида куз.
Бахтини қоронғу тунга алмашган,
Намли кўзларида ашк тўла афсус…
Кўкда бир Ой қиз бор – у менинг кўнглим…
- Жуда яхши чиққан-ку!
- Пақ! – орқадан писиб келган Шаҳзодбек қўлидаги ўйинчоқ автомат билан опасини қўрқитди.
- Ойииииииииии! Айтинг мановинингизга, тинч ўтирсин! Илҳом париларимни учириб юборяпти! Бор, ювиниб кел, кун бўйи кўча чангитиш ўрнига дарсингни тайёрласанг бўлмайдими?! Ўтган сафарги тўрт баҳонгни тўғирлатдингми?
- Йўқ...
- Унақада балки, университетда сени ўрнингга ўқиб ҳам берарман?!
- Урушма, ҳали ёш бола-ку!
- Ёш бола, ёш бола деяверасиз, эркаланиб кетади.
- Шаҳзоджон, бор болам, ювиниб дарсингни тайёрла, опангни илҳом парилари сендан қўрқиб, қочиб кетяпти. Баҳор, сенда гапим бор.
- Хўп, ойижон!
- Баҳор, қизим, мана, йигирмага ҳам кирдинг. Сени сўраб келувчилар кундан-кунга кўпайиб, эшигимизни бузай деяпти. Яқинда ишхонамда мен даволаган беморларимдан бирининг айтишича, бир жияни бор экан, шунга сени сўраяпти. Йўқ, демасанг... Шу йигит билан бир учрашиб кўрсанг, дегандим...
- Ойи, мен ўқишни истайман!
- Ўқийсан, Баҳор... Йигит ҳам ўқиган, қўлида иши бор, кўча боласи эмас. Сендан етти ёш катта экан. Шу пайтгача қиз бола зотига қайрилиб қарамаган, ичиб-чекмаган йигит экан, қизим.
- Барибир...
- Мен сенинг бахтли бўлишингни истайман, Баҳор. Учрашиб кўр. Ёқмаса, ҳеч нима бўлмайди.
- ...
- Нега индамайсан?
- Хўп, ойи...
- Юрақол, кечки овқатга дастурхон тайёрлайлик...
٭٭٭
- Нима? Учрашувга? Эсингни едингми? Ўқимоқчи эдинг-ку, Баҳор! Ё битта-яримтаси юрагингдан урдими? – Баҳордан учрашувга чиқаётгани ҳақидаги гапни эшитган Севара ҳайратга тушди. – Ахир, ўқишни битиргунча ҳеч кимга турмушга чиқмайман, дегандинг-ку...
- Ҳа... Шунақа дегандим... Аммо, ойим бир учрашиб кўр, ёқмаса, ҳеч нима бўлмайди, дедилар. Бошим қотиб қолди. Севар, нима қилсам экан-а?
- Учрашувга чиқавер. Ким билади, балки у йигит сенинг шаҳзодангдир. Шеърларингда таърифлардинг-ку... – Севара хандон отиб кулди. – Қара, тақдир истаса, ўзи излаб келаркан-да! У ҳам сенга ўхшаб ҳаёлпараст бўлса-я!
- Севар!
- Романтик, демоқчийдим, дугонажон! Дарров қовоғингни уйиб олма! Ҳазиллашяпман-ку! Лекин барибир, қанақа йигит эканлигини билгим келяпти! – Севар кулгисини давом эттирди.
- Шунчалик истаётган бўлсанг, ўзинг учрашувга чиқавер мени ўрнимдан! Мен барибир турмушга чиқмайман!
- Ўзимни қайсар дугонажоним-эй, муҳаббат келса, сендан ҳохиш-истагингни сўраб ўтирмайди!
- Қанақа муҳаббат?!
- Эййй... Сенга гапирдим нима, деворга гапирдим – нима... Гапни гапир уққанга, деб тўғри айтишган экан. – Севаранинг ҳафсаласи пир бўлди. – Дарсга кира қолайлик...
- Юрақол...
- Айтганча, қачон учрашувга чиқасан?
- Дам олиш куни...
- Эртадан кейин экан-да...
- Ҳа...
- Йигитни исми нима эди?
- Дилшод ака...
- Ҳа, намунча қизариб кетмасанг?! – Севаранинг яна шўхлиги тутди.
- Бор-э...
Севара дарсга кириш олдидан яна бир марта Баҳорнинг қитиқ-патига тегиб олганидан қувонганча, дугонасини етаклаб, дарсга кириб кетди.
٭٭٭
- Ойи, яна шу гапми?
- Нима, қиррқа кириб уйланмоқчимисан? Яна неча йил сабр қилай? Укаларинг бўлганида, улар аллақачон уйли-жойли бўлиб кетган бўлишарди. Қачонгача мени бунча куйдирасан?
- Амма, сиз бирон нима денг... – Дилшод Меҳринисо аммасига нажот тилаб, қаради.
- Уйланасан, гап тамом! – амма гапни тайин қилди.
- Амма...
- Ёш боламидинг, қачонгача ойингни этагига осиласан? Бўлди энди! Мениям соғлигим яхши эмас, келин олиб, қиз чиқардим, энди сени тўйингни кўриб кетсам, армоним қолмайди...
- Амма, бу нима деганингиз? Шу гапларни гапиришни нима кераги бор? Ҳали тугатишга улгурмаган режаларим бор. Уларни битириб, кейин уйланиш ҳақида ўйлаб кўрсам бўлади.
- Яна нима ҳоҳлайдилар? - жиғибийрон бўлди Меҳринисо опа.
- Мен ҳали уйланмоқчи эмасман! – Дилшод эшикни қарс ёпиб, ҳовлига чиқди. Ортидан Хайринисо аммаси чиқди. Шу кичик аммаси унга жуда меҳрибон. Доим у тараф бўлади. Болалигидан шунақа.
- Ойингни битта-ю битта овунчоғи сенсан. Сени қийналиб дунёга келтирди. Бошқа фарзанд кўриш мумкин эмасди унга. Жуда нимжон туғилгандинг. Сени шу кунга еткизгунча озмунча қийналдими? Нега ойингни яна қийнайсан? Даданг сафардан қайтса, бу ишинг учун сендан жуда хафа бўлади. Ҳозир ойингдан кечирим сўрагин-да, учрашувга тайёрлан. Эртага дам олиш куни. Учрашув шу кунга белгиланган. Мен қизни кўрдим. Университетда ўқиркан. Юзи ойдек, чеҳраси очиққина бир қиз экан...
- Хўп, амма...
- Борақол жоним болам!
٭٭٭
“Қизиқ, нега учрашувга чиқишга шунча қаршилик қиляпман? Нари борса, бир қиз билан учрашаман, ёқса фотиҳа қилишади, тўй қилишади, вассалом. Кейин эл қатори ҳаёт бошланади. Қанақа қиз билан учрашарканман-а? Чиройлимикин? Чиройини нима қиламан, одобли, эсли-ҳушли қиз бўлса-ю, ойимни қўлидан ишини олиб, кўнглига қараб юрса бўлди-да... Йўқ, чиройли бўлиши ҳам керак...”
Ихтиёр йўқ кўнгил беришга,
Мен тушда ҳам кўрмаган юлдуз.
Кимсан асли ҳурми – фаришта,
Ҳаёлларим ўғирлаган қиз?
“Ғалати ҳиссиёт... Аввал шу йигитни қаердадир кўргандекман... Қаерда кўрган эканман-а? Йўқ, ҳеч қаерда кўрмаганман, менга шундай туюлган. Феъли қанақа экан-а? Эҳ, ойижон, ойижоним-эй, нималарни бошлаб қўйдингиз-а...?”
Беизн кирдингиз умримга нечун?
Қайданам йўлимда бўлдингиз пайдо?
Минг йиллар тафтини излаган маҳзун
Кўкдаги Ой қизнинг бахтимисиз ё?!
Тонгги шамолларнинг майин ва нафис
Шивирлаб айтгани – Сизнинг ҳақдами?
Тақдирда борим, деб билмаганингиз
Юлдузга эрка – Ой қизнинг ҳақдами?
Ишқнинг дунёсига тушса йўлингиз,
Сиз асли кимдирсиз – шаҳзод ё гадо?!
Муҳаббат тафтини излаган олис
Кўкдаги Ой қизнинг бахтимисиз ё?!
Баҳор қўлидаги суратни қўш қаватли тошойна тагидаги тортмага солди-ю, чироқни ўчириб, деразадан ёниб-ўчаётган юлдузлар-у, тўлиб улгурмаган ойга тикилганча туриб қолди...
٭٭٭
- Қизим, тайёр бўлдингми? – Дилдора опа Баҳорни чақирди.
- Ҳозир, ойижон... – Баҳор ойна олдида ўзига оро бераркан, асабийлашганидан нима қилмоқчи эканини ҳам унутиб қўйган, вақтини бекор кетказиб, тошойна тортмасидан ниманидир изларди.
- Мана, холанг ҳам келди! Чиқақол!
- Бўлди, кетяпман, ойи... – Баҳор ҳовлига чиқаркан, тошойна тортмаси устида зиракларини унутганини сезмай қолди, тўғрироғи, боя диққат бўлиб излаган нарсаси зирак эканини ҳаёлига келтирмади.
- Ўғлим, тайёрмисан?
- Ҳа, ойи, ҳозир... – Қўлга тушдинг, Дилшод! – у ойнадаги аксига қараб туриб, болалигини эслади. Гулбаҳорни йиғлатганини, Ҳуснида ва Дилбекнинг тортишувини, унга яширинча мактуб берган ўша номаълум қизни эслади. Яна кўп воқеаларни. Ўзини гўё болалик билан хайрлашаётгандек ҳис қилди...
٭٭٭
- Ассалому алайкум, опа, яхши кеп қолдингизми? – Меҳринисо опа қучоқ очиб, саломлашишга қўл чўзди.
- Ваалайкум ассалом! Шукур, кеп қолдик, опамлар, поччамлар, уй ичлариз, болалариз, жиянлар, неваралар яхши юришиптими? Соғлигиз, аҳволлариз яхшими, фарзандлар-у, невараларни бошида эсон-омонгина юрипсизми? – бу Баҳорнинг холаси Дилшода опа эди.
- Ассалому алайкум! – бошини ҳиёл эгган Баҳор оҳистагина салом берди. Дилшод унга алик олиб, гулларни узатаркан, қизга зимдан назар ташлади: Пушти рангли сезилар-сезилмас ялтироқ тус берувчи матодан тикилган кўйлак кийган. Ўта нозиклигидан Дилшод унга нари борса ўн етти ёш берди. Баҳор одоб сақлаб турар, кўзини ердан узмасди. Шу уялиб ерга қараб туришлари, ҳаяжонданми, асабийлашибми, қош чимиришлари, қизарган ёноқлари унинг кўркига кўрк қўшиб турарди. Қалин ўрим сочини орқага ташлаган, зулфлари шамолда нозик тебранарди. Дилшод шунчалик гўзалликни ярата олган табиатнинг зеҳнига тасанно айтди. Улар ҳозир нималарнидир ҳаёл қилишар, амма ва холаларнинг узоққа чўзилган ҳол-аҳвол сўрашлари улар учун аҳамиятсиз эди. Ниҳоят, Меҳри опа Дилшода опа билан келишиб олиб, ёшларни боғни айланиб келишга “жўнатишди”.
- Яхши қиз, исмингиз нима?
- Баҳор...
- Ёшингиз нечада?
- Йигирма ёшдаман.
- Нималар билан шуғулланасиз?
- Университетда ўқийман.
- Яхши! Кинога ҳам бориб турасизми?
- ...
- Мен университетда ўқиган пайтларим мавзулар юзасидан кўп экскурсияларга чиқиб турардик. Бошқа туманларга кўп чиқардик. Табиати, иқлимини ўрганардик... Географик жиҳатдан... – Дилшод гапирган мавзуси қиз учун унчалик қизиқ эмаслигини сезиб, бошқа мавзуга ўтди. – Ўзбекистонни осмондан томоша қилганмисиз?
- Йўқ...
- Армияга борганимда парашютдан тушаётиб, маза қилиб томоша қилганман. Жуда чиройли кўринади. Ўзингизни ҳудди қанотлари бор одамдек тасаввур қиласиз...
- ... – Баҳор индамай йўлда давом этди. Улар музқаймоқ ейиш учун боғ ичидаги кичик кафенинг стулларига ўтиришди. Бу ерда ҳам уларнинг гаплари қовушмади. Баҳор ўзини ноқулай ҳис қила бошлади. Буни Дилшод ҳам сезди.
Улар туриб, сайр қилишда давом этишди. Завқ-у шавқ билан аттракционларда учаётган болакайларни томоша қилишди. Дилшод ҳар-ҳар замонда қизнинг гўзал чеҳрасига қараб-қараб қўярди, унинг сутга чайилгандек юзлари, ғунчадек лаблари, қора кўзлари, ҳар нигоҳда найза киприклардан пайкон тортишга шай турган камон қошлари бир кўришда асир этганди. Дилшод Баҳор билан гаплашгиси келар, аммо, қиз учун аҳамиятсиз мавзуларда гап очаётганидан хижолат бўлаверарди. Охири, Баҳорнинг ўз қизиқишлари тўғрисида гап очишга қарор қилди. Балки, шунда у билан суҳбатлари келишиб кетар?!
- Нималарга қизиқасиз?
- Шеъриятга. Китобларга...
- Шеър ёзиб турасизми?
- Ҳа.
- Шоираман, денг Гулбаҳор хоним?!
- Йўғе... Қалами ўткир шоиралар турганда, мени қоғоз юзини қоралаб ёзганларим нима бўларди... Кейин... Гулбаҳор эмас, Баҳор...
- Ҳозиржавоб экансиз! – йигит қиздаги журъатни кўриб, қизни мушоирага чорлади:
- Ҳаёлларин ўғирлаб тундан,
Тонгларга қарз берган малагим,
Йўлларимни ёритган Кундан
Келаётир Сизни сўрагим...
Баҳор ҳам бўш келмади:
- Ҳайхот, осмон учун Нур яралганман,
Дунё маржон бўлса, дур яралганман!
Юлдузлар даврасин безаган ҳилол,
Ёхуд, ҳурлар ичра ҳур яралганман!
Дилшод Баҳорнинг кўнглида севгига нисбатан ғурур устунлигини таҳмин қилди:
- Ўйламангиз: “Ишқ келтирар фақат ашк, ғам!”
Ортиқчаси азоблидир ноз-рашкни ҳам!
“Ёлғизликни суймасин, - деб, - бандаларим”
Қалбга Оллоҳ солади-ку шу ишқни ҳам!
Баҳор ҳам Дилшоднинг нимага шаъма қилаётганини тушуниб, енгил жилмайиб қўйди. Ҳиёл ўйланиб туриб, жавоб қайтарди:
- Ўткинчидир муҳаббатнинг ҳаёллари,
Жавоби йўқ кўнгилларнинг саволлари.
Муборакдир менга Ишқнинг висоллари –
Муҳаббатим бир Оллоҳга атаганман...
Мушоира шу ерга етганда, Дилшод қизнинг жавобидан завқланиб, қўлларини маҳкам ушлаб олди. Баҳор уялиб, қўлларини бўшатишга уринди. Кучи етмаслигини билгач, норози ва титраган овоз билан деди:
- Бу... Нима қилганингиз...?
- Ҳалиги... Жуда нозик-ниҳол қиз экансиз... Шабадалар сизни учириб кетмасин, деб...
Баҳор индамади. Дилшод ҳам буни розилик аломати, дея тушуниб, қизнинг қўлини қўйворгиси келмади. Энди суҳбатлари ҳам бир маромда давом этар, улар бутун бошли ўзбек адабиёти ҳақида мана шу лаҳзалар ичида суҳбатлашишга тайёрдек эдилар. Дилшод Баҳорнинг ҳар бир айтган сўзини бутун вужуди билан тинглар, баҳоли қудрат жавоб қайтаришга уринарди. Баҳор эса ўзини жуда сокин тутар, адабиёт ўзининг қизиққан соҳаси бўлгани учун суҳбат ҳароратини тўлиқ ҳис қила олмаётган эди. Яъни, Дилшод ҳам азбаройи адабиётга қизиққанидан мен билан шунчалик мароқли суҳбат қуряпти, деган фикрда эди. Улар суҳбатлашиб кетишаркан, Дилшод ўйлади: “Баҳор у ҳақида қанақа фикрда экан-а? Балки, қилаётган ортиқча қатъияти унга оғир ботаётгандир, нозик кўнглини оғритаётгандир?!” Шу ҳаёллар билан кетиб бораркан, бирдан бировнинг елкасига ташланган кафтидан чўчиб тушди:
- Ие, ошна, бормисан? Намунча, кўринишлар кам? Ҳа, энди сиз давлатни одами, бизга ўхшаган оддий одамларга вақт ажратармидиз-а?! – бу қўшни кўчада турадиган синфдоши Мансур эди.
- Ие, ие Мансур, ўзингмисан?! Нималар қилиб юрибсан бу ерларда? Синглим, сиз яхшимисиз? Жиянлар-чи? – Дилшод дўсти билан қучоқ очиб саломлашаркан, кичкинтойларига қўл узатди. Болакайлардан бирини кўтариб олди. Баҳорнинг бунга ҳаваси келди-ю, чиройли жилмайиб қўйди.
- Бугун шу Баҳромжонимизни туғилган куни эди, шунга айланишга опкелдим. Кечқурун уйда ҳам ўтириш бор. Келин болани олиб ўт уйга, - деди қизга ишора қилиб. Бир четда бегонадай турган Баҳор салом берди, улар орасида ўзини анча ноқулай ҳис қилди, нозик бармоқлари билан қулогини ушлаганча ерга қараб қолди. Шошилинчда эрталаб зирак тақишни унутганини билиб, ўнғайсизланди. Худди ҳозир биров уни шу учун айблайдигандек, айбдорларча бош эгиб тураверди. Шу вақт давомида Дилшод дўсти билан нималарнидир гаплашди, нимагадир мириқиб кулишди, нима бўлди – Баҳор бирортасини англаб ололмади. Ўзига келганида эса, Дилшод Баҳромжонни ерга қўйиб, дўсти билан хайрлашаётганди. Қиз уларнинг хайрлашувига жавобан “Саломат бўлинг” дея олди холос.
- Зап ўртоғим бор-да!
- Болаларни жуда яхши кўраркансиз...
- Ҳа, болалар Оллоҳнинг бизга берган энг беғубор туҳфаси.
Суҳбат шу ерга етган бўлса-да, Дилшод ҳалиям Баҳорнинг ўзи ҳақида қандай фикрдалигини билмасди. Учрашув тугагач, аммасидан сўрасамикин? Йўқ, унгача кутса, юраги ёрилиб кетади. Ҳозир сўрайди. Фақат... Бу осон кечмаслиги аниқ.
- Баҳор... – у энди гап бошламоқчи эди, кутилмаганда қизнинг ўзи оҳиста, ёқимли овозда пичирлади:
- Шамол бўляпти... – Бу Баҳорнинг ризолиги аломати эди.
Дилшод бошида Баҳор нима демоқчи бўлганини тушунмади. Баҳор эса, нотўғри қилдиммикин, деб ўйлаб гўё учрашув тугаб, ҳаммаси барбод бўлгандек, тез-тез юриб кета бошлади. “Нега ҳам шунақа дедим ўзи?! Энди уларнинг олдида ким деган одам бўлдим? Ҳеч нима демаслигим керак эди!”
Нима бўлганини англаб етган Дилшод югуриб келиб, Баҳорнинг қўлларидан тутди, ўзига қаратди ва:
- Мен Баҳоримни топдим! Энди уни йўқотиб қўйишни истамайман. Уни ўткинчи шамоллардан, дахшатли довуллардан асраб-авайлайман! – деди қатъий оҳангда.
Айни шу дамда Дилшод ўзини умрида биринчи марта баҳорнинг барча гўзаллигини кўраётгандек ҳис этди. Ҳаётида бир фаслнинг ўзида икки марта келган Баҳор эди бу...
Мен ҳам бир ҳикоя ёзганман. Чўзилиб кетган бўлса, узр сўрайманҲикоями қиссами :)
albatros
19.06.2011, 18:35
Bilmadim, balki buni badia deb bo'lmas, ammo dilimda kelgan gaplarimni qog'ozga tushirishga harakat qildim. Bu tuyg'ular barcha MEHRIBON USTOZlar uchun.
Ey Ustoz, sizga!
Vatan ishqida afgor aylagon Bobur sog’inchidan ortiq, farzandi Jo’lamon-chun jon fido qilg’on Nayman ona mehridan ziyod, sog’inch-u mehr ila, Navoiyning Lutfiyg’a bajo aylagan hurmatidin kam bo’lmag’on hurmati ehtirom ila, dunyoda mavjud bo’lgon jami eng ezgu pok niyatlarg’a yo’g’rilgan otashin va so’nmas, sog’inchli salomim sizga, ey Ustoz! “Alif” din to “yo” gacha mukammal o’rgatg’on, hayotning oqu-qarosin tanitgon, shirinso’z va mehrga tengsiz bo’lg’on ey Ustoz! Sizg’a bo’lsin jami quvonch hamda mavjud shodliklar!
Odatiy pok niyatlar ila tug’ilgon makona hurmatidin ming ranj ila shomu sahar ishlab yurarsizmu?
Bajo kelturadirg’on bul zaxmatlar sizni omadg’a aylasin hamroh!
Onadin olg’on mehrni haq dildin jami murdlarg’a topshirarsizmu?
Shamsu-hilolni ojiz qiladurg’on, qalbdagi ul otashingiz,qutlug’ nomingizni aylasin boqiy!
Ey,saodatda yagona bo’lg’on, adolatda tengsiz Ustoz! Menga bergon va ma’lum qilg’on har ilm sir asrorlarin haqqin ado aylamakka hayotimdir yetmaydir.Menga hadya etgon bul cheksiz marhamatingiz-chun,sizga to abad qilurman ta’zim, Ustozim!!!
pipicron
03.08.2011, 06:08
Erka yorning rashk qo'shig'i...
Ko'chalarda qizlar o'tsa termulib
Qarasangiz rashk qilaman orlanib.
Jahlim chiqiqb qaramasam siz tomon,
“Sen yagonam” deysiz menga zorlanib.
Naqorot:
Rashk qilmagin deysiz rashkim keltirib,
Meni ham rash kilmaysizmi akajon?
Mayli rashkdan kuyib ketay indamay,
Rashk qilmasam chidaysizmi akajon.
2.
Qizg'onaman shamollardan, hiloldan,
Meni tashlab uzoq ketmang ko'zimdan.
Nima qilay faqat sizni o'ylasam?
Gohi hatto rashk qilaman o'zimdan.
3.
Ko'z tashlamang begonaga, o'zgaga,
Rashkim yomon, jo'natmayman yiroqqa.
Tushuinmaysiz, yagonamsiz o'zingiz,
Rashk qilmasam chidolmaysiz firoqqa.
(C)
«ИСТОРИЯ СТАРОЙ И СТРАННОЙ ШКОЛЫ»
Посвещается моей первой учительнице Фахрутдиновой Танзиле Мударисовне!
Каждый день я прохожу мимо какой-то старой и странной школы. Странная потому, что она манит меня к себе какой то чудесной и волшебной, как-то грустной мелодией. Я всё время задавала себе только один вопрос: «Откуда эта мелодия и кто играет её?..»
Однажды я решила увидеть внутренний мир этой школы и узнать откуда слышится эта волшебная мелодия, которая всё время манит меня к себе. Я зашла в школу и пошла прямо в музыкальный зал, но к сожалению там никого не было. Я обошла всю территорию школы. Школа была пуста. А мелодия секунду не переставала играть и манить меня к себе.
К вечеру я вернулась домой с плохим настроением. Я решила спросить у бабушки и не ошиблась: она знала всю историю этой школы. Бабушка рассказала мне об этой школе:
«Когда-то жила одна маленькая девочка. Звали её Екатерина. С детства Катя была умницей: в школе была самой отличницей, дома – самой послушной. 10-15 лет пройдя она поступила в свою родную школу, но теперь не ученицей, а учительницей.
Екатерина Петровна много-много лет работала. Её уважали во всём городе, потому что она учила всех русскому языку так, что её ученики поступили в институт, набрав самые высокие баллы. Но однажды она заболела сильной болезнью. Почувствовав свою смерть, Екатерина пришла в школу, взяла в руки най и стала играть в такую грустную мелодию, которого никто ещё не слыхал на этом свете.
Та школа которая была самой лучшей до смерти Екатерины, теперь перестала работать, потому что после её смерти ни один ученик других учителей не достиг того степени которого достигли все ученики Екатерины, и все разошлись по сторонам.
Все забыли её, но только стены школы каждую минуту, каждую секунду вспоминают об этой женщине, которая всю свою жизнь послужила для своей родной школы не жалела своё время, терпение, силу, даже свою жизнь, и была самой лучшей учительницей, самой лучшей мамой на свете. Стены напомнили всем о той женщине, которая была готова отдать свою жизнь ради родной школы и своих учеников.
Через нескольких годов в её честь в городе построили несколько таких школ, но всё же эта школа остаётся памятником для всех граждан этого города. Теперь Екатерину знает не только весь город, но и весь мир!»
- А вы откуда знаете, - спросила я у бабушки – что она была самой лучшей мамой на свете?
- Потому что, она моя мама, – ответила бабушка...
Раимова Муслима
ученица 5 «А» класса
школы № 3
г. Туракургана
«ТАЙНА ЛЕСНЫХ ЖИТЕЛЕЙ»
(сказка)
В один из летних дней молодая принцесса гуляла по лесу, собирала грибы и запуталась. Она до вечера искала дорогу домой, но, не смогла. Принцесса только хотела заплакать от страха, но вдруг услышала человечьи голоса и её радость была бесконечна. Голос звучал за елью. Молодая принцесса со спешкой радостно побежала туда, и, что она видит?! Вместо людей разговаривают звери?! Что за чудо?! Не хочется поверить своим глазам! Но это правда, да: лев, тигр, медведь, волк и лиса, они беседовали между собой.
Правда, выслушивать чужой разговор невежливо конечно, но в этот случай не возможно было не слушать. Лев сказал:
– Я собрал вас сюда для того, чтобы объявить вам, что утром мы превратимся на людей: я – на царя соседского королевства, тигр и медведь на моих помощников, лисица – на мою царевну, а волк нашим сыном будет. Волк будет жениться на любимую дочку короля этой страны – на прекрасную принцессу Жозафину. После того как поженитесь – ты украдёшь принцессу. Но есть одна проблема: если мы не придём сюда до заката солнца – мы вечно останемся зверями и потеряем волшебные силы.
– А зачем нам нужна принцесса? – спросил волк, а лев ответил:
– Несмотря на то, что у царя десять дочерей, он больше всех любит старшую, и за неё готов отдать свой трон, даже свою жизнь.
Услышав этот разговор, молодая принцесса испугалась. Она от страха стала бежать и не узнала, что пришла домой. Она рассказала всё отцу. Утром произошло то, что говорил лев: он сам превратился на царя, тигр и медведь – на его помощников, лисица – на царевну, а волк на молодого принца. Волк сказал:
– О, моя принцесса, я влюблён на тебя! Будь моей царицей! – но молодая принцесса и царь придумали хитрость. Она ответила:
– Я должна подумать. Вы подождите здесь, – сказала она и посадила их в тюрьму. Закрыв дверь, она добавила – утром я скажу ответ. Утром она пришла к ним и увидела, что слова льва были правильны: они заново превратились на зверей. После этого принцесса узнала, что они были разбойники.
Через месяц пришёл настоящий принц. Потом он и молодая принцесса поженились. Так стали они жить да поживать счастливо до конца своей жизни.
2011 год
Раимова Муслима
Абдулазизовна
ученица
«5» а класса школы № 3
г. Туракурган
Наманганской области
Lobar AZIZ
30.11.2011, 16:08
ИЗҲОР
Яна ўша аҳвол.
Қизнинг қошлари чимирилиб кетди. Столи устида беозоргина ёнбошлаб ётган қип-қизил атиргулни қўлига олди. Димоғига яқинлаштириб кўзларини юмди. Муаттар бўйдан ич-ичига оромбахш бир ҳаловат ўрмалаб киргандек туйилди гўё… Бир лаҳза бу сеҳрли ҳисга асир бўлган қиз бирданига кўзларини катта-катта очди-ю, кафтини куйдираётгандек туюлган юрак парчаси – атиргул ғунчасини очиқ турган деразадан пастга улоқтириб юборди.
“Керакмас…”
…
Йигит коридорнинг у бошидан-бу бошига телбавор бориб келишдан бир зум тўхтади-ю, ўзини оҳанрабодек тортаётган хона эшигидан мўралади. Юраги бир ғалати жимирлаб кетди.
Сочлари дераза пардаларини ўйноқлаб хонага кириб келаётган шабадада хилпираганча китоб мутолаа қилиб ўтирган қиз кўзига бир бошқача кўриниб кетди. Тўйиб-тўйиб боқишни ихтиёр этган нигоҳларини жиловлай олмади- эшик ғийқиллаб очилиб кетди.
Қиз ўзига қадалган ўткир нигоҳлар тафтини ҳис этгандек илкис бошини кўтарди. Йигит дарҳол ўзини панага олди. Жон ҳолатда зиналардан пастга эниб кетди.
“Уҳ… Таниб қолмаган бўлсин-да”
…
Талабаларнинг ёшгина қизни ўзларига дарс беришини қабул қилишлари қийин кечди. Устига устак қиз шунчалар масъум ва беғубор эди-ки… Айниқса… Унинг кўзлари. Гўёки бутун дунёнинг ғам-ташвишини ўзига жо қилиб олган бу мунгли кўзларга қараган бор-ки, унинг туб-тубига чўкиб кетаётгандек сезарди ўзини.
Қиз талабаларга берилиб Навоийдан, Бобурдан сўзлар, баъзан маъюс нигоҳларини узоқ-узоқларга қадаб ғазал ўқишга чоғланар, аксариятини йигитлар ташкил этадиган талабаларининг унинг сўзларига эмас, кўпроқ ўзига маҳлиё бўлиб ўтиришларини сезмасди…
…Қиз ўзини олиб қочишга улгурмаган талабасини барибир таниб қолди. Ҳар кунги қизил атиргуллар “муаллифи” ҳам айнан шу – дарсларда бошини партага қўйганча ўзига қараб ўтирадиган талабаси эканлигини билди. Юзига югурган табассум бир лаҳза ҳам яшамай сўнди. Кўзларидаги мунг янада ортгандек бўлди. Чуқур “уҳ” тортди. Кафтларини юзига босгани ҳамон бармоқлари орасидан юлқиниб чиққан илиқ томчилар китоб саҳифаларини қабартиришга тушди…
…
Йигит туни билан ухлолмай чиққанидан оғриқдан тарс ёрилай деб турган бошини совуқ сувга тиқиб олди.
“Бугун айтаман. Ҳаммасини айтаман. Ўқитувчим бўлса нима бўпти? Нари борса икки-уч ёш катта бўлса нима? Севги ёш танламайди. Ортиқ чидолмайман. Майли, нима деса ҳам, рад этса ҳам, уришиб берса ҳам майли. Айтаман!”
Дарс тугаб, ҳамма талабалар уй-уйига кетиб бўлганига қарамай деворга суянганча қизнинг йўлига кўз тикиб турган йигитнинг, У кўриниши ҳамоноқ, бояги шижоатидан асар ҳам қолмади. Оёғининг учигача қалтираб кетганини ҳис этди-ю, шоша-пиша дарахт панасига ўтди.
Мана, қиз ёнгинасидан ўтиб кетди. Шамолда ҳилпираганча елиб кетаётган узун кўйлак этаклари йигитнинг қадамларини ҳам ўзига сассиз эргаштириб кетди. Қиз узоқ юрди. Йигит ҳам жимгина унга эргашиб бораверди. Бир-бирига туташиб кетган гавжум, кимсасиз кўчалар уларни гоҳ кулиб, гоҳ мискин қарши олар, фақатгина икки кўнгил- бири ҳаяжондан энтиккан, бири иккинчисининг ҳолидан бехабар кўнгилларгина умр сўқмоқларида икки жуфт из қолдирганча жимгина кетиб борардилар…
Қиз навбатдаги кўча муюлишида турган аравача (аравачада оёқларига чойшаб ёпилган касалманд, ранглари оппоқ оқариб кетган, жуссаси ўриндиқ суянчиғига сингиб кетгудек йигит ўтирарди) қаршисида юришдан тўхтади. Йигит ҳам тўхтаб ўзини панага олди.
Қиз аста энгашиб, аравача пойига тиз чўкди.
- Нега яна ташқарига чиқиб олдингиз? Аҳир ўрнингиздан турманг дегандим-ку, Азиз ака?
- Сени… Сени соғиниб кетдим. Кути-иб ўтиргандимда келишингни,- аравачадан хастаҳол, хириллаган товуш эшитилди.
- Эҳ, сизни қаранг-у!
Воажаб! Қизнинг нигоҳларидаги мунг қаергадир йўқолган, ўрнини аллақандай севинч… бахт учқунлари эгаллаб олганди… Қиз нималарнидир гапириб, хандон отиб кулганча аравачани итариб, кўча бўйлаб юриб кетди.
Шу кўчанинг бошида, деворга беҳол суянганча қолган йигитнинг кўзларидан сизиб чиққан икки томчи ёш ёниб улгурмайин сўнган умидга унсиз гувоҳ бўлган тошларга бош уриб, тўйига уч кун қолганда куёв бўлмиш автоҳалокатга учраб, қиз томон “бас! тўй тўхтатилади” дейишганда тақдирнинг зарбасига тик боққанча “мен унга турмушга чиқаман” деб айтган, бир йилдирки, мана шу ногирон, нотавон умр йўлдошига суянч, юпанч бўлиб келаётган аёлнинг(қизнинг) ортидан фарёд урганча йўқликка сингиб кетарди…
(с)
Nigora Umarova
30.11.2011, 17:27
... тўйига уч кун қолганда куёв бўлмиш автоҳалокатга учраб, қиз томон “бас! тўй тўхтатилади” дейишганда тақдирнинг зарбасига тик боққанча “мен унга турмушга чиқаман” деб айтган, бир йилдирки, мана шу ногирон, нотавон умр йўлдошига суянч, юпанч бўлиб келаётган аёлнинг(қизнинг) ортидан фарёд урганча йўқликка сингиб кетарди…
(с)
Ибрат олгулик ҳикоя экан. Бундай қалби гўзал инсонлар жуда кам топилади.
Mahmud Jurat
01.12.2011, 10:48
ҚАДИМИЙ МАНБАЛАРДАГИ ТУРКИЙ СЎЗЛАР
Миллатнинг шавкатли тарихи унинг буюк солномаларида жамулжам бўлиш баробарида тилида ҳам акс этади. Тилнинг лексик бойлиги замонлар ўтиши билан ўзгариб бораверади. Архаиклашиб истеъмолдан чиқиб бораётган сўзлар ўрнига янгилари кириб келаверади ва орадан асрлар ўтгач, қўлёзмаларда қолиб кетган ўша архаик сўзларнинг маъносини топишга қийналиб қоламиз. Оқибатда турли чалкашликлар, тусмоллашлар рўй беради ва матнларнинг маъноси бузилиб, қозоқ шоири Ўлжас Сулаймонов таъбири билан айтганда, қадим манбалардаги “хўроз” сўзи русча “гораздая птица”га, Игор солномасидаги бахши, достонни куйлаб берувчи сказитель баёнчи - Боян вещийга айланиб қолади.
Масалан, буюк бобокалонимиз Култегиннинг “Фалакдай худодан бўлган турк доно ҳоқони бу дунёга келдим, сўзимни тугал эшитгин, орқамдаги иним, жияним, ўғилларим, иттифоқ-уруғим, халқим, ўнгдаги шаданит беклар, чапдаги тархонлар, буйрук беклар, ўттиз тўққиз ўғиз беклари, халқим, бу сўзларимни яхшилаб эшит, диққат қилиб тингла”, деган тошбитиклардаги айрим сўзларига тишимиз ўтмайди. Айтайлик: “буйрук”, “шаданит” ва бошқа шунга ўхшаш сўзларидир.
Лекин яқин ўтмишимизга назар ташласак, бу ҳам ҳолва эканига шоҳид бўламиз. Туркий алифбода битилган қадимги тошбитиклардаги ёзувлардан бегоналашиб, уларни ўқий олмай қолган эдик. Бугун Маҳмуд Кошғарийнинг «Девону луғатит турк» асаридаги сўзларни қай даражада биламиз? Ваҳоланки, ўша замонларда туркийлар отни 72 сўз билан, мисол учун: чўбир, саман, йўрға, аблақ ва бошқа атамалар билан ажратган. Тилимизда биргина шамолни англатадиган 30 дан ортиқ сўзлар бор. Албатта, уларнинг ҳаммаси ҳам соф туркий сўзлар эмас, лекин уларнинг аксарияти тилда ҳамон фаол истифода этилади.
Мана, шамолни англатадиган сўзлар: шамол, шаббода, шарпа, бўрон, бода, буюқ, гармсел, гирдибод, довул, ел, елвизак, елпинчоқ, изғирин, насим, сабо, самум, тайфун, тўзон, тўфон, талғағ, тўпи, учоқ, уюрма, эол, эсин, эпкин, қасирға, қуюн, қаз.
Маълумки, ўтмишда аждодларимиз “сак-шак” қабилалари, деб ҳам аталган. Бу хусусда фанда турли фикрлар мавжуд. Лекин негадир бизга Шарқникидан кўра Европа, асосан, рус манбалари яқинроқ. Ҳинд манбаларида сак-шак қабилалари тарихда Канишка империяси ҳудудларида яшагани аниқ кўрсатилади ва “сак-шак” сўзи ҳозирги ҳинд тилидаги “шакямуна” – “саклар авлиёси” (муна санскритда авлиё) маъносини англатиши айтилади. Бунинг учун Ашвагхошанинг “Будданинг ҳаёти” ёки Калидасанинг “Сакунтала” асари ўрганилса кифоя.
Ҳозирда Ўрхун-Энасой даштларида буюк битиктошлар ётибди. Уларда ҳарбий ва дунёвий унвон сифатида юқорида зикр этилган “шаданит” сўзи “шад, шуд, шод” шаклларида учрайди. Айни шу унвон Чингизхоннинг ясосида, ҳарбий низомларида тилга олинади.
“Ясо” сўзи эса Қадимги Римда “yusun”, (ҳозирги “юстиция” сўзи шундан келиб чиққан. Бу билан бизнинг қонунчилигимиз мингйилларки Оврупо билан чамбарчас боғлиқ ҳолатда тараққий қилиб келмоқда) шаклида учрайди ва у урф-одатларга асосланган оддий ҳуқуқни англатади. Оддий урф-одатга асосланган ҳуқуқ тизимини билдирувчи сўз ўзимиздаги “шариат нормалари” бирикмаси ва афғонлардаги “пуштунвала” тушунчаларини эслайлик. Бинобарин, ушбу сўзни “ясоқ” шаклида ёзиш хатодир. Бу ҳақда турк олими Садри Мақсудий туркий халқларнинг ҳуқуқий билимларига бағишланган бир китобида анча-мунча маълумотлар келтиради. “Ясо” сўзнинг тарқалиш жуғрофияси кенглигидан ҳам қадим замонларда туркий давлатларнинг Ғарбу Шарқ билан маданий алоқалари юксак даражада ривожланганини билиб олса бўлади. Кейинчалик бу сўзни Амир Темир ҳам қўллаган.
Маълум сабабларга кўра, биз шу вақтга қадар Чингизхон шахсига Россия империясининг умумтуркий нуқтаи назаридан узоқ ҳукумрон сиёсати кўзи билан қарадик ва уни босқинчи сифатида ўрганиб келдик. Аниқроғи, шунга мажбур бўлган эдик. Биз ўзимизни умумтурк тарихи ва ҳудудидан ажратиб қарасак, Чингизхон чиндан ҳам босқинчи бўлиб чиқади. Аммо унга ўрта асрлардаги тарқоқ туркий халқларни бирлаштирган шахс деб қаралса-чи?
Албатта, Чингизхоннинг тарихдаги ролига нисбатан йиллар давомида шаклланган қарашни бирдан ўзгартириб бўлмайди. Қолаверса, мақсадимиз ҳам бу эмас.
Бу ўринда гап Чингизхон билан алоқадор бир китоб ҳақида кетяпти. Биз ушбу улуғ саркарда тарихига оид 1240 йили ёзилган “Монголойн нюсук тобшо“ - “Мўғулларнинг сирли тугмаси” китобини бурят тилидан ўзбекчага ўгирдик, лекин ҳали алоҳида китоб бўлиб босилиб чиққани йўқ. Бу китоб кўп тилларга таржима қилинган. 1865 йили бир рус элчиси Хитойга борганида уни кутубхонада кўриб қолиб, рус тилига таржима қилади. Ўша таржима китоб унинг бурят тилидаги нусхаси билан солиштирилганда кўп ўринларда жиддий тафовутлар борлиги, баъзи жойлари таржима қилинмай қолдириб кетилгани маълум бўлди.
Унда юқорида зикр этилган “шад” ва “шаданит” сўзлари Ўрхун-Энасой битикларидан сўнг 4-5 аср вақт ўтиб ушбу китоб матнида ҳам учрайди. Бу ушбу китобни ёзиб тугатгани тахмин этилаётган уйғур Тататўнганинг сўз бойлигида бор бўлганини англатиши баробарида Чингизхон турк ҳоқонларининг, қолаверса, ўша қадимий ёдгорликларнинг давомчиси, вориси эканини ҳам исботлайди. Чунки мўғуллар ҳам қадимий туркий халқларнинг бир бўғини бўлган, Чингизхон сулоласида ҳам барлос, боёвут сингари туркий уруғлар вакиллари бўлган. Бинобарин, юқорида айтилганидек, шу пайтгача унинг тарихи маълум сиёсий сабабларга кўра туркий қабилалардан ажратиб ўрганилган, десак хато қилмаймиз.
Давлатшоҳ Самарқандий тазкирасида қайд этилишича, ҳазрат имом Зайнулобиддиннинг авлодларидан бири ўзбакия орасига тушиб қолган ва Чингизхон унинг авлодидандир деб ўтилган.
Бунга ўхшаш далилларни кўплаб келтириш мумкин.
Илк маълумотларга қараганда, “Мўғулларнинг махфий китоби”ни хитой тилида Чжан Му деган киши 1841 йили нашр қилган. Лекин китоб асли қайси тилда ёзилгани ҳозиргача номаълум. Юқорида келтирилган фикрлар тасдиқланадиган, яъни уйғур Тататўнга бу китобни ёзиб тугатган бўлса, демак, китоб туркий тилларнинг бири - уйғур тилида ёзилган бўлиши мумкин. У 1748 йили мўғул тилидан хитой тилига таржима қилинган, деган маълумот бор ва бу таржима қайсидир сабабларга кўра орадан салкам юз йил ўтиб нашр қилинади.
Кейинчалик унга қизиқиш кучаяди. Китобни илк марта рус тилига Палладий Кафаров таржима қилади, лекин таржима баён тарзида эди. У 1866 таржимон вафолиядан сўнг 1866 йили нашр этилади. Баён дейилишининг сабаби қўлимиздаги рус ва бурят тилларидаги нусхалар солиштирилганда, уларнинг айрим ўринлари бир-биридан узоқ экани маълум бўлди.
Китоб кейинчалик кўп тилларга, хусусан, япон тилига бир неча марта таржима қилинди. Масалан, 1899 йил Найта, 1940 йил Кубаяши Такаширу, 1942 йил Ширатори Куракиши ва бошқалар уни япончага ўригиб, чоп эттирди.
Кейинчалик уни тадқиқ ва нашр қилишда мўғул олимлари Ц. Дамдинсурен, Элдендей, Оюндалай, Ху Гуван, Баяр, Хитой Мўғулистони олимларидан Хешигбату, Бухехешик, Алтанвчир ва бошқалар фаол иш олиб борди. Китоб бундан ташқари Европа ва бошқа туркй тилларга таржима қилинди, қилинмоқда.
Китобни илк бора бурятчадан ўзбекчага таржима қилиш жараёнида бу икки туркий тилнинг бир-бирига ўта яқинлигига амин бўлдик. Бу икки тил нафақат лексик бойлиги, (сари – шари, қора - хара, чидар - шидар, мерган – миргин ва шу кабилар) қолаверса, грамматик хусусиятлари билан ҳам бир-бирига жуда яқин турар экан. Ушбу жараёнда биз бундай тарихий асарларни асл манбадан эмас, рус ва бошқа тиллардан таржима қилиб келганимиз сабабли яқинликни сезмай юрганимиз ойдинлашди.
Mahmud Jurat
01.12.2011, 10:49
Масалан, “суюрғол” сўзи ва ундан ясалган “суюрғолланиш”, “суюрғолланди” сингари сўз шаклларини олиб кўрайлик. Улар рус тилида “жалованное поместье”, “подарок” деб берилгани учун аслиятдаги ва таржимадаги яқинликни билмаганмиз.
Китобда бугунги сўзлашув тилларида кам ишлатиладиган, аммо туркий халқларнинг аксариятига хос бўлган сўзлар, урф-одатлар кўп учрайди.
Бошқа бир сўзни олиб кўрайлик.
“Қуда-анда” деган жуфт сўзни ҳаммамиз ишлатамиз. Албатта, “қуда” – муайян маъно ташийдиган таниш сўз. Лекин “анда”-чи? Уни худди “пичоқ-мичоқ”, “таёқ-паёқ” сингари жуфт сўзларнинг иккинчи бўлаги сингари ҳеч бир маъно англатмайдиган сўз ўрнида қабул қиламиз. Лекин халқ даҳоси ҳеч бир сўзни ноўрин ишлатмайди.
“Анда” сўзига 1981 йили З. Маъруфов таҳрири остида нашр этилган «Ўзбек тилининг изоҳли луғати»да ҳеч бир изоҳ берилмаган. “Ўзбекистон миллий энциклопедияси” нашриётида чоп қилинган 5 жилдлик “Ўзбек тилининг изоҳли луғати”да эса унга “Қадимги турк-мўғул халқларида тутинган ака-ука”, деб таъриф берилади.
Маҳмуд Кошғарийнинг “Девону луғотит турк” асарида “анд” – “онд”, “онт”, “қасам” сўзлари учрайди. “Мўғулларнинг махфий китоби”да эса унинг 5 жилдлик луғатдагига яқин маъноси берилади: “Анда - икки кишининг бир-бирига совға-салом бериб ва танасининг бир жойидан қон чиқариб, қонини қўшиб дўстлашиши”. Бу ўзига хос маросим бўлган. Бинобарин, ушбу сўз ўзбек тилидаги қуда-андачилик, қон-қариндошликни билдиради ва андалашиш эса қон-қардошлик, дўстлашишнинг алоҳида бир туридир.
Луғат бойлигимиздаги баъзи ноаниқликларга сўзларнинг маъносини бошқа тиллардан излаб кўриш орқали аниқлик киритиш мумкин. Масалан, тилимизда энг кичик фарзанд “кенжа”, “кенжатой” дейилади. Бурят, мўғул, қолмиқ, тува ва бошқа туркий тилларда энг кичкина фарзанд “отхон” (ўтхон), “ўтоғаси” дейилади. Туркийларда кичкина фарзанднинг ота-она билан бирга яшаб қолиши кўзда тутилгани учун у “олов оғаси”, “ўт оғаси” деб аталган.
Ёки бошқа бир мисолни олиб кўрайлик. Бурят, мўғул, қолмиқ ва бошқа тилларда одам “хун” сўзи билан ифодаланади. Бу сўз ўзбек тилидаги баъзи ибораларда ҳам шу маънода қўлланади. Масалан, қадимда ўлдирилган одам учун хун пули тўланган. Бизнингча, айни шу ҳол кўпгина Европа ва туркийларга қўшни бошқа халқ тарихчиларини чалғитиб келган ва улар туркийларни умумлаштириб, “хуннлар”, “гуннлар” деб атаган. Рус тарихчилари бу сўзни алоҳида қабила, уруғ, халқ маъносида ҳам қўллаган.
“Мўғулларнинг махфий китоби”да яна бир туркий сўз бўлмиш “ариқ” (“арик”) “арик ус” – “тоза сув” маъносида учрайди. Аҳмад Югнакийнинг “Ҳибат ул-ҳақойиқ” асарида у “ариган”, “тозаланган” маъносини берувчи сўз дейилади.
Бурят, мўғул ва бошқа туркий халқларнинг бир-бирига яқинлигини исботловчи бошқа мисоллар ҳам мўл. Масалан, бурят халқининг қадимий эпоси бўлмиш “Гэсэр”да Ошар, Алте, Эренса, Айдуре, Аламжи, Хараасиғе, Буха, Нурманхан, Ботир сингари исмлар учрайди.
Гэсэр – Кўктангри Хурмаснинг ўғли. Хурмас эса асл маъно жиҳатидан бизнинг ўтмишдаги оташпарастликка оид тарихимиз бўлмиш Авестода тилга олинган тириклик ва ҳаёт асосчиси Ормуз (Хурмуз) – Ахурамаздага бориб тақалади.
Шу жойда яна бир масалага ойдинлик киритиб кетиш зарурати борга ўхшайди. Маълумки, шу пайтгача туркий халқлар “ашин” – бўрига эътиқод қилган деган қараш мавжуд. Туркий халқлар тарихида зардуштийлик динининг ўрни беқиёс бўлганини, Зардуштнинг, куч ва имконим борича, мен одамларни “аша”га, яъни, Ҳаққа, ҳақиқатга даъват қиламан, деган фикрини ҳисобга олиб, оташпарастлик динидаги яккахудоликни эсласак, баъзи туркий тилларда “шино” – “бўри”га оҳангдош “аша” (“ашин”) сўзи аслида “тангри” эканини уқиб олиш қийин эмас. Албатта, мен бу гапни қатъият билан, шундай, деб айтмаяпман, аксинча, муҳокама учун ўртага ташлаяпман. Эҳтимол, шу йўналишда ҳам тадқиқотлар ўтказилиб, филолог олимлар қатъий хулосасани айтар. Аммо зардуштийликдай буюк динни яратган, зикр этилганидай, қўшни халқларга Шакямуна - саклар авлиёсини берган халқларнинг тангри – якка худодан эмас, биз бўридан тарқалганмиз, дейишига ишонгинг келмайди. Демак, Аша бўри эмас, биз Ашиннинг, Кўктангрининг болаларидир.
Шу жойда ушбу фикрга янги бир мисол киритишга тўғри келади. Мана “Имом ал Бухорий журналининг 2010 иккинчи сонида Тошкент ислом университети талабаси Севара аскарованинг “Турк хоқонлигида давлат ва ҳуқуқ масалалари” мақоласи босилган ва бу мақолада ҳам янги кириб келаётган илмий бўғин эски хатони такрорламоқда, десак бўлади. Чунки ушбу муаллиф ҳам журналнинг 153 бетида “Ашина” сўзининг маъноси эса “бўри”дир.” Деб узил кесил ҳукум чиқаради.
Ушбу мақолада келтирилган улус сўзининг ўзи кейинчалик русларга волос бўлиб кирганлигига аниқлик киритилмайди. Хитой тилида бўрининг фули шакли бериладида унга ҳам аниқлик киритилмайди. Энг ачинарлиси шундаки “Турк қонуномаси” тилга олинадида турк қонунчилигининг асослари келтирилмайди. Бу масалага аниқлик киритиш учун муаллифга Садри Мақсуди Арсолнинг асарларини кўриш зарур эди. (Садри Максуди Арсал Тюркская история и право)
Тахминимизча, халқимиз бир пайтлар “ашин” сўзининг асл суғдий маъносини унутиб юборган пайтларда кимдир Рим шаҳрига асос солиниши билан боғлиқ Рем ва Ромулнинг бўри эмиб катта бўлгани ҳақидаги афсонани эшитгану “ашин” ва “шино” сўзларига тотем маъносини берган бўлиши мумкин. Аслини олганда Римни этрусклар, асли туркийлар қурганини ҳам унутмаслик керак. Демак бу жойда ҳам Римни ашинлар, шинолар, яъни бўри болалари эмас, Ашиннинг болалари қурганига ишорага ўхшайди. Оқибатда кейинги авлодлар Ҳақ, Аша, Яккахудодан ажраб, бўри болаларига айланиб қолган.
Ҳар бир сўзнинг тарихи ва тақдири бор. Шу жойда китобда учрайдиган зангги сўзи алоҳида эътиборга лойиқ. Бу сўз ҳозиргача мўғул тиллар гуруҳида уруғбоши ва бизнинг туркий тилларда ҳам кўп ишлатилиб асосий бўғин, ғурур, токнинг асосий новдаси маъноларини беради. Қизиғи шундаки бу сўз қадимий Авестода ҳам айнан мана шу маънода яъни зангтупати - уруғбоши маъносида ишлатилганини кўрамиз. Авестодаги зангтупати яъни, зангту – уруғбоши, пати, падре сўзлари ота маъносида.
Биз бу сўзни учратганимизда бевосита Занггиота сўзи ёдимизга тушди. Маълумки, Занггиота кунясини кимлар нималар деб шарҳлашмади. Қорабобойдан то ҳинду ҳабаш зангигача. Занггининг туркий тилларда уруғбоши эканлигини инобатга оладиган бўлсак ва бу шахснинг жуда катта билимли ва обрўли киши бўлганини эсласак занггиотанинг уруғбоши ота бўлганлиги маъно ва мантиқан ўз ўрнига тушади қолади.
Демак Занггиота номи билан машҳур, асл оти Ойхўжа ибн Тошхўжа исмли авлиёга тааллуқлидир. Ул зотнинг туғилган йили номаълум, 1258 йили вафот этган. Бизнингча, кейинги йилларда чоп этилган манбаларда у ҳақда қора танли араблардан, деб маълумот берилиши унчалик тўғри эмас. Шундай экан Занггиотанинг куняси – лақабини “Занги”, “Занжи” эмас, - Зангги, Занггиота деб олиш керак.
Чингизхон тарихига оид китобни таржима қилиш жараёнида шўролар даврида унинг босқинчилиги хусусида онгимизга сингиб қолган тушунчалардан воз кечолмай тайсаллаб турдик. Лекин китоб қарашларимизни бутунлай ўзгартириб юборди.
Чингизни хон кўтарилиб, унвон олиши мени ўйлантириб қўйди. Балки бу қараш мутахассисларга илмга хос бўлмаган қараш бўлиб туюлиши ҳам мумкин. У ўша пайтда сиёсий жиҳатдан заифлашиб тарқоқлашиб кетган туркий халқлар орасидан чиқиб, уларни бирлаштиришга жазм қилгани учун ҳам Чингизхон – Чин Ўз Хон номига сазовор бўлган бўлиши ҳам мумкин. Таржима қилинган китобда туркий уруғлар вакиллари уни оқ кигизга ўтирғизиб, хон кўтариши ва «энди чин ўзимизнинг чин хонимиз чиқди, чин ўз хонимиз», деб улуғлаши тасвирланади. Асарда Чингизхоннинг тахтга ўтириш даври ўта фожиали пайтга тўғри келгани қайд этилади. Ўша замонлар ўта тарқоқ бўлган туркий элатлар босқинчилар зулми остида изтироб чекади. Ўша пайтда уларни бирлаштиришда Чингизхонга Тоорил - Тўғри ўул, Тўғри ўғил - Ван хон (уйғур) биринчи ёрдам кўрсатади.
Mahmud Jurat
01.12.2011, 10:50
Хўш, Ван хон аслида ким бўлган? У ўша пайтда Хитой ҳудудларини бошқариб турган туркий хон бўлган.
Шу ўринда “Чингиз” сўзи маъно жиҳатидан “денгиз” сўзига алоқадор эмаслиги хусусида таъкидлоб ўтиш жоиз. Чунки мўғул, бурят ва бошқа туркий тилларда “денгиз” маъносини ифодаловчи “долон” сўзи бор. Бинобарин, у биз юқорида илгари сурган “Чин Ўз Хон” фаразига мос келади.
Ном, кимлар қайд қилганидай, масалан, француз шарқшуноси Пол Пеллио “чингиз” сўзини туркий денгизнинг бузилган шакли деб ҳисоблайди . “Жамоати таворих” асари муаллифи эса бу сўзни мўғул тилидаги “чинг” (“чин”) сўзига олиб бориб тақайди . Бизнингча, “чингиз” сўзининг бу каби маъноларга дахли йўқ .
Мўғул ва бошқа туркий тилларда “чин” сўзи “қаттиқ”, “қайтмас”, “ҳаққоний”, “тўғрилик”, ҳатто “тиришқоқлик” маъноларини беради. Ушбу тилдаги “чийрэг”, ўзбек тилидаги “чийир” (“чайир”) сўзи ҳам “кучли”, “пишиқ” маъноларини беради. Демак, биз “Чингизхон” сўзидаги “чин” ўзагинигина фақат мўғул тилига алоқадор деб қарашимиз мумкин. Агар фаразимизни фақат шу тилгагина асослаганимизда Чингизхоннинг лақаби “Чингхон” ёки “Ченхан” бўлиб қолар эди. Лекин мўғул тилида на “ўз” ва на “гиз” га олиб келувчи асослар йўқ.
Шунинг учун бу масалага ўша пайтдаги сиёсий муҳитдан келиб чиқиб ёндашадиган бўлсак, Чин Ўз Хон унинг руҳига, яъни туркий халқларни бирлаштириш заруратига тўла мос келади.
Маълумки, Чингизхоннинг асл исми Темужиндир ва у бизга Европа, аниқроғи, рус тарихшунослиги ва талаффузидан кириб келган. Аммо уни туркий тилларнинг қонун-қоидаларига таяниб талаффуз қилсак, “темирчи” бўлиб чиқади. Ўша замонларда темирнинг ҳам, темирчининг ҳам қадри баланд бўлгани сир эмас.
“Темирчи” сўзини ифодалайдиган чех, поляк ва бошқа славян тилларидаги “ковал”, рус тилидаги “кузнец” немис тилидаги “schmied”, инглиз тилидаги “smith” сўзларига ҳам тааллуқли. Ушбу сўзлар ўша тилларда кейинчалик фамилияга айланиб кетгани сабаби ҳам шунда. Демак, Чингизхоннинг асл исмини туркий тиллар грамматикаси талабларидан келиб чиқиб, “Темирчи” ёки “Темир” деб атасак бўлади.
Шу ўринда Чингизхоннинг ўғли Жўжихоннинг исми ҳақида ҳам яна бир мулоҳаза. Маълумки, туркий тилларда ж ва й, ж ва ч, с ва ш ҳарф ва товушлари алмашиб келган ҳоллар кўп учрайди. Шунга асосан, “Жўжи” сўзи “йўлчи” сўзининг “ж”ловчи қипчоқ шеваларидаги ўзгарган кўриниши эканлиги аниқ.
Туркий тилларда яна бир тез-тез учрайдиган сўз “гўр”дир. У ўзбек тилида “қабр” маъносидан ташқари “нур” маъносида ҳам ишлатилади. Халқ достонларида у янгиланган “қабр” тарзда маъносида қўлланилади. Гап “Гўрўғли” достонлар туркуми хусусида боряпти. Бадиий асарларда эса Баҳромгўр исми учрайди. Бундан ташқари, Марказий Осиёда “гўр” билан боғлиқ жуда кўплаб топоним ва гидронимлар бор. Афғонистондаги Гўр вилояти, Гўрийлар сулоласи, Гўрируд (Нурли дарё) дарёси, Хоразмдаги Гўргон, Гурлан, Урганч (нурли тупроқ), ҳозирги Жиззах вилояти ҳудудларидаги Гўрдасой булоқлари, Намангандаги Гўртепа, Нуротадаги Гўрхонасой ва бошқалар шулар жумласидандир. Наҳотки ота-боболаримиз жой номларини фақат қабр билан боғлаб айтиб келган бўлса?
Бу жойда таъкидланадиган асосий фикрлардан бири бу Гўрўғлининг асл маъноси Нурўғли эканлигида.
Ушбу сўз тарихи Ў.Сулаймоновнинг “Шумернома”сида ҳам учрайди . У “қуёш, “нур” маъносидаги “гўр” сўзининг келиб чиқишини чуқур таҳлил қилади. Асли келиб чиқиши туркий бўлган бу сўз суғд тилига, зардуштий динига эътиқод қилган бошқа халқлар тилларига ўтган. Кейинчалик этрусклар тилида “геркле”, “гер” (“ўғил”), юнон тилида “геракл”, лотин тилида “геркулес”, туркий эпосларда Гўрўғли шаклини олган. “Гўр” сўзи исмларга бирикиб, “ўғил”, “қуёш ўғли”, балким “Зардушт ўғли” маъносини берган, “нурли”, “қуёшли” маъносида жой номларига қўшилган. Бундан ташқари, туркий халқлар ҳаётини илк марта системали тарзда тавсифлаб берган юнон тарихчиси Геродотнинг (гер-нур, одот-ота) исми ҳам “гўр” сўзи билан боғлиқ бўлса ажаб эмас.
Шу нуқтаи назардан олганда, “Гўрўғли” достонлар туркумининг тарихи зардуштийлик динига бориб боғланади. Демак, достонларнинг бош қаҳрамони Гўрўғлининг сизу бизнинг тушунчамиздаги гўрга ҳеч қандай алоқаси йўқ. Бинобарин, Баҳромгўр ўз лақаби билан форсийлар талқинидаги ёввойи эшак, Қабрбаҳром, Баҳромқабр эмас, аксинча, ва гўзал маъноли Нурбаҳром, Баҳромнур бўлиб чиқади.
Шу пайтгача Гўрўғлининг оти Ғирот нима маънони англатишини билмаймиз. Юқоридаги фикрларга таяниб айтадиган бўлсак, Қуёш ўғли – Гўрўғлининг Қуёш, нур оти, Гўрот, Нурот бўлиб чиқмайдими?
Биз кўпгина ҳолларда қарши сўзи мўғул тилидан келган, деб юрамиз. Аслини олганда бу сўз қадимий туркий сўз бўлиб аксинча мўғул тилига биздан кириб борганлигини билмаймиз.
Яна бир сўз – кош, хўш яшаш жой, уй, хошшилик, кошилик - ўтов, уй. Қирғизлардаги кош, хош ўтов маъноси, туркманлардаги - гош - дала уй. Ҳозирги замон қолмиқ тилида бу сўз хош шаклида келиб вақтинчалик уй маъносида ишлатилади. Яна бир сўз бу тэрмэ, байрамона тикилган ўтов. Бошқирдларда бу сўз тирмэ, нўғайларда - терме уй, туваларда - тербе öг кийгиз ўтов, қирғизларда қозоқларда терме, бизда терма, терилган, тартиб берилган маъноси ётади. Мана шу терилган, махсус қурилган уй кейинчалик турма, қамоқ сўзларига асос бўлган, айни шу сўз русларга терем, теремок – шоҳона уй шаклларида кириб борган. Бу ўринда қамоқ сўзининг корейс тилида ҳам айнан мана шу маънода ишлатилишини айтиб ўтиш лозим.
Хуллас, биз узоқ йиллар давомида туркий халқлар тарихига оид билимларни бошқалардан олдик. Тува, қолмиқ, хакас, мўғил ва бошқа туркий тиллардаги тарихий манбаларни рус тили орқали ўрганганимиз учун улар тилидаги талаффуз товланишларидан бебаҳра бўлиб келдик.
Энди Ўрхун-Энасой тошбитикларида башорат қилинган «давр келди», мустақиллигимиз, эркимиз ўз қўлимизда. Бир вақтлар Чингизхоннинг уйғур хони Идууд хонига қарата: “Булутлар кетиб, ёрқин қуёш чиқмоқда, музлар эриб қандай тоза дарё оқмоқда”, деганини эслайлик. Энди тарихимизни асл манбалардан ўқиш имконига эга бўлдик. Ўзимиз қиладиган ишни келажак авлодларга ташлаб қўйишимизни ҳеч ким, айниқса, вақт кечирмайди.
Маҳмуд Йўлдошев
Психология фанлари номзоди
Lobar AZIZ
05.12.2011, 15:04
БЕВАФО
БУГУН
Ярим тунда жаранг сочган ногаҳоний қўнғироқ қизни уйқунинг фараҳбаҳш дунёсидан суғуриб олди. Бир бирини маҳкам қучиб қолган киприклар айрилиқни истамагандек, кўзлар очилиб улгурмаёқ тугмача босилди:
- Алло…
- Сени соғиндим!
Мудроқ шуурга совуқ сув сепиб юборилгандек, ёстиққа сингиб кетган шалола сочлар сапчиб бош кўтарган вужудга чирмашиб, тўлғониб кетди…
Бу ўша, ўша! Наҳот? Нега аҳир?!
Қиз шоша-пиша телефонни ўчириб, хона бурчига улоқтирди.
“Мумкин эмас! Мумкин эмас…”
КЕЧА
Осмон тўла қора булут эди.
Кўнгил тўла қора изтироб…
Эндигина томчилай бошлаган фалак кўз ёшлари бошланажак айрилиқ кўз ёшларига қоришиб кетганди.
Эр-у кўк мотам либосини эгнига илган, кўзга кўринган неки бор – бари қоп-қора эди.
- Мени кечир…- шивирлади ошиқ лаблар. – Қўлимдан келмади.
- Қайси гуноҳим учун?- титради заиф дудоқлар.
- Сенинг гуноҳинг йўқ. Муҳаббатнинг умри қисқа экан, начора? Кеч бўлди, уйингга қайтақол. Мен ҳам борай энди.
- Тўй қачон?!
- …
- Қўрқманг бормайман. Сиз бахтли бўлсангиз, шу менинг бахтим. Сиз омон бўлсангиз бас, менинг кўнглим ҳотиржамлиги шунда тўкис бўлади…
- Кечир Гули, кечир мени…
- Керакмас…
- Тўй индинга. Майли, яхши қол.
Узоқлаб бораётган қадамларнинг ҳар зарб товуши олислашиб, заифлашгани сайин юраклар дукури ҳам тўхтаб қолаётгандек эди… Фалакнинг кўз ёшлари кучайди.
Қоп-қоронғу оламнинг қоп-қоронғу кўчаси мотам либосини кийгандек эди.
Ер-у кўк қоп-қора эди.
Кўнгил тўла қора изтироб…
…
Унутишни қанча истаганинг сари унутишинг қийинлашиб бораверар экан.
Қиз сўзида турди. Изламади, бормади. Қўнғироқ ҳам қилмади.
Тўғри-да, бундан нима фойда? Энди у ўзга бир кўнгилнинг соҳиби, бегона энди у…
Кўзёшларга ювилган оппоқ тонглар ҳаққи, унга бахт тилади.
Азоб, азоб, азоб…
Ўтаётган ҳар лаҳза, ҳар кун, азобларни раво кўрган бедилни вафосизликда айбларди. Ҳа, вафо қила олмади у! Берган сўзида тура олмади. Курашмади! Ташлади, кетди… Вафосиз, вафосиз!
БУГУН
Нега қўнғироқ қилди?
Яна ярим тунда… аҳир бу вақтда у бошқа бировнинг ёнида бўлиши керак эмасми? Нега бита бошлаган ярани қайта тирнади? Нега шу вақтгача ақалли бир марта йўқламади-ю, орадан шунча фурсат ўтгач… Қиз ҳозиргина, ўз қулоқлари билан эшитган овоз та’сиридан чиқа олмаси, бутун вужуди дир-дир титрарди. “У энди оилали. Мумкин эмас! Бу нотўғри!...”
Қоп-қоронғу оламнинг қоп-қоронғу кўчасидаги қоп-қоронғу хона тўрида, айрилиқ озоридан азоб чеккан қизгина кўнглида қайта бош кўтарган қора изтироблар исканжасига асир тушган бир паллада, деворга урилиб ўчиб қолган телефонга яқиндагина “вафосиз” томонидан юборилган ҳабар “кира олмай” қийналарди:
“Гули, Гулижон… Мени кечир, сенга… ёлғон гапиргандим. Сендан беркитган дардим бор эди. Операциядан қайтиб чиқа олмасам керак деб ўйлаб, сенинг изтироб чекишингни истамай айрилиққа ҳукм бергандим Гули. Уйланяпман деб ёлғон айтгандим! Шукрки, мен омон қолдим. Эҳтимол сен учун асраб қолгандир жонимни Худо….Мени кечир, илтимос! Кечирақолгин…
Сени соғиндим…”
Шивирлаб айтасиз:
“Кечир яхши қол…
Бир бўлмас тақдирлар қисмати – айро”
Бедил кўксингизни этдими ҳушҳол,
менинг юрагимнинг бўлгани вайрон?!
Қайрилиб, кетасиз…
Ҳаммаси тамом.
Сочилар –
синган ул илинжлар увол…
Йўқ бўлиб кетардим,
билганим ҳамон-
Дунёда борлигим келганин малол...
Урилиб кетади тошларга бошим,
Тиканлар санчилар ортимга қайтсам.
Тоқат қилолмаса сўқир бардошим,
Майлими, сўнгги бор исмингиз айтсам?..
Ҳайрлар-
Гулбаргга ўралглан видо.
Айрилиқ- севгига тутилган оғу…
Кўнглида кўзларим кўргандим, Худо!
Кўксимда кўнглини кўрмади, ёҳу!..
Узилиб боради-
Ришталар беҳол.
Узоқлаб кетади қадамлар айро.
Айтинг, кўнглингизни қилдими ҳушҳол,
Менинг юрагимнинг бўлгани вайрон?!
Шивирлаб айтасиз:
Кечир.
Яхши қол…(С)
Alouddin
09.12.2011, 18:20
Мен хам бир уннаб кургандим...
Автобусдаги ҳангома
Ҳар куни ишга 88- автобусда қатнайман. Йўл узоқ, агар олдинга «рақобатчи» маршрутлар – 10, 14 ёки 85- автобуслар тушиб олган бўлса, яна ҳам чўзилиб кетади. Бундай пайтда салондаги одамларнинг гап-сўзлари, турли кутилмаган воқеалар ва ҳангомалар билан чалғишдан бошқа илож қолмайди.
Ана шундай ҳангомалардан бири бугун эрталаб рўй берди. Автобусда одам кўп эмас, олдинда «14» кетаётгани боис, тошбақа юриш билан аста одимламоқдамиз. Эшик қаршисидаги ўриндиқда бир аёл ўтирибди, ёнида оқ юпқа футболка билан баданни сириб турувчи жинси шим кийган 16-17 ёшлардаги қиз. Орқа ўриндиқларда ўтирган йигитлар ҳалиги қизни муҳокама қила бошлашди.
- Қара, даҳшат фигураси бор экан!
- Шимниям топиб кийибди ўзи, бор нарсасини кўз-кўз қилиб турибди.
- А манга футболкаси ёқди, худди киймагандек, ичида нимаси борлигини телевизорда кўргандек кўри-и-иб кетаверасан…
…бу гапларни эшитиб кимдир йигитларга «жим бўлинглар» дегандек қараб қўйди, кимдир суҳбат «объект»ига кўзини қадаб, уларнинг нечоғли ҳақ эканликларини «ўргана» бошлади.
Ўтирган аёл – қизнинг онаси экан – йигитларни жеркиб берди.
- Уялмайсизларми, бегона қиз ҳақида шундай гаплар гапиргани? Одобсизлар!
Йигитлардан бири, қуюққина қошли, озғиндан келган, кўринишидан талаба бўлса керак, жавобни куттирмади:
- Ие, мана бунақа кийиб олиб, ўзини намойиш қилишга қизиз уялмасинде, уни томоша қилиб маза қилишга бизлар уялайликми?
- Сен қарама,- сенсирашга ўтди қизишиб кетган аёл,- сен қарашинг учун кийинмаган!
- Ол-а! Қарамай бўларканми? Витринада ясатиб қўйилган товардек ўзига жалб қилиб турибди-ку!
Бунга ёнидаги дўсти қўшимча қилди:
- Шунақаде, кўрмоқ бору, емоқ йўқ. Аслида қиз бола дегани худди денгиздаги дурга ўхшаши керак-да. Сувга шўнғиб, керакли чиғаноқни тополсанггина эриша оласан. Бундайларни бўлса, ўрислар «легкодоступний» дийди, кеннайи!
- Оғзингга қараб гапир, қизим ҳеч қанақа «қўлга гаҳ деса қўнадиганлар»дан эмас!
- Э, ҳамма бало шунда-да,- баҳсга қўшилди йўловчилардан бири.- Бундай қизлар йигитларни кўзини ўйнатади-ю, муродига етказмайди. Кейин бу бечоралар совунни қийнай бошлашади.
Гурр, этиб кулгу кўтарилди. Бундан руҳланган киши гапида давом этди.
- Кейин яна ўзинглар хафа бўлиб юрасизлар, куёвим заиф чиқди, фарзанд бўлмаяпти деб. Бўлмайди-да, уруғларнинг сони бору сифати кетиб бўлганидан кейин.
Аёл қизариб-бўзариб, нима деб жавоб қайтаришини билмай қолди. Автобусдагилар эса, қизларнинг кийинишларию, бунинг йигитлар қувватига зарари ҳақида баҳслашиб кетдилар. Қолаверса,бизнинг «тошбақа»мизни 10- автобус ҳам қувиб ўтдию, одамлар бемалол суҳбатлашиб олишсин дегандек, ҳайдовчи тезликни яна ҳам камайтирди.
- Бу дўстимизнинг гапида жон бор, деди 30-35 ёшлардаги, зиёлинамо йигит.- Эркаклардаги шаҳват худди наркотикка ўхшайди – борган сари кучлироқ дозани сўрайди. Бир нарсани кўравериб кўзингиз ўрганиб қолса, у кейин шаҳватни қўзғотмайдиган бўлиб қолади. Мана, нима учун Ғарбда эркакларнинг кўпчилиги заиф. Уларда аёлларга қизиқиш қолмаган. Аёллар кўрсатишлари мумкин бўлган ҳамма нарсаларини кўрсатиб бўлганлар-да! Натижада уларда энди аёллар қолиб, эркаклар эркакларга рағбат билдиришяпти, худо асрасин.
- Шу гапингизга қўшиламан,- гап бошлади четроқда ўтирган отахон. Катталар айтиб беришарди – ёшлик-бебошлик пайтларида қудуқларнинг ёнида ўтириб олишаркан-да, қизларнинг қудуқдан сув олгани келишини пойлашаркан. Сув олаётганида қизларнинг билаги бир оз очилиб қоларкан, шунинг ишқибози бўлардик, деб айтишганди. Ҳозиргилар бўлса, билаги тугул, бошқа жойларини ҳам очиб ташлашди.
- Очилмаган жой қолмади, денг, дода! Ман уйда, оиламнинг олдида юришга уяладиган калта иштонда қизлар кўчада юришибди. Уларни кўрган йигитлар бошида қизиқишади-қизиқишади-да, кейин кўзлари ўрганиб, кўникиб кетадилар. Ана шу кўникиш ёмон экан. Бекорга қадимда етмишбой-саксонбойлар бўлганми? Ҳозиргилар биринчисигаям неча марта дўхтирга бориб эришяпти.
Бу орада гап очилишининг сабабчиси бўлган она-бола автобусдан тушиб кетиб бўлишган, аммо мавзу ҳали ҳам муҳокама қилинарди.
- Бу ҳаммаси Ғарбнинг таъсири. Айниқса ёшлар, қизлар, нима Ғарбники бўлса, замонавий деб деб ўйлашади. Тақлид қилишга интиладилар. Аслида Ғарбнинг ўзи бу ишларига пушаймон бўлиб, даво излаб юрибди. Булар ҳам ҳали боши бориб деворга урилгандан кейин кўзи очилади.
- Ўзимизнинг миллий либослардан қўймасин. Қандай сипо, ўзбек қизларимизга ундан кўра кўпроқ ярашадиган кийимнинг ўзи йўқ. Яна бизнинг иқлимга мослигини айтмайсизми!
- Миллий либослар бир кунда яралмаган-да, отахон! Неча асрлар давомида шаклланган Эътибор берсангиз, ҳамма ернинг ўзига мос либоси бор. Ўзининг урф-одатлари, табиати, об-ҳавосидан келиб чиқади-да!
- Бизникилар эса, Ғарбники деса, «зўракан» деб ўйлашади. Ғарб ботган ботқоққа кўзини чирт юмиб ботиб кетаётгани хаёлига ҳам келмайди…
Шу ерда мен тушадиган бекатга етиб келдик. Автобусдан тушдиму, лекин кўнглим сезиб турибди, бу суҳбат яна узоқ давом этади.
Masud Mahsudov
10.12.2011, 17:07
Алоуддин ака, бир тарафдан кийиниш маданияти тўғри танқид қилинган юқоридаги ҳикоянгиз бошқа томондан сал очиқ-сочиқ ёзилгандек... Шариатда шарм йўқ, деймиз, бироқ адабиётнинг меъёрларига амал қилсак, ёмон бўлмайди...
Азиз форумдошлар. Эътиборингизга ёш шоир ва адиб Шукур Жабборнинг "Шум боланинг давоми" номли асарини хавола этмоқчиман.
ҲАйратларингизни ўртоқлашасиз деган умиддаман.
Shukur Jabbor:
ШУМ БОЛАНИНГ ДАВОМИ
МУҚАДДИМА ЎРНИДА
Устоз ижодкор Ғафур Ғулом қаламига мансуб “Шум бола” ҳажвий қиссаси ўзбек адабиётининг энг нодир асарларидан биридир. Бу асар қувноқлиги, сатира ва юмор орқали ижтимоий муаммоларни кўтарганлиги билан жуда севиб мутолаа қилинади. Афсуски, “Шум бола”нинг давомини ёзишга адибнинг умри вафо қилмади.
Ғафур Ғуломнинг мазкур асарини доим мутолаа қилганимда ҳар сафар янгитдан ўқиётгандай таассурот оламан. Ёзувчи унинг давомини ёзиб улгурмай қолганига ўкинган вақтларим кўп бўлди. Кейинчалик, қанийди ҳажвни нозик тушунадиган забардаст ёзувчиларимиздан бирортаси шу асарни давом эттириб қўйганида яхши бўларди, деб ҳам ўйладим. Ўзи адабиётда шу ҳодиса борми, яъни бир киши ёзган ва турли сабабларга кўра тугалланмаган муайян асар бошқа одам томонидан давом эттирилганми?
Адабиётда бундай ҳодиса жуда кўп бўлган экан. Энг аввало бунга ҳиндларнинг “Рамаяна”, “Маҳабҳарат” эпослари, ўзимининг “Алпомиш”, “Гўрўғли”, қирғизларнинг “Манас” достонлари, шарқ халқларининг маҳсули бўлган “Минг бир кеча” эртаги, афсонавий ва реал қаҳрамонлар ҳақида ёзилган турли асарлар мисол бўлади. Кўп тадқиқотчилар “Маҳобҳорат” қаҳрамонлари шу реал ҳаётда яшаганликларини ёзганлар. Яъни уларнинг аксарияти эпоснинг прототипи бўлган. Масалан, Бҳоратлар сулоласи, Кунти, Ганхари, Шакуни, Дропади, Анг ҳукмдори Карнлар тарихий шахслар бўлган. Фақат булар яшаган даврларда, йилларда фарқ бор. Кейинчалик шу минтақадаги ҳар хил миллатлар буни эпос сифатида тўплаганлар, ижодкорлар томонидан ҳар хил шаклда давом эттирилган. “Рамаяна” ҳам шундай. Шу асар сабабли ҳиндлар билан низолашишгача бориб етган Шри-Ланка халқининг (улар Ланка шаҳри ҳукмдори Раванни ижобий талқин қиладилар), яъни цейлонларнинг, бенгалларнинг, тамилларнинг, шу эпос қаҳрамонларига ижобий ёки салбий тус беришда ўзларига хос ёзилган “Рамаяна”лари бор. Жаҳонда Александр Македонский, Исо Масиҳ алайҳисалом ҳақида ёзилган асарларда ҳам ворисийлик кўзга ташланади.
Яна Америка адабиётида ҳам энг машҳур роман – “Унесённые ветром” асарининг муаллифи Маргарит Митчелл вафот этиб кетгандан сўнг, чамаси беш-олти нафар ёзувчи шу асарнинг қаҳрамонларини иштирок эткизиб романлар ёзганлар. Дунё адабиётида машҳур бўлган “Бетмэн”, “Скарлет”, “Скарлетнинг ёшлиги” каби романлар ҳам сўзимизга мисол бўлади. Мавзудан чиқмай, ўзимизнинг гапимизга келсак, “Шум бола” асарини давом эттирилса бунга энг аввало машҳур, иқтидорли ёзувчилар ҳақли эмасмиди?! Ёзишга маънавий ҳақ қидираётган, хали бирор нарсани қойиллатиб ёзмаган, мендек оддий кишига йўл бўлсин. Хатто Ғафур Ғуломнинг ўзи давомини қоралашга “илгариги Ғафур Ғулом эмасман” деб кўп тараддудга тушган бўлса...
Лекин менга Ғафур Ғуломнинг ўзи Саид Аҳмадга “энди давомини сизлар ёзасизлар”, деган васияти таскин берди. Агар асарнинг давоми мувафаққиятсиз чиқса, бу албатта мис тангалар ичида ётган тилланинг қадри тушиб қолмаганидек, Ғафур Ғулом шуҳратини ерга урмайди-ку. Аксинча, мувафаққиятли ёки мувафаққиятсиз давом эттирилган асар аввалги муаллиф ёзганларининг асл ва мукаммаллигини янада ойдинроқ кўрсатади.
Дунёда кинофильм қилинган асар китоб шаклидаги асар воқеаларини реал кўрсатишнинг ҳеч қачон уҳдасидан чиққан эмас. Қанчалик мувафаққиятли ишланган бўлмасин, бу гап “Шум бола” бадиий фильмига ҳам тегишли. Ғафур Ғулом “Шум бола”ни қандай тугатганлиги ҳаммага маълум. Лекин фильм ижодкорлари асар сўнгига ўзларидан қўшиб, Шум боланинг уйга қайтганлиги, йўлда Тешавой деган кишидан онасининг вафот қилганлиги, у синглиси билан кўришиб турган лавҳасида фильмга социалистик реализм унсурини зўрма –зўраки қўшиш ҳамда гўёки инқилоб бошланиб қолгандай таассурот қолдириш учун одамларнинг бир томонга бақиришиб югураётган ғала-ғовурини киритишган. Бу нарса онг остига таъсир этишнинг самарали усули сифатида тадқиқ этилаётган 25-кадр сингари муҳлислар онгидан мустаҳкам ўрин олган. Энди “Шум бола”нинг давомини минг марта бошқача бошласа ҳам мухлис илгаригидек қабул қила олмайди. Нима қилиш керак? Ғафур Ғулом Шум болани Ҳиндистонга жўнатмоқчи эди-ку! “Шум бола”ни давом эттиришнинг биргина йўли уни уйига келтириб кейин сафарга жўнатишдир. Яна бунинг устига Тимур Қаюмов, Бахтиёр Назаров, Комил Яшин бошлаган, сценарий муаллифлари Шуҳрат Аббосов ва Александр Наумовлар ҳамроҳлигида режиссёр Дамир Салимовлар яратган фильм билан “позитив”, “компромистик” алоқа ўрнатиш йўлидан бориш, ўзбекчасига айтганда улар тутган ҳолатни бироз “рандалаш” маъқул топилди.
Азиз китобхон, ҳеч қандай маънавий ҳаққим бўлмаса-да, менга мана шу асарни давом эттиришга ижозат бергайсиз. Агар асар мувафаққиятли чиқса, бу мени эмас, устоз Ғафур Ғуломнинг ютуғи, мабодо асар яхши чиқмаса бу менингдек хали ғўр бир одамнинг хатоси деб қабул қиларсиз.
“Шумбола”нинг давоми
Ўттизинчи йиллар Ғафур аканинг ижоди авжи ширага тўлган пайт эди. Адабиётнинг деярли ҳамма жанрларида тинмай ёзарди. “Қизил Ўзбекистон”да шеър босилган бўлса, ўша куни Ёшлар газетасида ҳикояси ҳам босиларди. Фельетон, очерк, публицистик мақола, Маяковский ё Асеевдан таржима ёки бирон областдаги янги тузилган колхоздан хабар...
Хуллас, Ғафур ака ўйин кулгига ҳам, ёзишга ҳам, Инжиқободдаги боғига бориб, деҳқончилик қилишга ҳам вақт топарди. Бирон кун ҳам тек турмасди.
Газетада ҳикояси босилган куни Ғафур ака албатта эски шаҳар расталарини, гузарларини айланиб юрарди. Ҳикояси одамларга қандай таъсир қилганини билгиси келарди.
Бу пайтларда Ғафур ака кулги ҳикоялари устаси сифатида ном чиқарган эди. Ўттиз иккинчи йилда “Нетай” қиссасини ёзди. Ана шундан кейин унинг фақат кулгили воқеаларни тасвирлаш билан чегараланмай, инсондаги кучли психологик ҳолатларни тасвирлашга ҳам ниҳоятда уста эканлиги маълум бўлди. “Соялар” ҳикояси ундаги шу хусусиятини янада яққол кўрсатди.
Ғафур ака ёзишдан тинмасди. Ҳамманинг оғзига тушган “Кўкан”дан кейин “Икки васиқа”, “Тўй” деган достонларини ёзди. Адабиёт ишқибозлари бу достонларнинг мағзини чақиб улгурмаёқ, Ғафур ака ўнлаб ҳикоя, очерк, фельетонлар ёзди. Ўттиз олтинчи йилга келиб у бирдан икки катта қиссани эълон қилди. Бири – “Ёдгор”, бири – машҳур “Шум бола”.
“Гулистон” журнали “Ёдгор”ни боса бошлади. “Муштум” эса бутун йил давомида “Шум бола”нинг саргузаштларини босди.
Бу журналларнинг навбатдаги сонлари чиққанда газета киоскаси олдида узундан-узун навбат пайдо бўларди. “Шум бола”нинг учинчи қисми ёзилаётганида мен Ғафур аканинг ёнида эдим. Қиссани тезроқ ёздириш учун “Муштум”дан мени Ғафур аканинг уйига “командировка” қилишган эди.
Уйига борганимда Ғафур ака йўқ, қўлёзма стол устида тахланганча турарди. Ғафур ака менга қўлёзмасини ишонарди. Чунки араб алифбосини билганим учун унинг бир нечта шеър ва ҳикояларини машинисткаларга диктовка қилганман.
Стол устидаги қўлёзмаларни варақлай бошладим. Шуни ҳам айтиб қўяйки, журналимиз қиссани битмаёқ эълон қила бошлаганди. Ғафур ака навбатдаги бобларни пешма-пеш келтириб турарди. Бирон сабаб бўлиб Ғафур ака командировкага кетиб қолса, журналхонлар олдида хижолат бўлиб қолишдан қўрқардик. Шунинг учун ҳам Ғафур акани ҳол-жонига қўймай, саҳарлаб уйига борардим. Мен борганимда қисса охирлаб қолган, Шум бола Тошкентга қайтиб, Кўса Маддоҳ ҳикояларини тинглаб турган пайтда тўхтаган эди.
Домла Шоаҳмад акани кузатгани чиқиб кетган эканлар. Келиб сал хижолат чеккандек бўлдилар.
- Битказолмадик, укажон, нима қилсанг қил, вой деган номард!
- Шу бугун олиб кетмасам, мени “Муштум”дан ҳайдаб юборишади.
Домла кўчага чиқиб кетиш учун ўзини у ёқ-буу ёққа ташлаб баҳоналар қидира болади. Эплолмади. Охири ўтирди.
- Бўпти. Шу бугун “Шум бола”га нуқта қўйиб бераман. Сен чиқиб Эски Жўвадан битта “Казбек” опкелиб бер. Мен ёзиб тураман.
Ғафур ака мени ишга буюриб, қочиб қолишини билиб турибман. Муҳаррам опа: “Ҳушёр бўлинг, акангиз Мирза Абдулла ака билан аллақаёққа кетишмоқчи”, деб айтиб қўйган эди. Нима қилишимни билмай қолдим. Ҳовлига чиқсам, Жўрахон шимини чўткалаётган экан.
- Жон ука, битта папирос опкелиб беринг, -деб ялиндим. Жўрахон пулни олиб, зинғиллаганча кетди. ( Жўрахон Ғафур аканинг фронтда ҳалок бўлган ўғли. Қирқ биринчи йили “Соғиниш” шеърини унга бағишлаган эди.) У Мирза Абдулла аканинг ўғли Фатхулланинг велосипедида кетган экан, бир пасда папиросни олиб келди. Ғафур ака энди ҳеч қандай баҳона тополмай қолди.
- Қув бола экансан. Мени енгдинг.
Ана шундан кейин Ғафур ака оғзи ён тарафдан қўйилган сиёҳдонга ручкани тиқиб ўйлаб кетди. Ручкани сиёҳдондан чиқармай турибоқ ҳиринглаб кула бошлади.
- Қизиғи келди. Антиқаси келди. Агар эртага ёзсам бу гап ё келарди ё келмасди.
Ғафур ака ручкани қитирлатиб ёза бошлади.
Ҳожи бобо Шум болага иссиқ нонни орқалатиб, эзмаланиб гаприб келаётган жойи эди. Қоғозга шундай сўзлар ёзилди.
“Ҳа, шунақа, болам. Ота-она дунёга мўрт келади. Энди битта она топсанг бўлди. Ота ўз оёғи билан келади...”
Бу ёзилаётган сатрлар қиссанинг учинчи қисмига хотима бўлиши керак. Ҳожи бобо образи бутун қисса давомида учрамаган, бутунлай янги персонаж эди. Воқеа Тошкент четидаги такялардан бирида ўтяпти. Бунда кўкнори балосига учраган турли табақага мансуб кишилар иштирок этади. Ғафур ака икки образни фавқулодда бир маҳорат билан чизарди. Ҳожи бобо билан ҳинд саррофи санъаткорона чизилган портретлар эди.
- Ҳожи бобога марҳум дадамнинг кўп қизиқ хислатларини, сўзларини шундоққина ёзиб қўя қолдим. Дадам ҳам кўчада юрганларида хассаларининг учи билан йўлдаги қоғозларни титиб кўрардилар, нон тушиб қолган бўлса олиб ўпардилар, кўзларига суртиб, кейин девор кавагигами, баландроқ жойгами қўярдилар. Ҳожи бобо ҳам шунақа қилади.
Шу баҳона бўлиб, Ғафур ака Тошкент бозорларида одамларнинг пулларини майдалаб фойда кўрадиган ҳинд саррофлари тўғрисида гапириб берди.
- Ҳинд сурмасидек яхши сурма дунёда бўлмайди. Буни Тошкент қизлари, келинчаклари яхши билишарди. Ҳинд саррофлари ўтадиган кўча тупроғига бармоқлари билан кўндаланг чизиқ тортиб қўйсалар ҳинд ундан ўтолмасди. Сурма бергандагина улар чизиқни кафтлари билан ўчириб ташлардилар. Шундан кейингина ҳинд ўтиб кетарди. Умуман, ўша пайтларда хина, сурма сотадиган ҳиндлар, қоғоз гул сотадиган, фокус кўрсатадиган хитойлар кўп бўларди. Қиссага киритилган ҳинд саррофи ўшаларнинг умумлашган образи бўлди...
Хуллас, ўша куни мен ҳовлида қоровул бўлиб ўтирдим. Ғафур ака гоҳ мени сўкиб, гоҳ мақтаб, қиссага охирги нуқтани қўйди.
Умуман, Ғафур акани ёзув столи ёнига ўтириши қийин эди. Бир ўтириб олгандан кейин эса турмасди. Айниқса, шеър бўлса битта тўртлик, ҳикоя бўлса биринчи саҳифа тўлгандан кейин ўзи қизиқиб кетиб, то асар битмагунча ўрнидан турмасди. Аввалига хиралик қилиб, кўзига ёмон кўринардик. Битгандан кейин эса ўзи миннатдорчилик билдирарди.
- Хўп иш қилдинг-да. Баҳона билан қисса битиб қолди. Маладес.
Бу қиссанинг дунёга келишида Ғафур аканинг болалик ўртоғи, журналист уста стенограф Шоаҳмад Шораҳмедовнинг хизматлари катта бўлган. У биринчи бўлиб, шу қиссани ёзишга ундаган, ўзи стенографлик қилиб, адибнинг оғзидан чиққан жумлаларни сўзма-сўз ёзиб борган. Қиссанинг ҳамма қисмларини ўша киши ёзиб олганлар.
Ғафур ака билан ҳамиша ёнма-ён бўлган талантли таржимон Ваҳоб Рўзиматов ҳам Ғафур аканинг жуда кўп ҳикоя, шеър ва фельетонларини ёзиб олган эди.
“Шум бола”нинг учинчи қисми ҳам “Муштум”да давомли босилиб, журнал қўлма-қўл бўлиб кетди. Бу эса Ғафур Ғулом шуҳратига яна шуҳрат қўшди.
Кейинчалик, уруш йиллари ҳам, урушдан кейинги йилларда ҳам Ғафур ака “Шум бола”ни қўлига олиб варақлар, ўқиб кулиб-кулиб қўярди.
(давоми)
1947 йилнинг охирларида Ғафур ака яна “Шум бола”ни кўп гапирадиган бўлиб қолди.
Бир куни Ғафур ака ўзи туғилган Қўрғондаги маҳалласига бир ўртоғининг тўйига бориб келди. У ерда бирга ўсган ўртоқларини учратганини, кўчаларда айланганини, онасини танийдиган кампирлардан бир-иккитасини кўрганини айтди.
Ғафур ака икки-уч кун хаёлчан бўлиб юрди...
- “Шум бола” яна тинч қўймаяпти. Бир балоларни ёзворгим келяпти. – Шундан кейин Ғафур ака қиссанинг тўртинчи қисмини ёзмоқчилигини, ҳатто баъзи бир бобларини ўйлаганини айтди. Ўйлаган бобларидан баъзилари эсимда қолган.
Ҳинд саррофи Шум болага Ҳиндистонни кўп мақтарди. “Ҳиндистонда қўй текин, она-бола фил биттанга, нон дарахтда пишади”, дерди. Шум болада Ҳиндистонга бориш иштиёқи туғилиб қолади. Такядан орттирган чақаларини эҳтиёт қилиб Ҳиндистон сафарига тайёрланиб юради. Эрмакталаблар уни лақиллатишади. Ҳиндистонда фил бўлгани учун занжир етишмас эмиш, кўпроқ занжир олиш керак. Ҳиндистонда илон ўйнатадиганлар хуштакка зор. Йигирма-ўттизта чулдироқ хуштак ола кетиш керак. Иложи бўлса, Тўйчи ҳофизнинг пластинкасидан элликтача, самовар карнайдан қирқтача ола кет, деб маслаҳат беришади.
Шум бола бу гапларга ишонади. Занжир, хуштак, пластинка, самовар карнайларни орқалаб пиёда йўлга тушади.
Қисса сюжети тайёр эди. Аммо Ғафур ака ёзишга шошмасди. Сабабини сўраганимда , у киши шундай деб жавоб берган эдилар:
- Айнидим. “Шумбола” ёзилганига ўн йилдан ошди. Мен ўн йил олдинги Ғафур Ғулом эмасман, ҳозирги билимим, маҳоратим билан қиссани бошқатдан ёзиб чиқишим, ундан кейин давомига ўтиришим керак. Барибир таҳрир қилмаганимда ҳам Ҳиндистонни кўрмай туриб қандай қилиб қаҳрамонимни у ёққа олиб бораман.
Шундай қилиб, қиссанинг тўртинчи қисми қолиб кетди. Аммо Ғафур ака уни ёзмаганидан афсусланган пайтлари ҳам кўп бўлган.
- Муни қара. Ёзаверсак бўларкан. Барибир “Шум бола” Ҳиндистонга бормасди. Шунча юк билан бориб бўлармиди, Ўратепада қолиб кетарди. Аттанг. Ўшанда сен бўшлик қилгансан, хиралик қилганингда шу қисса дунёга келиб қоларди.
Минг тўққиз юз олтмиш иккинчи йили Ғафур ака “Шум бола”ни қўлига олди. Шу қиссанинг биринчи сатрларидан бошлаб стенография усулида ёзиб олган Шоаҳмад Шораҳмедов Ғафур акани ишга солди. Қисса бошдан-оёқ таҳрир қилинди. Янги боблар киритилди. Ҳожи бобо образига жуда кўп деталлар қўшилди.
Айниқса, қиссанинг боши, охири, ўрталарида ўзгаришлар бўлди. Ғафур Ғулом “Шум бола” қиссасини салкам йигирма беш йил ишлади, деса янглиш бўлмайди. Қиссанинг биринчи ва иккинчи қисмлари 1936 йилда ёзиб тугатилган. Учинчи қисми қирқинчи йилларнинг охирида тугатилган. Олтмишинчи йилларнинг бошларида қайта таҳрир қилинган. Ғафур ака ҳаётлигида босилиб чиққан охирги нашрини ўпиб кўзига суртганди.
- Тамом, энди бўлди, деди кўзлари яшнаб.
- Нега? Дедим. –Бир қизиқиб кетсангиз, буёғини ҳам ёзворасиз.
- Йўқ. Буёғини энди сизлар ёзасизлар. Сен ёзасан. Шум бола энди академик, лауреат, депутат...
Ғафур ака “Шум бола”нинг ойнайи жаҳон орқали намойиш қилинган телепостановкасини кўролмади. У орамиздан кетган эди. Кўрганда қандай севинарди.
Ҳар гал “Шум бола”ни қўлимга олганимда устозимни ўйлаб кетаман. Бу қисса ёзилаётган пайтдаги унинг кулгилари қулоғимга эшитиларди. Бир кўзини қисиб “қотирдимми!” дегандек, мақтанганнамо қарашлари шундоққина кўриниб кетади.
Буюк қаламкаш билан қилган суҳбатларимиз, биргаликдаги сафарларимиз, ижодхонасидаги сокин, фақат ручканинг қитирлашигина эшитилиб турадиган дақиқалар хотирамда жонланаверди, жонланаверди...
Саид АҲМАД, Ўзбекистон халқ ёзувчиси
Ушбу материал Саид Аҳмаднинг “Йўқотганларим ва топганларим” номли эссе ва ижодий портрет жанрида ёзилган асаридан олинган
________________________________________
[1] Саид Аҳмад. Йўқотганларим ва топганларим. –Т.: Шарқ, 1999, -Б.297.
Shukur Jabbor:
Шумбола “Ҳиндистонда” ёхуд
Қоравойнинг янги саргузаштлари
IV бўлим
“Семизликни қўй кўтаради”, дегандай шунча катта давлатдан ўзим ҳам қўрқар эдим. Пулни ёқа баҳясига тикиб битказай деганимда уста Мирсалим тепамга келиб қолди.
- Нима қилиб ивирсияпсан, болам?
- Ҳайдалишга-ку ҳайдалдим, энди кўчага шу йиртиқ-ямоқ билан чиқаманми. Ҳеч бўлмаса, у ер-бу еримни чатиб олай.
- Паррихтагина бола. –деди уста Мирсалим, - ишқилиб, шу кўзи тор сарроф устингдан тўнингни тортиб олмаса бўлгани эди. Кўп зиқна одам-да. Бўлмаса, шунча пул-а? Битта сариқ чақани “Манг, уста, чой ичинг”, деб олдимга ташлаганини билмайман. Эртага сен шўрликка варрак қилиб бермоқчи бўлиб дилимга тугиб қўйган эдим. Хитой қоғоз билан қамиш ҳам савил қоладиган бўлди. Ҳа, майли пешонанг экан.
Юрагим шув этиб кетди.
- Ўзи берган тўн-ку, қайтиб сўрармикан?
- Сўрайди у тўнг кўз. Сўрамаганда ҳам Ҳожи бобо берган иш ҳақингни қўлингдан қоқиб олади. (Саррофнинг менга нисбатан жўмардлигини уста Мирсалим билмасди. Сарроф тўнини ҳеч қачон сўрамас, қайтанга ҳайдалганимни билиб яширинча икки сўлкавой бахшиш берган эди). Уста Мирсалим сўзида давом этди:
- Ҳозир ойдин кеча, шомдан эндигина ўтди, ҳали ҳам гап-сўзни чувалаштириб ўтирмай, ҳайр-маъзурни нася қилиб кетавер. Кетаверишинг Ҳожи бобога ҳам маъқул тушади. У камчиқим одамларни ёқтиради.
Бу гап менга сариёғдек ёққан эди.
Уста Мирсалимнинг бу гапининг тагида пиёзи бор. Мен билар эдимки, Илҳом самоварчи самоварга одамни кўпроқ чақириш учун тўти сақлагандай, Ҳожи бобо уста Мирсалимни тўти қилиб боқар эди. Уста Мирсалимнинг менга қилган “меҳрибон”лиги менинг учун эмас, Ҳожи бободан яна бошқа даъво қилиб ўтирмасин, тезгина кўздан йўқола қолсин, демоқчи эди. Шунинг учун мен унга:
- Сизга шу маслаҳат маъқул бўлса, майли кетаман,- дедим.
Самовардан қумғонга сув қўйиб чапиштирдим, ташқарига чиқиб шу ерда озод бўлиш шарафига бет-қўлимни, оёқларимни яхшилаб ювдим.
Қора-қурум босган сассиқ такяхонадан ташқарига чиқиб, кўкрагимни тўлдириб нафас олдим. Энди мен пок-покиза, қушдай енгил, кўнглим тонгдай тиниқ. Тўрт томоним қибла. Лекин қаёққа қараб йўл олсам экан?..
(1936-1962) Ғафур Ғулом
* * *
...Озодликка нима етсин. Боягина ювиниб олганим учун этим жунжика бошлади. Лекин “камбағал борини кийгани учун совқотмайди”, деб ўзимни юпатиб йўлга тушдим. Ихтиёримда иккита йўл турарди. Бири – Ҳиндистон, бири – уйим. Ҳиндистон ҳаёли борлиғимни қамраб олган бўлса-да оёқларим уйга тортиб кетмоқда эди. Бошқа йўлни билмасам нима қилай? Ширвонбу холанинг фолидан билармидим? Ҳиндистон йўлини шу ярим кечада кимдан ҳам сўрар эдим. Саррофдан яхшилаб сўраб олмаганим учун афсусландим. Ҳей, қоқбош, бир оғиз сўрасанг асаканг кетармиди?! Ҳа у ҳам “кун чиқарга қараб уч тош ё кун ботарга қараб тўрт тош йўл юрсанг Ҳиндистон” деб айтган бўлмасмиди?!. Овлоқ кўчалардан ўтарканман алвасти чиқиб қолишидан қўрқиб, ўликни чевати қилиб ювиб балога қолган домлам ва Ҳожи бободан ўрганган калималаримни чала-чулпа айтиб, куф-суф қилиб ўзимга дамида қилиб борардим. Шу пайт орқамдан бир қора шарпа эргашди. Қадамимни тезлатдим. Оёқ товушимни эшитган бўлса керак, қайсидир хонадондаги бир қозоқи ит хуриб берди. Унинг овозига бошқа уйлардаги итлар ҳам қўшилишди. Ҳиёлотимда ҳамма итлар мени қуваётгандай туюлди. Шундоқ қочдимки, агар Ҳожи бобо ривоят қилган Жаъфари тайёр[1]тирилиб келиб мен билан пойга ўйнаганида ҳам етолмасди. Итлар товуши олислаб ўзимга келганимда, мени яна алвасти ваҳми босди. Одамга иккита қўрқув бирданига жам бўлмаслигини билиб олдим. Қўрқиб-қўрқиб кўз қиримни орқамга ташлашни биламан, яна Абуҳавлдай[2] бир шарпа изимга тушибди...
Бир бало қилиб субҳи козиб[3]да бир гузарга етиб келдим. Қарасам таниш жойлар. Гузарда озгина нафас ростлаб, қўрқиб-қўрқиб орқамга қарасам ҳалиги қора шарпа ўзимни кўланкам экан. Машойиҳи киромлар “қўрққанга қўш кўринади” деганлари рост экан. У ер-бу ердан ишига, бозорга кетаётган одамлар қораси ҳам кўриниб қолди. Шу ўтаётган одамлар далда бўлсин деб бироз йўл ўртасида айланиб, юриб турдим. Субҳи содиқ[4] ҳам кириб қолган эди. Мен то тонг ёришмагунча бу ердан кетмасликка қарор бердим...
Бир маҳал бир қора яқинлашиб келаверди. Яқинлашганда билдимки келаётган одам ўзимизнинг маҳалламиздаги Тешавой ака экан. Менимча, ё Каласга ё Кўктерак бозорига кетаётган бўлса керак.
-Ассалому алайкум, Тешавой ака!
- Ие, бу санмисан, Қоравой ,- деб у мени елкамдан маҳкам ушлади, - қаёқларда сандироқлаб юрибсан. Сан йўғингда онанг бечора... дийдорингни кўролмай... Етим қолдиларинг!.. Бардам бўл!..
Бу гап мени этимдан муз терни чиқариб юборди. Тешавой акани бир силтаб қўлидан чиқиб уйга қараб югурдим. Чопаётганимда ҳам ўзим йиғидан тўхтатолмасдим. Ҳожи бобо айтгани тўғри экан, одам ота-онасидан айрилганда, мол аччиғида ё жон аччиғида йиғласа ва ёким молини ўғри урганда йиғласа кўзига қайноқ ёш келар экан. Агар киши хурсандчиликда, тилла топса ва ё фарзанд кўрганда севинчдан йиғласа кўзига муздек ёш келар экан, буни Ҳожи бобонинг тили билан айтганда, “қурратул аюн”[5]дейилади. Маҳалламизга ҳам етиб келдим. Кичик укамни етаклаб ўтин орқалаб уйимизга кириб кетаётган синглимни орқасида бақирдим:
- Шапа-а-ағ!
- Қоравой!
Йиғлашиб кўришдик. Бизнинг йиғлаётганимизни кўриб қўрқиб кетган кичик укам ҳам йиғлаб келди. Уни бағримга босдим. Шу пайт кўчамизда тўс-тўполон бўлиб қолди. Носир қассобни боқувдаги сузонғич новвоси бўшаб кетган экан. Шунга қўни-қўшнилар тезакка ўралашган пашшадай гуриллаб қолишган экан.
Синглим билан укамни бағримга босиб ҳиқиллай бошладим.
-Ойим раҳматли...ойим раҳматли...
-Жиннимисан, ойим тирик-ку!-деди синглим. Мен озгина серрайиб қотиб қолдим.
- Унда нега йиғлаяпсан?-дедим ўзимга келиб.
- Сан қоранг ўчкурни соғиниб кетганим учун йиғладим. –деб, синглим ойимдан ўрганиб олган сўзларини такрорлади.
- Ҳаҳ, хумса, ярамас Тешавой! Бир тавбанга таянтирай! –деб, мени алдаган Тешавой акани ичимда сўкиб унга қилган шумликларимни сарҳисоб қила бошладим.
- Кимни сўкаяпсан?
- Ишинг бўлмасин. Ҳозир келаман!
- Қаёққа?
- Ваҳ, бу занталоқни қара, новвосни ушлашиб қўяй!
- Вай ўлай, ҳозир ойимга айтиб бераман. Ойим касал. Сани дийдорингни кўраман, деб шу ҳолга тушдилар. Ҳеч одам бўлмас экансан-да, -деб синглим укамни етаклаб, ўтинини кўтариб уйга кириб кетди. Бу ёқда новвос кишиларга сўз бермай, бирини сузиб биридан қочиб, пишқириб олдига ҳеч кимни қўймай шаталоқ отарди. Шундоқ томошадан бебаҳра қолганимга ачиниб, умримда биринчи марта ўзимни раъйимга қарши бориб, синглимни ортидан уйга киришга мажбур бўлдим. Ойим мени кўрибоқ касалликлари ҳам эсдан чиқиб, тўшакларидан сакраб туриб ялаб-юлқаб ўпа бошладилар.
- Вой, ўзим қоқинай! Вой, ўзим айланай! Шумгина болам! Худога айтганим бор экан! Худога шукур!..
Дийдорлашувдан кейин бошимдан ўтган воқеаларни ўзимдан ҳам “жичча” қўшиб гапириб бера бошладим. Айниқса, оғзимдан бол томиб Ҳиндистонни мақтай бошладим. Мақсадим Ҳиндистондай сафарга омода[6] бўлиш учун бир бало қилиб “она ризоси”ни олиш, холос. Аслида сафаримга ойимнинг рози бўлиш ё бўлмасликлари менга чикора. Ҳар ҳолда эсим сағал кирган бўлса керак, ойимни ранжитиб кетмаслик йўлини қидирардим. Ҳиндистонни ҳудди ўзим кўргандай, текинга тушган филнинг боласини эрчитиб мингандай мақтаяпман-у бир ҳаёлим кўчадаги тўпалонда. Шунинг учун бўлса керак, улоққа кираётган отдай депсиниб турардим. Ойим эса менинг ажойиботларимга қулоқ солмай юзимни силаш билан овора.
- Вой, куйдирги! Лабинга нима қилди? Ўтир мундоқ! Намунча оёғи куйган товуқдай типирчиламасанг. Мундоқ қил-чи, темираткими, эшак емими, учуқми!.. Ўтир дедим!..
Саррофдан қандай эшитган бўлсам, шу гапларга тўн кийдириб, “сағал” кўпиртириб Ҳиндистонни таърифлар эканман, гапимнинг орасида у ер унча узоқ эмаслигини, шундоқ боғи эрамга бормасам бўлмаслигини қистириб ўтдим. Ойим эса ранги-рўйимни текшириш билан банд.
- Бундоқ қил, қора мой суртсаммикан... Нима дединг? Йўқ-йўқ Ҳиндистон балосини эсдан чиқар! Мани кўмиб, синглингни турмушга узатиб, укангни уйлаб бўлгандан кейин Ҳиндистонинга борасан. Йўқса гўримдаям тинч ётмайман!
Мен гапимни орасига яна “сағал ёлғон” қўшмаслигимни тушуниб, тўним астарини, ёқам баҳясини сўкиб йиртиб пулларимни чиқариб кўз-кўзлаб, уни ҳиндларнинг хизматини қилиб топганлигимни, сафарга ҳинд ошналарим билан кетаётганлигимни, ўша “қишлоқ аҳли” сигирни худо ўрнида кўргани учун экинини пайхон қилсаям қўллари кўксида илжайиб туришларини, у ерда қўй, сигир, маймун, тўтиқуш текинлигини, она-бола фил биттангалигини, нон шундоқ дарахтда пишиб ётишини, сурма, мушки анбар, сақич дарахтлари кўп шохлаб кетгани учун йўловчиларнинг юришига қийинчилик бераётганлигини айтиб, росса таърифини келтирдим.
Ойим эса менга қанақадир малҳам қўйишга нариги хонадаги сандиқни очиш учун кириб кетишлари билан ўзимни эшикка урдим. Кўчада аллақачон қассобнинг новвоси ушланган, одамлар тарқаб бўлган, лекин ҳаммомчи Ниғматни қалтисроқ сузиб қўйган, уни кўтар-кўтар қилиб табибникига олиб кетишган аҳвол рўй берган экан. У ёқ-бу ёқда ивирсиб юрган ошналаримни топиб ҳаммасини оғзимга қаратиб ҳикоямни бошладим. Бир пасда асалга қўнган пашшадай ўртоқларим –Ит Обид, Бит Обид, Туроббой, Йўлдош, Ҳусни, Солиҳ, Абдулла, Пўлатхўжа, Миразизлар атрофимни ўраб олиб олишди. Уларга ҳам Ҳиндистон таърифини ойимга қандай айтган бўлсам, шунга яна сағал қўшиб гапириб бера бошладим. Айниқса, менинг “Ҳиндистонда марварид, жавоҳир, ёқутлар шундоқ кўчада сочилиб ётади, уларни ҳинди болалар териб олиб чўзмасига, кўнгалагига, айри палаҳмонига солиб отади, осмондаги қора ялоқ, хаккаларни ёқут отиб уриб туширадилар”, деган гапим болаларга жуда ёқиб тушди. Мендан бундай ажабтовур гапларимни эшитмаган ўртоқларимнинг оғизлари худди пашша кириб бемалол ишини бажариб чиқиб кетса бўладиган даражада очиқ қолган эди. Ўртоқларим худди Юпатов томошасини кўраётгандай ҳайрат билан оғзимга тикилишарди.
Шу пайт афтини тўмтайтириб Омон пайдо бўлди. Назаримда у менга илгаригидан ҳам кўпроқ кек сақлаётганди. Биринчи бўлиб мен гап қотдим.
- Ҳа, ўзингизча бойвачча бўп қолиб, биздан ҳазар қилгандай четда турибсиз-ми, а?!
У мен билан гаплашмади. Болалар бизни яраштириб қўймоқчи бўлишди. Мени ва уни ушлаб ўнг қўлларимизни олдинга тортиб жимжилоқ бармоғимизни чиқариб бир-биримизга мажбуран узаттиришди. Мен эса бўйсиниб бармоғимни узатдим. Омон бўлса хиралик қиларди. Жимжилоғим унинг жимжилоғига теккач, болалар “чий-чий де” деб бармоғимни қошимга текказишди. Энди бош бармоғимни ёзишди. Болалар унинг ҳам шу бармоғини ёзиб “бўм-бўм де” деб бармоғимга текказишди ва қорнимга қўлим олиб бориб нуқишди. Омон бўлса хамон тихирлигини қўймасди.
- Бу касофат билан ўлсамам ярашмайман. Кўрмадиларингми, шум қадами “ёқиб”, Носир қассобнинг буқаси бўшаб кетиб Ниғмат акани сузиб қўйди!..
Менинг ҳам жаҳлим чиқиб кетди. Эшитган, билган сўзларим билан уни тузламоқчи бўлдим.
- Вой-вой буни қаранглар. Ҳой, хумса, хали Гирмонда бўлган урушниям мандан кўрарсан, қайсидир юртда фаранг кофир билан мусурмонлар жиққамушт бўлиб уришаётган экан шуниям манга шумларсан. Тошканнинг Тупроққўрғониданми қайсидир бўлук- бурчагидан бачажиш чиқди, Оқ пошшо ер солиғини оширибди, бозорда донни нарҳи ошди бунгаям ман сабабчидирман, балким, а?! Нима дейсан?!-дедим. Бизни муросага келтириш учун гапга Абдулла аралашди:
- Сан энди жим бўл! Пишай деб турган ошни расво қилма!
- Ҳа, оғайни бунга қолса қадимги воқий-ҳодисниям манга оп келиб шумлайди. Ўтган замонда Або Муслими Соҳибқирон минан Носири Сайёр жанг қилган эканлар. Жанг пайти Носири Сайёр гурзи гавронини мандан насяга оп турмаганмикин, сўра-чи?!
Мот бўлган Омон жим бўлиб қолди. Бундан фойдаланган болалар мени Омонга яхши кўрсатиш учун мақтай кетдилар. Улар пулим кўпайиб қолганини, энди Ҳиндистонга жўнаётганлигимни айтиб, яраш ошини ҳам усталик билан менга юклашди.
Омоннинг бўлса хали ҳам паст тушгиси келмасди.
- Дийдорига кўзим учиб тургани йўқ. Муни қаранг-а?! Пули кўпмиш. Султон киссовурнинг қўлидан қандоқ қутқардим, балким яна қорин ғамида ялтоқланиб бориб ўша ўғрига шогирд тушгандир. Ёким пули кўп бўлса бирорта бойга баччалик қилаётгандир...
- Нима?! Мана санга бачча!- унинг менга орқа ўгириб гапираётганлигидан фойдаланиб шундай шиддати зарб билан кетига тепдим, йиқилиб юзи лойга беланди. Омон тура солиб мени қува бошлади. Бу қувди- қочдига томошабин бўлиб турмай болалар ҳам қўшилишди. Улар яраш оши ғамида икковимизни ҳам ушлаб яраштирмоқчи бўлиб чопардилар.
Қочиб борар эканман Ҳожи бобонинг гапи эсимга тушиб қолди: “Қочган ҳам, қувган ҳам худо дейди”. Рўзимат баззозни бабақ хўрозидай чопиб бориб Нарзи зиқнанинг пушта олиб уруғ сепиб қўйган томорқасига ўзимни урдим. Тўс-тўполонда Нарзи зиқна мени кўрмадию Омонни кўриб қолиб, икки хатлашда унга етиб олиб, чалиб йиқитди. Омон ҳам қўлига кирган тупроқни унинг юзига сепиб тура қочди. Рақибим қурмағурнинг аламига алам қўшилиб мени қувишда бардавом бўлди. Мени қуваркан ўз навбатида у ҳам қочарди. Бу қувди-қочди сафи яна биттага кўпайди. Бу сафнинг энг бошида мен, кейин Омон, унинг ортидан Нарзи зиқна, ундан кейин болалар. Омоннинг оёқлари узун эди. Лекин чаққонликда мен ҳам ундан қолишмасдим. Омон ким бўпти, ўн тўрт қовун пишиғи яшаб, ҳали ҳеч кимга тутқич бермаганман. Бир марта қочиб ўтган жойимиздан иккинчи марта ҳам ўтдик шекилли. Кўчада одамлар нимага югураётганимизни сўраб ҳам улгуролмай қолишарди. Мирза чегачи йўлимни тўсиб чиқиб мени ушламоқчи бўлиб “Нима гап?” деб сўради. Ундан ўзимни қутқармоқчи бўлиб, шумлигим тутиб, “Ҳукумат гузарда текинга буғдой тарқатармиш!” деб ўтиб кетдим. У ҳам сафимиздан ўрин олди. Биринчи қаторда қочиб борар эканман, Тешавой аканинг хассага суянган отаси “Нима бўлди?” деб сўраб қолди, Тешавой аканинг саҳармардондаги қилиғидан ўч олиш мақсадида ёлғонладим.
- Тез бўлинг, Тешавой акани арава босиб қопти!
Бу гапимни эшитган чол юрагини ушлаб ўтириб қолди, олислаб борар эканман у ҳам зўр-базўр қувди-қочдига қўшилганини кўрдим. Биз бошқа маҳаллаларни ҳам бир қур “зиёрат” қилиб ўтдик. Йўлда қочиб бораётиб, Асра кални туртиб ўтиб кетдим. У симлари сариқ, зарҳал қафасда тўти олиб кетаётган экан, йиқилганда қафасдаги тўти тагида қолиб кетди. Тўти эса қафас симларига қисилиб “Асра, меҳмонга қара” деб, ўрганиб қолган сўзини айти-ю, сулайди - қолди. Асра сўкиниб, қуваётганларга қўшилиб мени қува бошлади. Босиб ўтган жойларимиз – Тиконлимозор бир томонда, Қўрғонтеги бир томонда қолди. Битта жойдан иккинчи марта ўтиш табиатимга тўғри келмасди. Шунинг учун бу сафар ўзимни Бўзсув томон урдим. Бўзсувга етгач роса чарчаб, ҳансираб орқамга қарасам, қуваётганларнинг сони анча сийраклашиб қолибди. Қочиб-қочиб юриб ахийри кунни номоздигар қилдим. Тентакка Тўйтепа бир қадам дегандай, мен билан кечгача югуришга ҳеч кимнинг тоқати етмади. Фақат Омонгина барча аламлари учун алакини итидай ортимдан қолмай қувиб келарди.
Бўз сувнинг бир жойида осма кўприк бўларди. Ўша жойни кўзда тутиб чопиб бордим ва шу “қил кўприк”ни топиб сувдан нариги томонга ўтдим. Илгари болалар билан ўша ерда чўмилардик. Ҳар сафар худди шу жойда балиқ тутиб ўтирган бир ўрис чол бизни “вон от сувда хўл егани[7]”, деб ҳайдарди. Бўз сувнинг у қирғоғидаги жойлар ҳаммаси ўрис даҳа дейиларди. Бу қирғоқда ўзбек, қозоқ ва бошқалар яшашади. Ҳатто бир пайтлар қизиқувчанлик устун келиб бир тўда болалар “Минди-минди”, “Ердан баланд”, “Бекинмачоқ” ўйнаб ўрис даҳага ўтиб ўрис аскар, гинироллари сариқ сочли маржалар билан танса тушадиган жойгача борганмиз. Ичимизда фақат битта Ибройнинг жияни Башир ўрис тузим мактаби[8]га қатнарди. Башир ўша танса тушадиган жойдаги никалай эшикка осилган ўрисча ёзилган ёрлиқ тахтачани хижжалаб ўқиб туриб бизни роса қўрқитган. Тахтачага “сартам, сабакам нельзя” деган, ие, ҳозир бизни ушлаб олиб итга талатишар экан, деб ўтакамизни ёрган. Кейин ҳаммамиз орқамизга қарамай қочганмиз.
(давоми)
Ҳозир эса осма кўприкдан ўтиб бўлишим билан Омон етиб келди. У ҳам ўтаман деганда жон-жаҳдим билан кўприкни силкита бошлади. Кўприк лиқиллайвергани учун мени олдимга ўтишга унинг юраги дов бермади. Кейин мени етти пуштимни ахтариб сўка бошлади. Мен ҳам қолишмадим. Омон ўзбек қирғоқда, мен ўрис қирғоқда бир-биримизга қараб сўкиша бошладик. Омоннинг ўзбекча сўкиш луғати тугагач, ўрисча сўкишни бошлади. Мен ҳам тожикча аралаштириб уни тоза “алқадим”. Ҳожи бобонинг такясида юрган пайтим бозорга тушганимда Омоннинг ўрисча сўкишларни ўрганиб олгани ҳақида Убай мени огоҳлантирганди. Демак, Убай чини билан гапирган экан. Сўкишларим тугаганда у бўралаб айтган сўзларни мен ҳам такрорлайвердим. Шуларнинг баҳонасида менинг луғат бойлигим ҳам “сув ол ич”, “вўттаямат”, “хаттивой”, “чурка”, “мараз”, “баран”, “пашўлти” каби сўзларга бойиди. Ахийри Омон менга тенг келолмаслигини билиб, ғудраниб-ғудраниб қайтиб кетди. Бекорчиликда қирғоқ бўйлаб бориб бир ўрис гинироли яшайдиган уй ёнига етдим. Мен ўша ердаги қайрағочга чиқиб гиниролнинг уйини бахузур томоша қила бошладим. Гинирол калта шим кийиб олиб ҳовлиси сахнига ажабтовур идишда сув қуярди. У мени кўриб қолиб “чў хочиш” деди. Мен ҳам тушуниб-тушунмай “томоша” дедим. Гинирол “тамаша хочиш, хиди сувда” деди. Мен қайрағочдан тушиб қўрқиб-қўрқиб ёнига бордим. У мени устимга бостириб кела бошлади. Мен сув ёқасига келиб қолдим. У бўлса “вот тамаша” деб калта шимини туширворди, мен қўрқиб кетиб сувга чалқанча йиқилдим. Зўр-базўр бу қирғоққа сузиб ўтиб, уни Омондан ўрганиб олган бир қанча ўрисча сўкиш билан тузладим ва келган йўлимга қайтдим. Гинирол оғзини очганча ангайиб қолаверди.
Кўкламнинг илк кунлари бўлгани учун совуқ еган этим товуқнинг терисига ўхшаб ғадир-ғудур бўлиб қолганди, жунжикиб ҳеч ким йўқ жойга бордим. Усти бошимни ечиб, сиқиб, Ҳожи бобо ривоятидаги баҳайбат Авжи Миниқ тиззасидан келадиган бахри уммонда балиқ тутиб, қуёшга тоблаб, сўклаб егандай кийимларимни ботаётган қуёшга тобладим. Кейин чала ярим қуриган, намиққан кийимларимни кийиб офтобни охирги нурларини қидирдим.
“Қувди-қочди” номоздигарда тугаган бўлса ҳам уйга вақтли қайтсам дарвозамиз олдида хап сани, деб муштига тупуриб, пойлаб турганлар қўлига тушмаслик учун шу тариқа кунни кеч қилдим. Яна мен Саъбондаги аммам билан поччам келиб қолишидан ҳам хавфсирардим. Поччамнинг қушларига қатиқ бериб ўлдириб қўйганим кечагина юз бергандай кўчада ҳам олазарак бўлардим. Ҳаммадан беркиниб, номозшомда кўчада одамлар сийраклашгач уйга кириб келдим. Ойим мени кўриб қарғишни бошладилар.
- Ҳаҳ, қоранг ўчгур! Жувонмарг, сени дастингдан тузукроқ напас олиб бўлмай қолди! Соли бобога нима қилдинг?!
- Қайси Соли бобо, ойижон?
- Сани дастингдан бутун Тошкан дод дейди. Сан қоранг ўчгурни Тешавой уч-тўрт марта қидириб келди. Бекорга эмасдир. Отасини бир нарса қилдингми?! Соли бобо ўсал бўб қолибди. Табибга кетди. Отасизлигингни пеш қилиб, ёнингни олавериб юзим шувит бўлди, ер юткур. Ҳали бу ҳам каммиди. Омон, Нарзи ака, хув нариги маҳалладаги самоварчи Асрага нима қилдинг?! Ҳўл ўтдай куйдирдинг мани, жувонмарг!
Ойим мени яна қочиб кетишимдан хавфсираб, фақат қарғаш билан кифояландилар. Мени судраб олиб кириб, дастурхон ёнига ўтқизиб олдимга бир товоқ аталани “дўқ” эткизиб қўйдилар. Қорним роса очган эди, аталани мазза қилиб ичдим.
Эртаси кун сахарда туриб кўчага отилдим. Билиб бўладими анави югур-етим бўлганлар ўчакишиб келиб қолсалар ушлаб олишлари мумкин. Гузарга чиқдим. Яна кечагидай ўртоқларимни топиб воқеани суриштира бошладим. Бахтимга харифларимдан бирортаси кўринмасди. Айниқса, ўчакишганларнинг хавфлиси Омон эди. Эшитишимча, у Абдулла қорақошга шогирд тушиб от боқиб юрган бўлиб, бугун эса Пиёнбозорга ҳўжайинига овқат олиб кетган экан.
Кўчада эса одамлар анча бесарамжон кўринарди: биров бировига тугун қўлтиқлатаётган, дашти қиёмат бўлиб, сури Исрофил чалингандай кап-катта кишилар у ёқ-бу ёққа чопаётган, яна кимдир кимнидир қулоғига шивирлаётган. Кейин билишимизча, Оқ пошшо “повиски” қилиб, йигитларимизни мардикорчиликка тўплаётган экан. Бунга Тошкандан Саидаҳмад деган бой билан бир ўрис пристав масъул эканлар. Ўртоқларим ҳаммаси ўзидан ховотирлана бошлади. Яна Абдулла билимдонлик қилиб ёшимиз тўғри келмаслигини айтиб, бизни тинчлантиргандай бўлди. Менда эса Ҳиндистонга кетиш учун анча жўяли, янги баҳона пайдо бўлди.
(давоми бор)
Shukur Jabbor:
Шумбола “Ҳиндистонда” ёхуд
Қоравойнинг янги саргузаштлари
(давоми)
Шу орада маҳалла бошида яшайдиган, Чирчиқ ёқасидаги қозоқ овулдан ер олган биздан уч-тўрт ёш катта Ҳамдам туллак шошилиб ўтиб қолди. Чамамда енгил кўч-кўрон кўтарганига қараганда, унга ҳам повиски келган, шунинг учун яшириниш мақсадида қозоқ овулга кетаётган бўлса керак. У мени Ҳиндистонга кетаётганлигимни эшитиб, анча маслаҳатлар берди:
- Ҳиндистондаги филларни боғлашга занжир етишмайди. Бечора ҳиндлар филларни бошқаришда доим қийналишади, –деб Ҳамдам туллак ўртамизга чирт эткизиб тупуриб, хафсала билан гапида давом этди. - Шунинг учун ўзинг минан кўпроқ занжир ола кет. Ҳиндистонда илон ўйнатадиганлар хуштакка зор. Бир қоп чулдироқ хуштак ола кетсанг ошиғинг олчи-да. Фил ушлашга тўқайига ёлғиз борма, паланглар кўп бўлади. Паланг иккита одамга хужум қилмайди. Ҳиндилар меҳрибон халқ. Кўринганига қўшиқ айтиб беравер. Худойи таоло куй-қўшиқни ўн бўлак қилиб яратган. Шундан тўққизини занжилар билан ҳиндиларга берган, қолган бир бўлагини дунёдаги бошқа халқларга улашган экан. Ҳиндилар куй, қўшиқ, ялла деса ўзини томдан ташлайди. Иложи бўлса, Тўйчи ҳофизнинг пластинкасидан эллик-олтмишта оп кет, – деб у яна тишининг орасидан чирт эткизиб тупурди. Бизнинг оғзимизни очиб туришимизга қараб гапига зеб бера бошлади. - Самовар карнайдан қирқтача ола кет, агар қовун пишиғи вақтида борганинг-да яна ишларинг зўр бўларди.
- Нага қовун пишиғи вақтида боришим керак?!
- Ҳиндилар қовунга зор. Уни бир тилими учун бутун давлатини, уй-жойиниям, керак бўлса, иштониниям ечиб берворади. Ҳиндистонда Бобур ҳам қовунни қучоқлаб йиғлаган экан. Эски жўвага тушсанг қовунни салқинда сақлайдиган бир бой бор деб эшитганман. Саратон пайтида ҳам, қиш чилласида ҳам унда қовун бўлади, деб эшитганман. Иложи бўлса қовун топилганига шукр деб у билан тортишиб ўтирмай, сўраганини бериб кўтарасига сотиб ол! –деб Ҳамдам туллак яна чирт эткизиб тупурди.
Ҳамдам туллак мени чув туширмаса керак, деб ўйладим. Тўғри унга ҳам жуда кўп шумликлар қилганман. Тешавой акага ўхшаб у ҳам мендан кўп панд еган. Лекин, у менга эски гиналарни сақлайдиган одамга ўхшаб туюлмади. Аксинча, олис сафарга чиқаётганим учун ўзини ғамхўр маҳалладошдек, сафарга чиқаётган савдогарга тўғри маслаҳат берган хайрихоҳ бозоргондай туюлди. Аммо Ҳиндистонда қовун қучоқлаб йиғлаган Бобурнинг қайси маҳалладан эканлигини билолмадим. Эски жўва, Ўрда, Саъбоннинг йигитлари учар бўлади, ўшаларданмикин? Бобур дегани ҳам қовун олиб бориб арзонроққа барака қилиб пуллаб юборгандан кейин бир дона қовунни қучоқлаб йиғладимикин. Шуни сўрайман энди чоғлансам, Ҳамдам туллак гузар бошига келаётган миршабларни кўриб хайр-маъзурни ҳам нася қилиб олдимиздан тезда кетиб қолди.
(давоми бор)
albatros
11.01.2012, 15:08
Nasrda ham o'zimni bir sinab ko'rgandim. Agar bu hikoya ozroq bo'lsada sizga manzur bo'lgan bo'lsa, xursandman. Xato va kamchiliklar uchun uzr so'rayman.
Arosat sevgi.
Mana uch oydan buyon Sobirdan darak yo’q edi.Kuniga bir marta bo’lsa ham Feruzani ko’rib turadigan, tinmay qo’ng’iroq qilib goh hazillashib jahlini chiqarib, goh kuldirib turadigan Sobir, negadir oradan shuncha vaqt o’tibdiki, biror marotaba Feruzani yo’qlamadi. Balki Feruzani o’shanda qilgan biroz arazlari sababmikan bunga?
Kunlar o’tgan sayin Feruza Sobir haqida ko’p o’ylar, tunda ham, o’qishda ham xayoli u bilan band bo’lar:
- Agar telefon qilsalar, albatta kechirim so’rardim – deya qalbi to’la o’ksik va sog’inch ila xo’rsinib eslar edi uni.
Keyingi paytlarda Feruzaning nazarida maktabdoshi - o’zidan ikki sinf yuqori o’qigan va hozirda maktabni tamomlab ketgan Javohir degan bola unga ko’p e’tibor berayotgandek tuyulardi. Bu holatdan uni jahli chiqar, imkon qadar undan uzoqroq yurishga harakat qilardi.
Javohir bo’lsa Feruzaning tushkun kayfiyatda yurishini, ayniqsa keyingi paytlarda dugonalariga kam qo’shilib, horg’in holatda yurishini ko’rib, unga yordam bergisi kelar, ammo bunga botinolmasdi.
* * *
Bir kuni Javohir do’sti Muzaffarning oldidan chiqib uyga qaytayotsa yo’lda qo’lida katta sumka ko’tarib qiynalib ketayotgan Feruzaga ko’zi tushib qoldi. Yugurib kelib Feruzaning qo’lidagi sumkaga engashdi:
-Voy Yaxshimisan Feruz? Buncha og’ir yukni ko’tarib yuribsan. Menga bera qol yordamlashib yuboraman.
- Assalom-u alaykum. Yaxshimisiz Javohir?. Qo’yavering o’zim ko’taraman.
Ammo qo’yarga qo’ymay Javohir Feruzani qo’lidagi sumkasini oldi.
- Bozorga chiqqandim, uyga u-bu narsa olib qaytayotgandim, - biroz uyalibroq gapirdi Feruza.
- Qaysi mahallada turasan Feruza? – Feruzaga bir nazar tashlar ekan so’zida davom etdi Javohir.
- “Bobur” mahallasiga – qisqagina javob qildi Feruza.
Shu zaylda ular suhbatlashib “Bobur” mahallasiga kelib qoldi. Uyiga bir necha chaqirim qolganida Feruza to’xtadi:
- Bo’ldi. Qolganiga o’zim ko’tarib ketaman, qo’shnilar ko’rishsa nima deb o’ylashadi, rahmat sizga – u sumkasini olar ekan Javohirning mehr bilan boqib turgan nigohlariga ko’zi tushib ketdi.. So’ng indamay biroz uyalib, yuzlari qizargancha sumkasini ko’tarib uyi tomon yurib ketdi. Javohir esa u uyiga kirib ketgunga qadar ortidan qarab qoldi…
Kunlar o’tgan sayin Feruza va Javohir o’rtasidagi munosabat iliqlashib borar bundan esa Feruza cho’chir edi. Chunki uni sevib qolishdan qo’rqar, garchi yo’qlamayotgan bo’lsada birinchi muhabbati Sobirni yo’qotishni istamasdi. Ammo shunday bo’lsada, Javohirga ham sirdosh va qadrdondek o’rganib qolgan edi u. Hatto unga ilk ilk sevgisi haqida ham gapirib bergandi. Biror yordam kerak bo’lib qolganda esa birinchi bo’lib Javohirdan so’rardi. Uning nazarida ular o’rasidagi bu munosabat go’yo sevgiga aylanib ketayotgandek edi.
albatros
11.01.2012, 15:09
Arosat sevgi (davomi)
* * *
Mana bugun oppoq qor yoqqan, hammayoq tabiatning kumush mo’jizasiga burkangan edi. Osmonda uchib qag’illayotgan qarg’alar, katta ko’chadan o’tib borayotgan mashinalarni ovozi-yu, qor o’ynab qiyqirishayotgan bolalarning ovozi odamni bahri dili ochib yuborardi. Goh uzoqlashib borayotgan Sobir haqida, goh kun sayin qalbiga kirib kelayotgan Javohir haqida ana shu qor yo’ldan xayol surib borar ekan Feruza, to’satdan ustiga duv etib tushgan qordan cho’chib tushdi. Nima bo’lganligini anglolmay turgan edi, orqa tomondan xandon otib kulgan ovoz eshitildi. Burilib qaradi-yu o’zidan to’rt-besh qadam narida turgan Javohirga ko’zi tushdi. Feruza qorga burkangan daraxt ostiga kelishi bilan Javohir qo’lidagi yumaloqlangan qorni ana shu daraxt shoxlariga otib yuborgan va natijada tushgan qor Feruzani oppoq qilib qo’ygan edi.
- Qara, seni bir zumga qorqizga aylantirib qo’ydim – kulardi Javohir,
- Hozir ko’rsatib qo’yaman, qanday qilib qorqiz yasashni- Feruza qo’llariga qor olib Javohirni quvlab ketdi.
- Men ham bir zumda qobobo yasab beraman. Shunday deb Feruza yetib olgan Javohirning yuzlariga qor bilan ura boshladi.
… Ikkalasi rosa dumalashib qor o’ynashdi. Garchi qo’llari sovuqdan qizarib ketgan bo’lsada, ular buni sezishmas, go’yoki hozir ulardan baxtli inson yo’q edi dunyoda.
- Bo’ldi men taslimman – qo’llari bilan boshini berkitib baqirardi Javohir.
- Taslim bo’lmay ham ko’ringchi – yonboshlab qolgan Javohirga suyanib oldi Feruza.
- Bugunga yetar, endi uyga qaytamiz – dedi ustidagi qorlarini qo’llari bilan tushirarkan Javohir .
- Lekin men rosa mazza qilib qor o’ynadimda –deya Javohirning yelkalaridagi qorlarni qoqar ekan maqtangandek gapirdi Feruza.
- “Battar bo’l” – to’satdan gapirgan Javohirning bu gapidan so’ng ikkasi ham xoxolab kulib qorga yotib oldi.
Kulgularini bosib olgan bo’lsalarda negadir ular o’rinlaridan turgulari kelmay osmonga qarab jim yotishardi.
- Meni tashlab ketmaysiz-a, siz – biroz sukunatdan so’ng birinchi bo’lib gapirgan Feruzaning gapi shu bo’ldi. Sobir akam ham ko’p va’dalar berib va’dasiga turmadi- nima uchundir ilk muhabbatini eslab bir xo’rsinib qo’ydi Feruza.
- To’g’ri qilibdi, o’sha Sobir – jahli chiqdimi yoki rashki keldimi Javohirni, o’rnidan turib gapira ketdi.
- Bilasanmi, meni ham doimo qalbimda yashaydigan bir qiz bor, u juda ham mehribon, esli qiz, ammo ba’zida jahlimni ham chiqarib turadi – so’zida davom etdi Javohir.
- Boring o’sha malikangizni oldiga – arazlab teskari qarab oldi Feruza
- Men baribir Sobir akamni sevaman- qovoqlarini uygancha javob berdi yana.
- Men ham malikamni sevaman. Shuning uchun doim yonimda suratini olib yuraman. Shunday deb Javohir sekin yurib qovog’ini uyib teskari qarab olgan Feruzani yoniga kela boshladi.
- Ko’zlaringni yum, men senga u qizni suratini ko’rsataman hozir.
Garchi istamayotgan bo’lsada biroz yumshagan Javohirning gaplaridan so’ng Feruza ko’zlarini yumib oldi. Uning quloqlari ostida yaqin kelib turgan, bir qo’li bilan yelkasidan quchib turgan Javohirning nafas olishi eshitilib turardi.
- Och endi ko’zingni.
Feruza ko’zlarini ochgisi kelmas, begona qizning suratini Javohirning qo’lida ko’rishni istamasdi.
- Och dedim ko’zingni - Javohir uni qattiqroq quchdi.
Feruza ko’zlarini ochib yubordi. Javohirning qo’lidagi telefonda haligina kulib “qorqiz” bo’lib tushgan o’zining suratini ko’rdi. Biroz nima qilishini bilmay turgan Feruza ko’zlariga qarab kulib turgan Javohirga tikilib qoldida, so’ng beixtiyor uni quchoqlab oldi. Barcha g’am – hasratlar unitilgan ayni shu damlar ular hayotidagi tanishganliklaridan buyon eng yaxshi damlar edi.
Shu paytda to’satdan jiringlagan Feruzaning telefoni ularning shirin fikru-xayollarini bo’lib yubordi.
- Qaysi kuyov bola ekan? – ataylab jahlini chiqarish uchun so’radi Javohir.
Feruza telefoniga qarar ekan oyisi telefon qilayotganini ko’rdi va
- Oyijonim telefon qilayapdilar. Mana ishonmasangiz eshiting – deb telefonini ovozini baland qilib qo’yib gaplasha boshladi:
- Assalomu – alaykum oyijon. Yaxshi o’tiribsizmi?
- Vaalaykum assalom. Yaxshiman. O’zing yaxshimisan qizim? Qayerlarda yuribsan?
- Dugonalarim bilan suhbatlashib o’tirgandik. Tinchlikmi oyijon? – yolg’on aralashtirib gapirdi Feruza.
Tinchlik qizim. Uyga qachon qaytasan, bir gap bor edi senga?
- Nima gap oyi? Hozir ayta qoling. Juda bilgim kelayapdi.
- Unda eshit. Bugun biznikida haligi sen ko’ngil qo’ygan yigit Sobirjon bor-u, o’shalarni uyidan senga sovchi kelgandi. Shunga ularga rozilik berib yubordim.
- ….
Oyisining qolgan gaplari qulog’iga kirmadi.
- Oyi …, haligi … .- boshqa gapiraolmadi Feruza.
Telefonini o’chirar ekan, yonida turgan Javohirga ko’zi tushdi. Javohir ko’zlariga jiqqa yosh bilan unga termulib turardi.
Biror gap aytish uchun negadir, shu paytda Feruzaning tiliga so’z kelmasdi.
- Kechirasan Feruza – deya gap boshladi Javohirning o’zi. Mening ham o’z sevgan qizim bor. Ko’nglingga tegadi deb aytmagan edim( garchi yolg’on bo’lsada, bu gaplarni Feruzaning ko’nglini ko’tarish uchun aytayotgan edi u ). Seni ham baxtli bo’lishga haqqing bor edi. Mana endi baxtlisan. O’z sevgan insoningga erishding. Shunday deb ko’zlarida yosh holatda Javohir, shiddat bilan o’rnidan turdiyu katta-katta qadam tashlab yurib, so’ngra esa yugurib bir zumda ko’zdam g’oyib bo’ldi.
Bo’lib o’tgan voqeadan hamon o’ziga kelaolmayotgan Feruza, Javohir ketgan tomonga tikilib qololdi xolos …
(c)
«БАБОЧКА»
(сказка)
Жила на свете Бабочка-красавица. Все её любили, все её уважали, потому что она была красивой, вежливой, да ещё трудолюбивой. Она помогала всем. Например: пчёлам - помогала собирать мёд, находить душистые и ароматные цветы. Её любил даже старый паук, потому что когда ему было скучно - она приходила к нему, пела песенку и танцевала, чтобы он не соскучился.
Пришла весна. Однажды она отправилась в путь по свету. Вдруг Бабочка услышала громкий шум. Это были лебеди, которые прилетали с других стран. Она полетела за ними. И тут загремел гром, подул сильный ветер, полил дождь.
Птицы скрылись от дождя на дереве, а Бабочка не успела, и сильный ветер унёс её куда-то далеко. Буря остановилась. Бабочка пришла в себя. Она открыла глаза и удивилась: она увидела, что кругом было очень-очень красиво по сравнению с другими местами, которых Бабочка уже увидала. Она никогда не видела так много цветов как здесь. Это был большой сад. Садовником был старик-Игнат. Теперь Бабочка никогда не покинула этот сад. Каждый день она летала с цветка на цветок и радовала глаз.
2009 год.
Nigora Umarova
21.01.2012, 13:58
«БАБОЧКА»
(сказка)
Жила на свете Бабочка-красавица. Все её любили, все её уважали, потому что она была красивой, вежливой, да ещё трудолюбивой. Она помогала всем...
Эртак муаллифи ким?
Болалигимизда баъзан китобдаги эртаклар тугаб қолганида адажонимиз, ойижонимиз, бувижонимиздан янги эртак тўқиб беришларини "талаб қилардик" ва "ўз эртагимиз"га эга бўлиб ором олардик. ;)
Эртак муаллифи ким?
Қизим Муслима Раимова. 5-синф ўқувчиси. Ўзи жойлабди, шунинг учун муаллифи "тушиб" қолган.
Бир ўқиб, муносабатларингни билдирсаларинг, яхши бўларди.
Янги авлод-2011 фестивалининг вилоят босқичида қатнашди. Рус тилида ёзган эртак ва ҳикоялари билан. Аммо "таниш-билиш" бўлиб, ўрнига бошқа ўта "истеъдодли" 8-синф ўқувчиси кетди республика босқичига. Холис айтганда, ўша қизнинг ёзганлари шунчаки гаплар, яъни ижод эмас. Уриниш дея қолай. Боз устига ўзбек тилида.
Муслима жуда хафа бўлиб, 10-15 кун ўзига келолмади. "Ахборот"га рус тилида берган интервьюсининг ўзи қанча шов-шувга сабаб бўлди. Энди нима дейсиз, овунсин деб шу жойга бир-иккитасини жойлагандим. Бунисини ўзи киритибди.
«ЗНАНИЕ И ДРУЖБА»
(сказка)
Жили-были волшебники и их король. Однажды их внезапно атаковали индейцы и забрали короля волшебников.
–Где же король? – спрашивает маленький волшебник. А его папа отвечает:
– Индейцы увезли нашего короля.
Удивились все волшебники.
– Мы должны что-то сделать: надо вернуть нашего короля. У меня есть план,– сказал один из них.
– Какой план? – спросил другой.
– Мы – волшебники и можем воспользоваться волшебством! Сначала мы должны найти следы индейцев, – ответил сметливый волшебник.
Долго искали следы индейцев, наконец, нашли.
– Вот следы индейцев! – закричал волшебник, которого звали Ворчун, и позвал он всех остальных волшебников: – Умный, Солнышко, Фея, Чудесник, Малыш, Бабушка, Бывалый, идите сюда. Все остальные волшебники подлетели к нему.
– Что случилось?! В чём дело?! – удивлялись все.
– Смотрите – следы! Они показывают нам число индейцев – их было восемь!
– А вот и нет! – воскликнул Умный волшебник, – А ты откуда узнал, что их было восемь? – спросил он, а Ворчун ему в ответ:
– Это очень просто: сколько след – столько индейцев
– Разве? И у нас и у них же по две ноги! – Возмущался Умный волшебник. – Так как у всех по две ноги восемь след, готова головоломка: 8 : 2=х. Х – это неизвестное число. Мы должны найти его.
– 8 : 2 = 16 правильно? – спросил Ворчун.
– Неправильно! 8 : 2 = 4. Вот её решение – сказал Умный волшебник, и они полетели с помощью след.
Придя в их жилище, они воспользовались волшебством, и индейцы уснули. После этого они нашли то место, где был король.
– Ваше величество, вы здесь? – спросила Фея.
– Фея! Это ты!? – воскликнул король.
– Да это я – Фея, мой король – ответила она. – Мы пришли освободить вас. – Они потом освободили короля и стали жить да поживать, как раньше: дружно и счастливо.
(с) 2009 год
pipicron
06.06.2012, 08:44
Салом нома хат!
Ассалом алайкум дугонажон.
Ва нихоят йўқотган дафтаримни топдим ва сени манзилингни олиб хат ёзаяпман.
Ҳар қувончли, ташвишли кунларимда сени ўйлайман. Сен менинг энг яқин дугонам эдинг. Энг сирли сирдошим эдинг, менинг қувончим ва менинг ташвишим эдинг. Узоқ вақт хат ёзмаганимга хафа бўлма. Манзилингни топа олмадим. Кундалигимни беркитиб қўйган жойимдан топа олмай қолдим. Бундан ташқари ўзинг биласан, қишлоқда почта яхши ишламайди.
Ўзинг яхшимисан? Ишларинг яхшими?
Мендан сўрасанг, менда хаммаси яхши. Туғилиб ўсган пойтахтимдан олисда, шахардан олис қишлоқда, шахзодам билан бирга бахтли яшаб юрибман. 2 қизим, 1 ўғлим бор. Тасаввур ҳам қила олмайсан, бу ерда қанчалар бахтиёр эканлигимни. Тўғри, ота онамдан, сендек дугонамдан олисда яшаш қийин, лекин чидайман-да, илож қанча.
Талабалик йилларимизни хали хануз энтикиб эслайман. Ўқиш ташвишлари, ғийбатларимиз, сирлашишлар, кулишлар ва йиғилар, хамма хаммаси эсимда. Сен ҳам эсласанг керак... Ёки мен қишлоқини унутиб юбордингми?
Эсингда бўлса, бизга кўз ташлаган йигитларни роса лаққиллатардик. Ўзимизни уларни ўламан куяман деганларига ишонгандай қилиб кўрсатиб сарсон қилганларимизни эсласам ўзимдан ўзим уялиб кетаман. Бир кун уволи тутмаса деб қўрққанларимиз, бахтимизни сўраб дуо қилганларимиз эсингдами?!
Қизнинг нияти дуо деб бекорга айтишмаган экан. Бахт сўраб дуо қилардик, мана, бахтли ҳам бўлдим. Тўғри, оқ от минган шахзода ўрнига қора мойга ботган тракторчи, дача, виллар ўрнига оддий сомон шувоқли кулба. Мана шу чордевор кулба менинг виллам, менинг дачам. Мана шу қишлоқ менинг Парижим, менинг Анталиям. Гулдек фарзандларим менинг Диснейлендларим. Қўрғонимиздаги қўй моллар бизнинг ранчо. Пляжимиз хам бор: томорқамиз четидан оқиб ўтган анхор. Фақат чўмилишга мумкин эмас. Қишлоқда уят қилишади.
Эх дугонажон, дугонажон... Нималарни орзу қилмас эдик?! Орзуларда малика эдик. Орзуларда гўзал пари, шахзодалар орзу қилган санам, минглар етолмаган ягоналар эдик. Энди эса қадоқ қўллар, ажин тушган юзлар, шўр босган пешона. Хазиллашдим. Хали ажин тушиб сочим оқаргани йўқ. Қайтанга поччанг айтади, кундан кун ёшариб кетаяпсан деб. Рашк қиламан дейди. Ажаб бўлсин деб жўрттага қошимдан ўсмани узмайман.
Ўзимни дугонажоним. Бахт нима эканлигини билмаган эканмиз. Бахтни эмас, олтин тахтни орзу қиларканмиз. Мен ҳам қизлар катта қилаяпман. Уларни ҳам сен билан мендек дугоналари бўлишини истайман. Ўз бахтимдек бахти бўлишини дуо қиламан. Сени ҳам хар доим дуо қиламан. Йиғлаб ҳам оламан. Хафа бўлма дугонажон. Сени соғиниб кетиб кўргим келади.
Дугон, хали ҳам оила қилмаганингни эшитиб роса хафа бўлдим. Ичимдан бир нима узилгандек бўлди. Сендек қизни қадрига етмаганларига жахлим чиқди. Қандай оқила, чиройли, хушмуомала қиз эдинг. Бир дунё орзуларинг бор эди. Ўзинг орзу қилгандек фақат шахзодаларга, дунё султонларига мос қиз эдинг. Ягона бўлишни орзу қилардинг, зебу зийнатга тўла бўлишни ёқтирардинг, Сени кўлида кутариб юришларини истардинг. Хафа бўлма дугонажон, бир кам дунё экан. Сени хам бахтингни уйлаб йиғлаб дуолар қиламан. Мен сенга ишонаман, албатта шахзоданг сени топади. Хазиллашардиму, “Алвон елканли кема сени албатта олиб кетади”. Биламан, иш билан, магистратура билан бўлиб умринг бехуда утгани йўқ. Баъзида сенга хавасим хам келади. Мени қизил дипломим бўлса сандиқда чанг босиб ётибди.
Қани иложим бўлсаю, сени кўндириб қишлоғимга олиб келсам. Афсуски, келмайсан. Сени йуриғинг бошқа, меники. Сени мақтаб берсам поччанг ҳам кулади, қишлоғимизда у қизга мос келадиган султоннинг ўзи йўқ деб. Излаб боргим келди, лекин рўзғордан, ташвишлардан қани энди қутилиб бўлса?!
Орзу орзу экан, хаёт - хаёт, рўзғор битта ғор. Мен ҳам рўзғор билан ўралашиб қолдим. Тонг сахар туриб сигир соғаман, тунда қорган хамирни нон ёпаман, болалар мактабга кетгунча сепаратор қиламан. Поччангга улгурсам улгурдим, бўлмаса қаймоқни болалар паққос туширишади. Бир кўрсанг эди уларни, қаймоққа қулоқларигача буланганларини. Ўқишда юрганимизда болачаларга “Памперс”ларни кўриб хавас килганимда кулганинг эсингдадир. “Хали улгурасан” деб кулганларинг хали хануз қулоғим остида жаранглайди. Қишлоқнинг йўриғи бошқа. Фарзандларим гўдаклигида иштончаларини хавас билан, иштиёқ билан ювганимда ўша “Памперс”лардан хам қизғонадиган бўлиб қолгандим. Бола барибир ширин бўларкан. Поччанг эса мени хали хам “Шахарлик танноз”деб масхара қилади. Аввалига хафа бўлардим. Хозир кўникиб қолганман. Хатто баъзида мана шундай эркалашларини соғиниб хам қоламан. Эсингдами, қадоқ қулларни кўрсак лабимизни бурардик. Хозир эса мана шу қадоқ қўлларнинг тафти, харорати мен учун қанчали қадрли. Дугонажон, бахт молу дунё, шодлик ва қувонч, сайру саёхат, мухаббат ва эхтиросда эмас, балки инсоннинг ўзининг қалбида мангу экан. Бахт соддагина қилиб айтганда бизнинг ўзимиз экан. Авваллари қадримга ачиниб йиғлардим. Хозир эса бахтимдан қувониб йиғлайман. Қайнамаган чой учун битта аразли нигох мухабатим учун мингта илтифотдан ардоқлироқ. Чанг ва мойга ботган қўллардан тўртта нон тугилган чорсини олиш дунёнинг алвон гулларидан яралган гулдастани олишдан кўра мазмунлироқ. Болажонларимни елкасига кўтариб от бўлиши мени бошида кўтаришидан кўра кувончлироқ. У оқ от миниб келмади, мени олтин қасрга малика қилмади, у мени мажнунлардек севмади, у менга атаб достонлар битмади. У менга аёллик бахтини берди, оила берди, фарзандлар берди. У менинг шахзодам бўлди. Мен орзу қилган шахзода.
Дугонажон, сенга самимий айтаяпман, қалбимнинг туб тубидан айтаяпман, мен бахтлиман, бахтлироқман. Буни қишлоқда яшаётганим учун эмас, сени олдингда уялганимдан эмас, мақтаниш учун эмас, орзуларимиз хаққи хурмати, сирдошлигимиз хаққи хурмати, сени соғинганимдан, сенга ҳам ўзимникидай бахтни илинганимдан айтаяпман. Бу бахтимни ўзгага айтсам ишонмайди, кулади, кесатяпти дейди. Лекин мен хам бахтимни оламга жар солгим келади. Мен фақат сенгагина айта оламан.
Дугонажон. Мени кечир. Бахтимни мақтанаман деб юрагингни тирнаб қўйгандирман? Лекин, дугонажон, менга ишон, бахтинг албатта кулади. Сен менданда ортиқ бахтга лойиқсан. Сенинг орзуларинг олдида менинг орзуларим хеч нарса эмас. Менинг орзуларим керагидан ортиқ ушалган экан, вакти келиб сенинг бахтингга бутун жахон, бутун борлиқ султонлари ва маликалари хавас қиладилар. Мен сени соғиндим. Жуда хам соғиндим. Суратингга томган томчи ёшим хаққи хурмати, сени кўргим келди. Албатта жавоб ёз. Яхшиси албатта бизникига кел. Манзилимни топиш қийин эмас. Туман марказига етиб келсанг бас, уйимизни топиб оласан.
Дугонажон, сенга олтиндан тахт эмас, орзу қилганингдек бахт тилаб, самимият ила, соғинч ила Дугонанг....
5 июнь, 2012 йил.
(Дугонанинг хатини оққа кўчирган Али Ал Мехр)
(Дугонанинг хатини оққа кўчирган Али Ал Мехр)
РЕСПЕКТ!!!!
pipicron
06.06.2012, 10:29
РЕСПЕКТ!!!!
Нимадир дейишим керак эди....
Оффтоп:Нимадир дейишим керак эди...
тўғрироғи, қойил дейишим керак эди. Тил билмаслик ҳам чатоқда, аллақаерда эшитган гапни ёзворибман. Респект дегани ажнабий тилдан ўзбекчага таржима қилинса ҳурмат дегани экан...Лекин, барибир, қойил дегандан, ҳурматга лойиқсиз дегани яхшироқ эди
Саодат.
Саодат ҳаётнинг оқ-қора тасвирларига кўникиб улгурганига анча бўлган. Оиласи, иккита фарзанди бор. Турмуш ўртоғи нуфузли ташкилотлардан бирида ишлайди, бировдан кам, бировдан ортиқ бўлиб, тўққиз йилдан кўпроқ оилавий ҳаёт йўлини биргаликда босиб ўтишибди. Бу йил қизи Дилрабони биринчи синфга ўқишга беришди. Кеч турмушга чиққани сабаб, қизи мактабга чиқа бошлаганда қирққа яқинлашиб қолганини ўйлаб, кўнгли ўксинарди. Бир куни эрталаб кўзгу олдида сочларига лента тақаётганда, қизи айтган гапи уни яна бир бор ортга қараб, босиб ўтган йиллари тўзони бағрига етаклади:
- Ойижон, сочларингиз оқарибди...
- Эътибор берма, Дилрабо, ҳамма аёллар ҳам ёши қирққа яқинлашиб қолганда, сочлари оқара бошлайди.
- Ойнисанинг ойиси қирқ икки ёшда экан, лекин ҳалиям сочлари қоп-қора-ку!
- Нисо холангни кўнгли ёш-да, ўзига қараб юради.
- Сиз-чи? Сиз ўзингизга қарамайсизми? Мана, кўзгуда ўзингизга қараб турибсиз-ку!
- Кўп савол бераверма! Юрақол, сени мактабга олиб борай...
Мактабга етиб келишганида ҳали кириш қўнғироғи чалинмаган эди. Синфхона эшиги олдида Нисони кўрган Саодат қизининг кўзгу олдидаги гапларини эслади. Ва бир муддат она-болага тикилиб қолди. Молиявий жиҳатдан қаралганда, уларнинг моддий аҳволи деярли бир ҳил, иккала оилада ҳам тўкислик ҳукмрон. Икки оила хўжайинлари ҳам бир жойда ишлашади. Нисо доим ўзига қараб, атрофдагиларнинг диққат-эътиборида бўлиб келган аёл. Ойниса – унинг тўртинчи фарзанди. Нисо уни ўттиз олти ёшида дунёга келтирган, молиявий ва маънавий жиҳатдан ҳеч қандай камчилик кўрмай катта бўлган қизалоқ ота-онанинг ҳаддан ортиқ эътибори натижаси – зийраклиги билан икки опа ва бир акадан ажралиб турарди. Ўқишга бўлган қизиқиши, мактабга бориш иштиёқи кучлилиги сабаб, бир йил аввал ўқишга қўйишди. Дилрабо ундан бир ёш катта бўлса-да, ўқишда оқсар, кун бўйи рўзғор ишлари билан банд бўлган Саодат ҳам, кечқурун ишдан чарчаб келадиган Хуршид ҳам унинг ўқишига ўзидан ортиниб, эътибор қаратишмасди. Бошида бир-икки қизиққан бўлишди, кейинчалик Дилрабо ҳамма ҳарфларни ўрганиб олгандан сўнг, ўз ҳолига ташлаб қўйишди. Қизининг кундалик дафтаридаги бешлар тўртга айланиб бораётгани ҳам Саодатни ташвишга солмай қўйди. Ҳаётида ранг йўқ, худди, саратонда лоҳасланиб қолган йўловчидек ҳеч нимага ҳуши йўқ эди.
Кириш қўнғироғи чалинди. Қизини ўқув хонасига кузатиб, уйга қайтаётган Саодат йўлда Нисо билан ёнма-ён келиб қолди. Негадир, ич-ичидан бу аёлга ҳавас қилди. Биринчи бўлиб, ўзи гап бошлади:
- Ассалому алайкум, Нисо опа! Яхши юрибсизми, болалар катта бўлишяптими? Чарчамайгина, соғ-саломат юрибсизми?
- Ваалайкум ассалом, Саодатхон, ўзингиз тузукмисиз, кичкиналар ҳам яхши юришиптими, эсон-омонгина катта бўлишяптими?
- Шукур, юрибмиз...
- Қизчани мактабга қўйиб қайтяпсизми?
- Ҳа, шундай опа...
- Ўқишлари яхшими?
- Тузук... Охирги пайтлар “тўрт”га тушиб қолган...
- Нега “тўрт”га тушиб қолади? Ўқишига эътибор беряпсизми? Дарсларини тайёрлашига ёрдам бериб, билмаганларини ўргатяпсизми?
- Вақт борми, опа? Кун бўйи рўзғор ишларидан ортмайман. Кичкинам ҳам кунда касал, дадаси ишдан кеч қайтадилар. Дилрабога ҳеч вақт ажратолмаяпмиз...
- Ўзи, анчадан бери сиз билан гаплашаман, деб юргандим. Яхши бўлди, бугун ўзингиз дуч келиб қолдингиз... Ўзим ҳам ҳасратга тўлиб тургандим, бугун тушгача бизникида бир меҳмон бўлиб кетасиз.
Саодат итоаткорона Нисога эргашди. Тахминан, беш-олти дақиқа ўтиб, улар Нисоникига етиб келишди. Нисо елиб-югуриб дастурхон тузади, меҳмоннинг иззатини жойига қўйди. Дастурхонга терилмаган ноз-неъмат қолмади. Деярли бир хил шароитда яшашса-да, Саодат ва Нисонинг туриш-турмушида ер билан осмондек фарқ бор эди.
- Яхши ўтирибсизми, Саодатхон?
- Ҳа, ўтирибман, сизниям хизматга қўйдим, опа...
- Қўяверинг. Шундоғам уйдан кунда меҳмон аримайди, овворагарчилиги йўқ, хавотир олманг. Сизга бир маслаҳатли гап бор, дегандим ҳали. Шодиёр акам ўтган куни айтиб қолдилар, гап орамизда қолсин... Хуршид ака охирги пайтларда ишда жуда кўп ушланиб қолаётгандек туюлмаяптими сизга? Бўлимларига яқинда янги котиба қизни ишга олишган экан, сал ўзингизга эҳтиёт бўлинг. Бу гап билан, хўжайинингиз хато йўлга кириб кетяптилар, демоқчимасман, ҳали айтганимдек, Шодиёр акам “ўша қиз Хуршид аканинг атрофида салгина “айланиб” қолгандек туюлди менга, асли Хуршид акада бундай одат йўқ, қизгина уни тинч қўйишни истамаётгандек, назаримда” – деб қўйгандилар.
- Йўғе, унақамасдир... Хуршид акам ҳозир кўп ишлаяптилар, бу ойдан маошларини ҳам оширишган... – Саодат бу гапга ўзи ҳам ишонгиси келди.
- Эҳтимол. Мен айтдим-қўйдим-да. Яна кўнглингизга гап келиб юрмасин. Уйида тинчи, ҳаловати бўлмаган эркак бахтини кўчадан излайди, шуни унутманг. Бир рўзғор иши бўлса, буни ҳамма аёл ҳам эплайди. Фақат оилада муҳаббат, ишонч, нур бўлиши керак.
- Биз бир-биримизни қаттиқ хурмат қиламиз, тўққиз йилдан ошди турмуш қурганимизга, шу вақт ичида менга овозларини кўтариб гапирмаганлар ҳатто...
- Саодатхон, оилавий бахт учун хурматнинг ўзи камлик қилади. Сизнинг иккита фарзандингиз бўлса, менинг тўртта фарзандим бор. Ҳаммаси мактабга чиққан. Бирор марта бирорта ўқитувчи “қизингиз ё ўғлингизнинг ўқиши пассивлашиб кетяпти!” – деган гапни айтмаган.
- Турмушимизнинг илк йилларида ҳаммаси ўз ўрнида эди. Куч-ғайратга тўла эдим, ҳамма ишни ўз ўрнида бажарардим, раҳматли қайнонам ҳам мендан сира нолимаганлар. Дилрабони дунёга келтирганимда, Хуршид акам жуда суюнгандилар. Қувончимизнинг чегараси кўринмасди. Хабарингиз бор, биз севишиб оила қурганмиз. Ўқишни битиришимни кутиб, ўттизга чиқиб қолганларида ҳам, қайнонам раҳматлининг дашномларини қулоққа илмаганлар. Лекин вақт ўтиб, бу муҳаббатнинг тафти пасайгандек, ҳамма орзулар эриб кетгандек гўё.
- Адашасиз, Саодатхон! Муҳаббат ҳеч қачон сўнмайди, тафти ҳам пасаймайди. Қайтанга, сиз ундан узоқлашиб кетгансиз холос. Ҳар бирингиз ўзингизча узоқдасиз. Муҳаббатни ўтмишда қолдириб, сиз рўзғорнинг тубига шўнғиб кетгансиз, Хуршид ака тирикчилик, пул топиш ташвишига кўмилиб кетган. Шунинг учун ҳар бир оилада бўлиши шарт бўлган бу туйғу энди иккингизга ҳам олис ўтмиш бўлиб туюлади. Сиз нафақат муҳаббатдан, балки, у билан бирга юрагингиздан ҳам олислаб кетгансиз, ўзингизга бегоналашиб кетгансиз. Аввал ўтмишда қолдириб кетган юрагингизни излаб топинг, кўзгудаги аксингизга, сочингизга эрта тушган оқларга қаранг. Юзингизга чанг солишга шай турган ажинлардан юзингизни эмас, кўнглингизни эҳтиёт қилинг.
- Нима қил, дейсиз опа?
- Охирги марта ўзингизни ўз исмингиз билан қачон ўзингиз тарафга чорлагансиз?
- Тушунмадим?
- Исмингизнинг маъносини биласизми?
- ...
- Саодат – яъни Бахт.
- Худди Нисо сингари...
- Бахт ва Қуёш биргалашиб, Бахт қуёши бўлади. Уйга борганингизда, аввало, ўзингизни излаб топинг. Ўша Саодатли Саодатни назарда тутяпман...
Саодат. (Давоми)
Саодат уйга ўйчан кайфиятда қайтди. Тушликка бирнималар тайёрлаш учун ошхонага ўтди. Авваллари овқат пиширишига жуда узоқ вақт кетадигандек туюларди, бугун эса, одатдагидан тезроқ улгурди. Уйни уёқ-бу ёғини тартибга келтириб олганида, Дилрабонинг мактабдан қайтадиган пайти бўпқолган эди. Бироз ўзига қараган бўлди-ю, мактабга ошиқди. Дилрабо ҳам синфхона эшиги олдида уни кутиб турган экан. Қайта туриб, йўл устидаги гўзаллик салонига қаради. Пул олиб чиқмаганига ўксиниб қўйди. Уйга келгач, Дилрабога мактаб кийимларини алмаштириб туришни тайинлаб, кўча бошида турадиган овсини Ситораникига ўтиб келмоқчи бўлди. Ўғли Шоҳжаҳон ўша ерда эди. Фикридан қайтиб, қизига тушликни тайёрлаб бергачгина кўчага чиқди. Ситора қаергадир отланиб турган экан, Саодатни кўриб, юзи ёришди:
- Саодат опа, сизни кутавериб кўзим тўрт бўлди-ку...
- Тинчликми, нима бўлди? Шоҳжаҳон тузукми?
- Ҳа, анча яхши бўпқолди, иссиғи ҳам тушган. Сабоҳат ва Озодалар билан ўйнаб ўтирипти. Саодат опа, салонга бормоқчи эдим, Зулфияни иши чиқиб қопти, мен билан бирга юрақолинг... Сиз ҳам у ёқ-бу ёғингизга қараб олармидингиз....
- Бошқа сафар бирга борармиз... – Саодат ёнида пули йўқлигидан бироз ўнғайсизланди. Ситора ҳам буни сезгандек, қўлидаги чиройли тошлар билан безалган ҳамёнига ишора қилди:
- Менда пул бор ҳозирча, агар шунчалик истихола қилаётган бўлсангиз, уйдан пул олиб чиқа қолинг, кутиб тураман.
Шоҳжаҳоннинг болалар билан тушлик қилганини билиб, хотиржам бўлган Саодат тезда уйига бориб, кийимларини алмаштирди, ҳамёнини олиб, қизига дарсларини тайёрлаб ўтиришни тайинлади-ю, ўзини кўчага урди.
Йўл-йўлакай Ситорага зимдан кўз ташлади: қора ҳарир матодан тикилган кўйлак нозик қаддига ярашган, пардозни ўрнига қўйган... Саодат эса, одмироқ кийинган, пардоз ҳақида-ку, гапирмаса ҳам бўлади. Уйда ўтириб қолганигами, бироз тўлишибди. Салонга киришди. Иккита сартарош қиз икки овсиннинг рўпарасида пайдо бўлишди. Ситора уларга нима қилиш кераклигини тушунтирди. Улар “икки овсин бир бўлиб, “Келинлар қўзғолони”ни бошламоқчимисизлар?” – деб кулишиб олишди. Бироз кесилиб, шоколад рангига бўялган сочлар, енгил пардоз Саодатнинг чиройини очиб юборди. Ўзининг чиройидан бироз қизарган бўлиб, гўзаллик салонидан чиқди. Ситоранинг уйида ўйиндан бўшамаётган Шоҳжаҳонни зўрға опаларидан ажратиб олиб, уйга қайтди. Кечки овқат тайёрлагунча ҳали анча вақт бор. Уйга кириб, жавондан суратлар альбомини олди. Болалигидан тортиб, охирги тўрт-беш йилгача бўлган жуда кўп суратлари бор эди унда. Ҳар бир сурат – алоҳида бир дунё, бир дунё хотира. Деярли ҳар бир суратда ҳаётидан мамнун, саодатли Саодат термулиб турарди гўё. Охирги пайтлар суратга ҳам тушмай қўйибди. Ўтирган жойида рўпарасида турган кўзгуга қаради. Унда суратдаги бахтиёр қизни топиб бўлмасди. Бироқ, у энди эрталабки тушкун кайфиятдаги, сочларига оқ оралаган аёл ҳам эмасди. Шуни ўйлаб, ўз аксига ширин табассум ҳадя этди. Секингина кийим жавони яқинига келди. “Кўчага чиққанимда киярман...” – деб тиктирган, сотиб олган тайёр кўйлакларини кўздан кечирди. Улардан бирини танлаб, эгнига илди. Тушга яқин уйни тартибга келтираётиб, ажратиб қўйган кийимларини олиб, кир машинага ташлади. Ювилган кирларни дорга илди, кейин ошхонага ўтди. Кечки овқатга палов пиширди. Кеч туша бошлаганда, ҳовлига сув сепиб, супуриб олди, ҳовли четидаги райҳонлар юзига ҳам сув сепган бўлди. Раҳматли қайнонаси “Райҳон – жаннатнинг гули” – дерди. Ҳовлини райҳон иси тутиб кетди. Ташқаридаги каравотга кечки дастурхонни ёзишни мўлжаллаб, кўрпачаларни тўшади. Ҳар ҳолда, меҳмонҳонадаги кондиционер “музлатиб берган” ҳаводан кўра, шамол бутун ҳовлига ёйган райҳон ҳиди унга ҳуш ёқди. Хуршид ака ишдан келишига ёш боладек қувониб кутиб олди. Анчадан бери ишдан қайтганда, хорғин аёлининг тил учидаги салом билан қаршилаши кўнглига теккан Хуршид ака Саодатдаги ўзгаришларни кўриб, кайфияти кўтарилди. Кечки овқатда ҳам ҳамманинг кайфияти чоғ эди, ҳазиллар-у, эркалашлардан фарзандлар ҳам бенасиб қолишмади. Кейин биргаликда Дилрабонинг дарслари билан қизиқишди. Саодат гап орасида ўқитувчиси Дилрабонинг ўқишда бироз оқсаётгани ҳақида айтганини қистириб ўтди.
Болалар уйқуга ётгач, Саодат негадир ҳовлига чиқди, уйқуси келмади шекилли. Хуршид ҳам бугунги байрамона кайфият сабабини билиш учун уни излаб, ташқарига чиқди. Ташқаридаги каравотга суяниб ўтирган Саодат нималарнидир ҳаёл қилар, шамол эса, ёйилган сочларини ҳар тарафга тортиб, ой нурида жилваларга кўмарди. Даъфатан, эрининг ташқаридаги электр чироқни ёқмоқчи бўлганини сезган Саодат унга сўз қотди:
- Чироқни ёқманг...
- Майли, истаганингча бўла қолсин... Ёқмайман. Ой нурида ҳар доимгидан ҳам гўзалроқ кўринаркансан. Анчадан бери ўзингни унутиб қўйгандинг. Мен ўзим севган шўх-шаддод, оловдек ёниб турган Саодатни жуда соғингандим. Энди унинг кўзларидаги муҳаббатни қайта кўра олмасам керак, деган фикрга ҳам боргандим. Ўзлигингга қайтганинг учун раҳмат, Саодат!
Хуршид унинг ёнига бориб ўтирди, Саодат унга суянди. Шу тобда, йиллар қаърида йўқолиб кетган тафтни, бахтни топгандек эди у...
Тамом.
Tulqin Eshbekov
10.06.2012, 06:22
ҳурмат
Қайси ажнабий тилда шунчалик ҳурматнинг ҳурматини жойига қўйишаркин? :)
Қайси ажнабий тилда шунчалик ҳурматнинг ҳурматини жойига қўйишаркин?
Уни қўйиб туринг домла, форумда янги бўлганлигим учун ижодхонани "разведка" қилиб чиқдим, 17-саҳифага қадар гуллаган ижод, кейин гулламай қўйгани ажабланарли. КИМ АЙБДОР?
pipicron
11.06.2012, 23:44
КИМ АЙБДОР?
Сиз айбдор, мен айбдор. Ёзилган ижодни ўқиб 5 қўямизу унутамиз. Тахлил қилмаймиз, камчилигини, ютуқларини кўрсатмаймиз. Хамма мавзуда шу ахвол. Бир гала фаоллар ва доимий гаплар. Бир сатр ёздикми, унга жавоб кутамиз, танқид кутамиз, мақтов кутамиз. ўрнига эса янги мақола ёки ким ўзарга ёзилган хабар оламиз. Кейин жимиб қоламиз. Шунга ўрганиб қоламиз. Одатий нарсадан зерикиб қоламиз.... Мана, қай биримиз айбдор эканмиз.
pipicron
29.06.2012, 13:42
- Кимсиз?
- Сиз каби бир сухбатдошман.
- Мен ҳис қилган завқни хис қила оласизми?
- Сиз ўзингиз хали ҳис қилмаган завқларингизни ҳис қила олдим.
- Лекин қўрқаяпман. Адашдиммикин?
- Сиз эмас. Сизнинг қўлингизни қўйиб юборган инсон адашган.
- Кимсиз?
Мухаббат худди чархфалакка ўхшайди: у сени осмону фалакка кўтариб оламни кўрсатади. Қувноқ бўлсанг завқланасан, қўрқсанг бошинг айланади. Махкам ушласанг завқинг камаяди, бўш қўйсанг йиқилиш эхтимолинг бор. Бир маромда айлинишга эса кўпчиликнинг сабри чидамайди. Сенинг ҳам сабринг чидамаганди. Тақдирингни билганимда сени худди чархфалакка чиққану, энди қурқаётганидан уни махкам ушлаб тўхтатмоқчи бўлаётган кизалоққа ўхшатгандим. Аста тушириб олишга уриндим. Аслида сен чархфалакдан тушишга уринмадинг, аксинча, қўлларингни қўйиб юборганча йиқилишингни кутиб чархфалак билан гир айланардинг.
- Кимсиз?
- Мана шу истирохат боғида чархфалакларни кузатиб юраман. Йиқилмасликларинг учун.
- Мен эса йиқилиб бўлдим.
- Аксинча. Хали тақдир чархфалагига чиқиб ҳам улгурмадингиз.
- Унга чиқишни ва яна бир бор йиқилишни истамайман.
- Лекин бу чархфалакда қайта ва қайта учамиз.
- Кимсиз?
Сенга тақдир чархфалагини кўрсатиб хато килдим. Сен ўзинг учган чархфалакларни ўйинчоқ деб билдинг, ўзингни катта бўлиб қолгандек ҳис қилдинг, каттароқ ва завқлироқ чархфалакда осмону фалакка кўтарилмоқни истадинг. Сендайин шўх қизалоқни аввал учратмаганман. Авайлаб чархфалакдан тушириб қўйдим.
- Кимсиз?
- Нега билиб туриб сўраяпсиз?
- Тўғри... Хатто нимани ўйлаётгинингизни ҳам биламан.
- Сиз ўзингизни кўрдингизми?
- Бунчалар ўхшашлик... Хар бир сўз, фикр, хаёл, харакат...
- Ха. Икки томчи сувдек. Кутмаган эдим. Хатто сирларимиз ҳам ўхшаш.
- Шошманг. Кафтимиздаги чизиқлар?! Нахотки? Фақат айтманг, сиз ҳам...
- Ха. Адашмасам айнан ўша кун туғилганман.
- Кимсиз?
Бу қадар ўхшашлик инсонлар орасида камдан кам топилади. Бу сафар мен қўрқдим: менга айнан ўхшашлигингдан қўрқдим. Хаёлларинг ҳам, орзуларинг ҳам, тақдиринг ҳам. Фикрларинг меникига ўхшашини истамасдим. Қисматинг меникига ўхшашини истамасдим. Хақиқатинг, ёлғонинг меникига ўхшашини истамасдим. Лекин фарқни излаб тополмасдик. Ёки кўрмасдик.
- Кимсиз?
- Менинг кимлигимнинг ахамияти йўқ. Сиз эса борсиз.
- Менга сиздан ўзгани кераги йўқ энди.
- Мен эса сизни йўқотишни истамайман. Бу чархфалак баланд ва секин айланади.
- Хар қанча булса сабр қиламан. Мувозанатни йўқотмайман.
- Бу сафар сизни ушлаб қола олмайман.
- Нега?! Кимсиз ўзи?
Чархфалакни кўрсангу, унда завқланиб учмасанг, кўнглингда армон қоларкан. Сени боғимнинг энг сара чархфалакларида учирдим. Сен эса энг каттасига интилардинг. Бир кишилик мангу чархфалак. Унга чиқиш учун тайёр эмаслигингни, йиқилсанг нобуд бўлишингни, унда сендан ўзгага жой йўқлигини билсанг ҳам унда учишга, завқланишга, осмонларга чиқишга интилардинг. Бир ўзинг эмас, мен билан бирга учишни истардинг. Мен эса бу чархфалакни айланмаслигини, тузатиш учун вақт кераклигини билардим. Сен ҳам билардинг. Ахир бир биримизга икки томчи сувдек ўхшаймизку?
- Кимсиз?
- Сабрингизни синовиман.
- Мен эса чарчадим. Бошқа чархфалакка чиқишни истамайман. Бу гал қаттиқ йиқилдим.
- Сиз хали бирор бир чархфалакка чиқмадингиз.
- Йўқ, чиқдим. Сиздан сўрамай чиқдим. Чиқдиму, энг тепасига етганда йиқилдим.
- Сиз хали йиқилмадингиз.
- Йуқ! Йиқилдим. Йиқилганда хам парча парча бўлиб сочилиб кетдим.
- Йиқилиб хали ўрнидан турмаган одам яна қандай йиқилиши мумкин?
- Мехрингиз тошдек, калбингиз муздек. Ёвузсиз. Кимсиз?
Мен сизни синалмаган чархфалакка олиб чиқмаслик учун елкамда олиб юрдим. Йиқилиб озор чекмаслигингиз учун чархфалакда учишни ўргатдим. Завққа алданмаслик учун, хатарда қўрқмаслик учун сизга тақдир чархфалагини нозик мурватларини кўрсатдим. Факат қўлингизни қўйиб юборишдан қўрқаман: барибир яна чархфалакка интиласиз. Чунки худди менга ўхшайсиз.
- Кимсиз?
- Хеч ким.
Аста қўлингизни қўйиб юбораман. Сиз кетган йулакдан афсус ва умид ифодаси қолади. Мен эса чархфалакни айлантиришда давом этаман. Сизни олиб чиқиб учирмаган чархфалакни. Аста чархфалакдан сурайман:
- Кимсиз?
Тақдир чархфалагининг бир маромда ғичирлаши эшитилади холос...
Али Ал Мехр.
pipicron
23.08.2012, 13:01
СОАТ ВА ХАЁТ
«Соат тақмаган одам нақадар бахтли...»
Қўлингдаги соатга хеч эътибор берганмисан? Доимо вақтни билгани қўлингга қарайсану фақат унинг милларига назар ташлайсан. Бугун эса бир бор унга бошқа бир назар билан қараб кўр. Сезяпсанми?! Милларнинг харакатида, уларнинг кўринишида қандайдир хаётий мазмун борга ўхшайди. Уларда қандайдир сехрли куч борки, улар сенинг бутун борлиғинг билан ўзига ром қилади. Улар сени хаётингни бир зумда алғов далғов қилиб ташлашга хам, ёки бир тизимга солиб қўйишга хам қодир.
Биласанми, соатингга назар ташлашинг билан у сенинг асл башарангни ошкор этиб қўяди. Ишонмайсанми? Унда ўзгаларни ўз қўллардаги соатига қарашларини зимдан кузат. Уларнинг қиёфасида, башарасида шундай ўзгаришларни кўрасанки, бундай сермазмун ифодани энг самимий инсон юзида хам кўрмайсан. Атрофингдагиларга қарама, улар хар доим хам соатга қарайвермайдилар. Бундан ташқари уларнинг юзидаги аломатларни ўқиш учун катта билим ва истеъдод керак.
Соат милларига яхшилаб эътибор бер. Улар сенинг хаётингни, умрингни қандай нисбий тезликда ўтаётганини кўрсатиб туради. Нисбий дейишимга асос бор. Бу дунёда хамма нарса ўлчовлидир. Лекин хар нарсанинг ўлчови бошқа ўлчовларга нисбатан олинади. Шу жумладан вақт хам. Лекин вақтни бошқа ўлчовлар сингари таърифлаш, хисоблаш, ўлчаш осон эмас. Барча ўлчовларнинг минглаб чегараси, йўналиши бор. Вақт эса фақат бир йуналишда ва биргина чегарадан бошланади. Чегарани нисбий белгилаб олишинг мумкин. Йуналиши эса ўзгармасдир.
Соат эса вақтни кўрсатгани билан унинг миллар бир нуқта атрофида айлангани айланган. Бир нуқтадан ўтса албатта яна шу нуқтага қайтиб келади. Хаёт эса қайтиб келмайди. Соат миллари бир оз кечикса ёки шошилса уни ўзгартириш мумкин, лекин адашиб ўтган умрни қайтариб бўлмайди. Соатни хаётга, умрга ўхшатганимга ажабланма. Дунёда хар нарсани бир-бирига ўхшатса бўлади. Чунки хар бир нарсанинг яратувчиси ягона Оллохдир. Яна Оллох билади.
Соат қисмларига, унинг ички дунёсига хеч кўзинг тушганми? Ишонаманки, улар орасида тинмай тебраниб турган маятникдан бошқа нарса эътиборингни ўзига жалб килмаган. Қолган қисмлар шундай охисталик билан харакат қиладиларки, уларни кузатиш нақадар зерикарли. Тасаввур қила оласанми?! Шу қисмларни, соатнинг ички дунёсини ўз хаётинг деб тасаввур қил. Сездингми? Бу хаётда сенинг ўрнинг мана шу маятникдан бошқа жойда эмаслигига ишончинг комил бўлади. Соатнинг созлиги, бир маромда юриб туриши мана шу маятникка боғлиқ бўлгани каби сенинг хаётинг мазмуни хам сенинг харакатингга боғлиқ. Юрагинг уриши хам маятник чиққилашига ўхшайди.
Қолган қисмларни эса сени ўраб турган ташқи олам, борлиққа ўхшатиш мумкин. Хаётинг мазмуни мана шу қолган қисмлар созлигига, уларнинг харакатига боғлиқ. Соатнинг бошқа қисмлари харакати махсули хам ўз навбатида сенинг, кечирасан, маятникнинг созлигига асосланади. Қисмлардан биронтаси носоз бўлса қолганларининг хизматлари бефойда.
Бу қисмларнинг барчаси соат милларини харакатланиши учун хизмат қилади. Соат миллари соатдан соатга, дақиқадан дақиқага, сониядан сонияга ўтиб бир ўқ атрофида айланаверади...
Сония кўрсаткичи сенинг соатингда борми, йўқми, бунинг ахамияти йўқ. Чунки кўпчилик унга ахамият бермайдилар. Тинмай, хаммасидан кўпроқ харакат қилиб сонияларни санаса хам уни камдан кам эслашади. Хатто қараб хам қўйишмайди. Қарашади. Соат ишламоқдами, йўқми, шуни билгани қарашади. Шунда хам кўпчилик қулоққа тутиб овозини эшитишади. Сония кўрсаткичини сенинг доимий майда ишларингга, ташвишларингга, гап сўзларингга ўхшатсак бўлади. Чунки уларга хам камдан кам эътибор беришади. Сенинг хаёт эканлигинг, тириклигинг мана шу кўрсаткичлардан билиниб туради. Агар текширишмоқчи бўлишса, юрагингга қулоқ солиб кўришади, туғри, агар харакатинг йўқ бўлса. Лекин майдалашишнинг нима кераги бор?
Дақиқа кўрсаткичини эса сенинг катта ишларингга, касбингга, оилангга ўхшатиш мумкин. Уни камдан кам унитишади. Жуда бўлмаганда яхлитлаб айтишади. Дақиқалари бўлмаган соат соатми? Бундай соатнинг носозлиги бир қарашдаёқ билинади. Худди ишсиз, оиласиз, хунарсиз инсон каби. Лекин баъзида бундай соатлардан хам фойдаланишади. Лекин мужмал хаёт мазмуни кимни хам қизиқтирарди.
Вақтни билгани энг аввало соат кўрсаткичига қарайсан. Биласанми, уни сенинг хаётингга, умрингга, хаётинг мазмунига ўхшатиш мумкин. Жуда секин харакат қилади-ю, лекин жуда катта фойдаси бор. У ўзини уринтирмайди, дақиқа ва сониялар қилган ишни яхлит холда кўрсатиб қўя қолади. Инсон хаёти мазмуни хам худди шундай.
Лекин хаёт аниқликни талаб қилади. Шунинг учун соатга доимо дақиқалар қўшиб айтилганидек, инсон хаёти мазмунига унинг килган ишлари қўшиб айтилади. Лекин биласанми, хаётда шундай ишлар борки уларнинг аксари қисми сонияларсиз мазмунга эга бўлмайди. Буюк Бошланишлар хам, Тугалланишлар хам сониялар билан ўлчанади. Инсон хаётида хам асосан унинг назарга илмаган майда-чуйда ишлари катта таъсир кўрсатади. Соат қисмларининг яримидан кўпроғи мана шу сония кўрсаткичини харакатга келтириш учун хизмат қилади. Сенинг атрофингдаги инсонлар хам, борли³ хам, табиат хам асосан сенинг мана шу майда ташвишларинг учун хизмат қилади. Шундай бўлсада сен сониялар кўрсаткичини хеч қачон ани³ созлаб ³ўйган эмассан. Бунга менинг ишончим комил.
Соат милларини туғрилашга шошилма. Ундан кўра ўз хатти харакатларинг созлаб ол. Соатни созлаганда хам бошқа бировдан вақтни сўрашингга туғри келади. Бошқа соат туғри созланганми, йўқми, бунинг унча мухим ахамияти йўқ. Лекин хаётинг милларини созлашда намуна танлашга эхтиёт бўл. Бунда Замон ва Макон қонунларини ўзаро боғлиқ эканлигини унутма. Шундагина сен соатингни ошкора тақиб юра оласан. Чунки ўзгалар вақтни сўраганда уялиб қолмайсан.
Қўлингдаги соатинг хамон ишламоқда. Лекин сен унинг мурувватини бураб қўйишни унутма, акс холда тўхтаб қолади. Чунки хар нарсанинг ўз нихояси бор. Шунингдек хаёт хам ўз интихосига эга. Сенинг хаётинг муруввати қанчадир миқдорда бураб қўйилган. У қачон тўхтайди, яна қайта бураладими ягона Оллохга маълум. Сен эса бу вақт ичида бир маромда тебраниб турсанг бўлгани. Сендан фойдаланишадими, йўқми, бу сенинг тебранишларинг маромига, атрофингдаги қисмларнинг созлигига боғлиқ.
Хаёт давом этаверади, вақт эса чексиздир...
(с) 1999 йил
Har bir inson dunyoga kelganda, kelajakda uni qanday sinoatlar kutayotganini bilmaydi, unga faqat bari manglayiga yozilgani ayon. Shu ham ayonki, hech kim o‘z taqdiridan qochib qutulolmaydi...
Bugun Shirining xayoli parishon, ko‘ngliga qil ham sig‘maydi. Garchi ertaga bitiruv oqshomi bo‘lsa ham.
U odatdagidek kechki ovqatdan so‘ng idish-tovoqlarni yuvdi-yu, o‘z xonasiga kirdi. Uyqusi kelmay, qo‘liga yaqindagina do‘stlari tashlab ketgan taklifnomani oldi. Unda quyidagi so‘zlar yozilgandi: “Hurmatli Sobirova Shirinning ota-onasi. Sizlarni farzandingizning bitiruv oqshomiga taklif qilamiz...”
Shirin bu gaplarni o‘qib, “tezroq xolam kela qolsaydilar”, deya ko‘ziga yosh oldi...
Aslida, Shirin juda irodali qiz edi. Uning maftunkor qora ko‘zlari faqat chorasiz damlardagina yoshga to‘lardi.
Hozir u onasining suratiga termulgancha, o‘tmishini yodga oldi. Shirin ona deb ataydigan ayol esa uni dunyoga keltirgan onasi emasdi. Dilfuzaning (ayolning ismi shunday) turmush o‘rtog‘i avtohalokatga uchrab, olamdan o‘tgandan so‘ng o‘z ota-onasining uyiga qaytib keldi. Biroq yolg‘izlikka dosh berolmasligini yaxshi bilardi. Shu sababli ota-onasi bilan maslahatlashib, “Bolalar uyi”dan bola asrab olishga qaror qildi va mittigina go‘dakni o‘z qaramog‘iga oldi. Unga Shirin deb ism qo‘ydi.
Ismi jismiga mos shiringina qizaloq Dilfuzaning hayoti mazmuniga, bor-yo‘g‘iga aylandi. Uni o‘z jigarbandi deb bilardi.
Oradan yillar o‘tdi. Bu orada baxtsiz tasodif tufayli Dilfuzaning onasi olamdan o‘tdi. Dilfuza kelinoyisi oldida o‘zini noqulay his qila boshladi va akasi yordamida kichkinagina dala hovli sotib olib, Shirin bilan birga yashay boshladi.
Qiz ulg‘ayaverdi. Dilfuza uni oq yuvib, oq taradi. Maktab yoshiga yetganda, barcha onalarga xos mehr va mamnunlik bilan maktabga ham joyladi. Ayol faqat bir narsadan qattiq cho‘chirdi: “Ishqilib, Shiringa haqiqatni hech kim gapirib qo‘ymasin-da. El og‘ziga elak tutib bo‘lmaydi”. Dilfuza Shiringa asrab olganini aytmagandi. Shirinning “Otam qaerdalar?” degan savoliga “Dadang avtohalokatda vafot etgan”, deb javob berardi. Shirin esa “tashlandiq qiz” ekanini xayoliga keltirmasdi. U mehribon onasi bilan baxtli edi.
Afsuski, qizning quvonchiga chek qo‘yildi...
Dilfuza og‘ir xastalik tufayli to‘shakka mixlanib qoldi. U o‘limi yaqinligini sezsa-da, Shiringa haqiqatni aytishni istamasdi.
Bunday deyishga tili bormaydi. Shuning uchun ham barini aytishni singlisining zimmasiga yukladi (Dilfuzaning bir akasi va bir singlisi bor edi).
Dilfuza Shirinni bag‘riga bosgancha hayotdan ko‘z yumdi...
Boshiga shunday savdo tushib, xolasidan bor haqiqatni eshitgan Shirinning ahvolini tasvirlash juda qiyin...
Dilfuzaning akasi Shirinni o‘z uyiga olib ketdi. O‘z farzandlari qatori uni ulg‘aytirdi. Afsuski, o‘lim tog‘asi va kelinoyisini ham hayotdan erta olib ketdi. U tog‘asining bolalari va keksa buvasi bilan birga yashay boshladi. Xolasi esa bu yerga ko‘p kelavermasdi...
Hozir Shirin suratni bag‘riga bosgancha uxlab qoldi. Ertalab ko‘zini ochganda, quvonganidan terisiga sig‘may ketdi: xolasi hovlida buvasi bilan gaplashib o‘tirgan ekan.
Shirin tezda yuvinib, choy damladi. Hammalari dasturxon atrofiga yig‘ilishdi. Shunda u:
— Xolajon, bugun mening bitiruv oqshomim. Men bilan birga boring, iltimos, — Dilfuza xolasiga taklifnomani uzatdi.
Kutilmagan taklifdan ayol biroz shoshib qoldi. U bunday kechalarga ota-onalar borishini bilardi-da. Lekin taklifnomani o‘qib dedi:
— Albatta, boraman!
Oqshom kechasi. Hamma o‘ziga xos bezanib, yasanib olgan. Hamma xursand. Bazm avjiga chiqdi. Barcha sinfdoshlar so‘zga chiqishdi. Tabrik so‘zi aytish navbati Shiringa berilganda, u o‘zini yo‘qotib qo‘ydi. Ammo tezda o‘zini qo‘lga olib, shunday chiroyli gaplarni gapirdiki, hamma uni olqishlab qarsak chaldi. Shu payt boshlovchi bexosdan:
— Oyingiz ham shu yerdamilar? — deb so‘radi.
Shirin biroz jim turgach, “Ha”, deb javob berdi.
— Qanilar?
— Huv ana, o‘tiribdilar, — Shirin qo‘li bilan xolasiga ishora qildi.
Xolasi o‘rnidan turarkan, yig‘lab yuborayozdi. Hech narsadan xabari yo‘q boshlovchi unga minnatdorchilik bildirdi:
— Sizdek onaga ming rahmat. Qizingizni havas qilgudek tarbiyalabsiz. Iloyim, yaxshi joylarga o‘zingiz bosh bo‘lib uzating. Barcha baxtli kunlarida birga bo‘ling.
Kutilmagan bu maqtovlardan behad ta’sirlangan ayol Shirinning yoniga ildam yurib kelib, mahkam bag‘riga bosdi. Qiz esa o‘zini tutolmay sevinch va iztirob uyg‘unlashgan ko‘z yoshlarini to‘ka boshladi. Ammo u onasini qayta topganidan juda xursand edi...
pipicron
31.08.2012, 10:05
Dilfuza Shirinni bag‘riga bosgancha hayotdan ko‘z yumdi...
Бағрингга бос мени, розиман,
Она бўл бир онга мен учун...
Шу оннинг хаққига қасамёд,
Бағишлай минг умрим сен учун.
Онанинг бир онлик хаққини адо қилишга бутун бир умримиз етмайди. Сизга Онангман деса, бир онга бўлса хам Она бўлса, Оналик қилмадинг деманг, боқмаган деманг, туғмаган деманг, ўгай деманг, Она бўлиб нима қилдинг деманг: у сизга фарзандлик бахтини ато этган оннинг хаққини адо қилишга умримиз етмайди.
Рахмат...
Ҳур қиз мактуби.
“Менинг қиз бола эканимни билгач, ойим ҳар куни кўзёш тўкадилар. Чорасизликдан, афсус билан пичирлайдилар: “Энди нима қиламиз, болажоним? Кўчада қоламиз-ку...” Бу йиғи сабабини фақатгина бу йил мактабга чиққан Асила опам тушунади. Васила опам беш, Рисола опам уч ёшда. Кенжа опам Робия эса, энди ёшига етди. Баъзан, яқиндан бери оёқлари бироз қалтираб, қийналиб қадам ташлаётган Робия опам билан гаплашаман. У мени жуда яхши кўради, тушуна олади. Айниқса, ойим йиғласа, сиқилса, ёнига бориб, рақсга тушади, ишқилиб, уларни чалғитишга уринади. Чунки, мен ҳали бунча қайғу-ғамни кўтара олмаслигимни Робия опамга айтгандим.
Анчадан бери ойим даҳшатли нарсани ўйлашни бошладилар: “Қизалоғим, мени кечир... Лекин сен туғилмаслигинг керак. Йўқса, бувижонинг бизни уйдан ҳайдаб солади...” Юрагим тўхтаб қолаёзди. Начора, пешонамга ёзилгани шу экан... Ахир, қандай қилиб бунда ойимни айблашим мумкин?! Шифокор хола “Кеч қолгансиз. Аборт ҳаётингиз учун хавфли!” - деб, ойимни йўлдан қайтарди.
Йўл бўйи унсиз йиғлаб келдилар. Тақдирга лаънат, бувимга нисбатан нафрат, менинг тириклигимга, борлигимга шукроналик қоришиб кетганди бу кўзёшларда...
Охирги пайтлар турган еримдан пастлаб бораётганимни сезаман. Баъзан юрагим уришдан тўхтаб қолади, шундай пайтларда ойим қаттиқ оғриқ сезарканлар. “Кечиринг, ойи, дунёга келмай туриб, сизни шунча қийнаяпман...” Ойим ҳам мени тушунгандек, пичирлайдилар: “Сенинг ҳеч қандай айбинг йўқ, ҳаммасига жодугар бувинг айбдор!”
Тушунолмайман. Дадам ойимга севиб уйланганлар. Бувим эса, дадамни ойимдан рашк қилиб, сира тинч яшашга қўйиб бермаганлар. Ойим бувимга нима ёмонлик қилган эканлар-а? Баъзан ойим қўшнига ҳасрат қилгани чиққанларида, қўшниларнинг ҳам бу адолатсиз дунё ҳақидаги гапларини эшитиб, тушунганларим шу бўлдики, инсон зоти борки, ўзидан бир поғона пастда турганларни оёқости қилгиси, эзиб-қийнагиси келаркан. Ўзидан бир поғона баландда турганларга нисбатан хасад уларнинг ич-этини кемираркан. Худди бувимга ўхшаб. Ойим етимхонада катта бўлганлари учун доим ойимни ҳақорат қиладилар, алоҳида солинган уйлари остонасидан туриб эълон қиладилар: “Ҳали Аслиддинжоним келсин, бу етимчани жавобини бердириб, онаси ўпмаганини олиб бераман. Бир йилга қолмай, ўғил туғиб беради!” Дадам чет эл сафаридалар. Уйда кам бўладилар. Бизнеслари яхши. Ойим рўзғорда кам кўрмай, шукур қилишдан бўшамайдилар.
Кунларнинг бирида бувим яна остонада туриб, дийдиёларини бошладилар. Ойим мен билан анча оғирлашиб қолганлар. Мактабдан қайтган Асила опам бувимнинг гапларини эшитиб, чидаб туролмадилар: “Худодан қўрқмайсизми, буви?”
Шу чоғ аммам етиб келиб, опажонимни калтаклар остида қолдирди. Аммам ўша пайтлар эри билан жанжалли эди, шунинг учун бувимнинг пинжига кириб олганди. Ойим опамни ажратиш учун жонҳолатда аммамнинг қўлига ёпишдилар, аммам эса... бизни итариб юбордилар... Айни шу пайтда дадам чет эл сафаридан қайтиб қолдилар. Аммам салом-алик ўрнига яхшигина тарсаки билан сийланиб, Васила, Рисола ва Робия опамга қарашга маҳкум қилиндилар. Аммам Асила опамни шунчалик ёмон урган эканки, дадам тиббий ёрдам кўрсатиш учун уни ҳам биз билан олиб кетишга мажбур бўлдилар. Дадам ойимни кўтариб олган, Асила опам оёғида зўрға туриб, бизга эргашиб келяпти. Аллақайси суякларим синган, оғиз-бурнимга қон тўлган эди. Кўчага чиқиб, машина тўхтатган дадам ҳайдовчидан тезликни оширишни илтимос қилдилар. Ойим оғриқ зўридан инграр, “Худойим, бундан кўра жонимни олиб қўяқол!” – деб йиғларди. Дадам эса ўз ёғига қоврилар, бувим ва ойим ўртасида хуноб эди. Бугунги воқеалар оқибатида, пичоқ бориб суякка қадалган, дадамнинг ўз онасидан, синглисидан кўнгли совиб улгурган эди.
Ниҳоят, етиб келдик. Асила опамни шифокор опалар бошқа хонага олиб кетиб қолишди. Биламан, оғритиб укол қилишса ҳам, опам йиғламайдилар. Жуда оғир-вазмин қиз бўлганлар. Бизни эса, дарров туғруқ хонасига олишди. Ойим ҳушида эмасдилар. Мен эса ўзим учун ҳаммасини ҳал қилиб бўлган эдим. Агар, яшаб қолишни истаганимда, бунинг учун курашган бўлардим. Бироқ, нима учун яшашим керак? Бувимга ўхшаган дилозор бўлиш учунми? Ўз яқинларимга азоб бериб, роҳатланиш, хўрлаш, оёқости қилиш учунми? Ёки ойим сингари хўрликлар юкини елкамга олиш учунми? Йўқ, мен туғилишни истамайман. ИНСОН бўлишни истамайман!
“Сени туғилмаслигинг керак...” “Бувинг уйдан ҳайдаб чиқаради!” “Етимнинг кўрган куни қурсин...” Бу жумлалар қаторига менинг сўнгги ўйларим ҳам қўшилди: “Мен туғилишни истамайман... Мен яшашни истамайман...”
- Болангизни сақлаб қололмадик. Нафас аъзоларига қон тўлган. Яна... саккизинчи ой... Сабр тилайман... – шифокор аёл дадамга шу гапларни айтгани ҳамоно, бир ноҳушликни сезиб, дадамни ойим ётган палатага бошладим. Дадам, гарчи мени кўрмасалар-да, ҳар ҳолда, “кўнгиллари ўша ёққа ундаётганини” англаб етдилар. Ойим... томчидори тизимини узиб ташлаб, унинг игнаси ёрдамида томирига ҳаво киришини кузатиб ётар, шу йўл билан ўзини ҳалок қилишга уринарди!
- Зарина! Нималар қиляпсан? – дадам кела солиб, игнани ойимнинг билагидан суғуриб олдилар. – Ундай қилма, жоним, мен ҳали ҳаммасини ўз ўрнига қўяман, ҳеч ким ҳаётимизга аралашолмайди!
- Ҳаммасини ўрнига қўясиз?! Увол бўлган ҳаётимни ўз ўрнига қўя оласизми? Ҳур кетган қизимни қайтариб бера оласизми?! Қандай чидайман ахир?! Сувратимдан бошқа нимам қолди?! – ойим кўз ёшларини тўхтатолмасдилар. Шифокорлар тинчлантирувчи укол қилиб, ойимни ухлатиб қўйишди. Мен эса ойимнинг тушларига кирдим: “Ойижон, мен яхшиман. Хавотир олманг. Сизни доим ҳимоя қилиб юраман...”
Бир неча кундан сўнг уйга қайтишди. Албатта, мен ҳам улар билан бирга келдим. Жисман жуда олисларда бўлсам-да, қалбан ва руҳан доим улар билан бирга эдим. Энди дадамнинг қатъий огоҳлантиришларидан сўнг бувим ҳам, аммам ҳам уларга ўйлаб муомала қиладиган бўлишган. Тўғри, баъзан пана-паналарда ойимга нишини санчиб олмоқчи бўлишади, бироқ, ҳозир ойим дадамнинг кўмаги сабабми, анча дадиллашганлар, муносиб жавоб қайтарадилар. Бир неча марта аммам ойимни дадамга ёмон кўрсатиш учун, айни қайнона-келин баҳси қизиган пайтда уларнинг ёнига чақириб қолар, мен эса қандай йўл билан бўлмасин бу томошанинг олдини олишга муваффақ бўлардим.
Ҳур қиз мактуби. (Давоми.)
Охири бўлмади. Биз тарафларда кенг тарқалган шундай бир иллат борки, шайтон ҳам у ишни қилишдан ҳазар қилса керак. Аммам эри билан ярашиб, келинлик уйига қайтгач, ёлғизланиб қолган бувим нафақасини кўтариб, Зулфинисо отинникига югурадиган бўлган. Ҳаракатлари самара берибми, кунларнинг бирида аммамни чақириб олди. Ойим Асила опамнинг ота-оналар мажлисига кетганлар, дадам ишда, учта опам бувимга “ишониб топширилган”. Бувим уйда ойимнинг эски кўйлагини излаш билан оввора бўлган бир пайтда мен унинг ёнида туриб, фикримни бир жойга жамладим. Стол устидаги симли телефондан дадамнинг рақамларини тердим. Жавоб бердилар. Бироқ мен гапира олмайман, гапирганим билан мени барибир эшитмайдилар. Нариги тарафдан жавоб бўлмагач, хавотирлана бошладилар. Айни шу пайтда мен Робия опамнинг қўлини тишлаб олдим. Буни қандай қилганимни билмайман, лекин дадам опамнинг чинқириғини эшитганларига ишончим комил. Хавотирланиб, уйга етиб келганларида эса, бувим уйимиздан олиб чиққан эски кўйлакни ёқаётган аммам-у, эшигимиз остига кул ва сув сепаётган бувимга рўпара бўлдилар. Шаҳд билан уйга кирмоқчи бўлганларида бувим йўлларини тўсдилар: “Кирма, болам!”
Дадам югуриб бориб, ҳали тўлиқ куйиб улгурмаган кўйлакни аммамнинг қўлидан тортиб олиб, ташқаридаги челакка ташладилар. Ёнаётганда сезилмаганди, сувда олов ўчиб, ҳавога ачимсиқ ҳид тарқалди. Ғазабдан ўзини боса олмаган дадам аммамни судраб остонагача олиб келдилар, роса калтакладилар. Мактабдан опам билан бирга қайтган ойим ҳеч нимани тушунмадилар.
- Зарина, йиғиштир кўч-кўронингни, энди бу уйда бизга жой йўқ!
- Отангни уйи кимларга қолади, болам?
- Бошингизда қолсин! Мен ўз ҳаётимни ўзим қураман. Ҳеч ким, ҳатто туққан онам ҳам ҳаётимга аралашишига йўл қўймайман!
- Сени ўғилсиз ўтмасин, деб шундай қилдим-ку!
- Мени тинч қўйинг!
Аввалига дадамнинг бир дўсти ижарага уй топиб берди, кейин ўзлари уй сотиб олдилар. Мен ҳам бироз хотиржам бўлдим. Кўпинча ёлғиз қолган Робия опам билан ўйнардим. Лекин тиллари чиқиб, у-бу нарсанинг фарқига бориб қолгач, мен билан гаплаша олмай қолдилар, мени кўрмасдилар ҳатто.
Баҳор охирларига келиб, аммам бошини эгиб, кўзда ёш билан бизникига келдилар: бувим оғирлашиб қоптилар. Мен бу бир хийла эканини билардим, бироқ буни уларга қандай тушунтиришни билмасдим. Дадам ноилож қайтиб боришга кўндилар, ҳар ҳолда туққан оналари, қариганда ташлаб қўйибди, деган гап яхши эмас. Инқиллаб-синқиллаб ётган бувим дадам хонани тарк этгач, ирғиб ўрнидан туришини мен ва аммамдан бўлак ҳеч ким кўрмасди-да афсуски...
- Анави яна иккиқат кўринади, овқат пишириш бир ўзимга қолиб кетди, - аммам бувимга янгиликни етказди.
- Яна қиз бўлса керак-да, Худо илонга билиб оёқ бермаган, дейишади.
- Бу сафар эҳтиёт бўлиш керак, ойи. Мен эртага яна бориб келаман. Овқатига солиб берса, боласи билан бирга йўқ қилиб юбораркан.
- Шубҳаланиб юрмасин яна...
- Бошида сал-пал оғриқ бераркан, кейин бироз кучаяркан, охирида... – аммам овқатни оғзига олмоқчи бўлди-ю, дарров қошиқни қайтариб жойига қўйди, кейин ташқарига югуриб кетди...
Тушундим. У ҳам ҳомиладор. Менга эса барибир. Туни бўйи укажоним билан гаплашиб ётдим. Худога шукурки, у мен каби, ойимнинг қайғуларини кўтаришга мажбур бўлмайди, опаларимдек нимжон туғилмайди. Мен бунинг учун қўлимдан келган ҳамма ишни қиламан.
Бундай томошани одамзод умри бино бўлиб, кўрмаган бўлса керак. Кечқурун бувим гўё “узр сўрамоқчи бўлиб” ойимни чақирдилар. Ойимга бироз ноқулай бўлди, бувим йиғлаб-сиқтаб ҳамма иш учун узр сўрадилар, опаларимни дуо қилган бўлдилар. Кейин қўярда-қўймай, овқатга таклиф қилдилар. Бу пайтда аммам ҳаёлида ўша дам солинган тупроқни ойимнинг овқатига қўшган бўлди. Мен кафтимни тутиб турганимни қаердан ҳам билсин? Хуллас, зум ўтмай ўша тупроқни аммамнинг косасига сепиб юбордим...
Ойим кетма-кет туққанлари, бунинг устига мени деб анча қийналганлари сабаб, бу сафарги ҳомиладорлик ҳам оғриқлар билан ўтди. Аммам эса боласи уч ойлигида йиқилди, шундан сўнг касалдан боши чиқмай қолди. Ой-куни яқинлашиб, икковларини ҳам бир кунда туғруқхонага олиб кетишди. Бувим ойимнинг кетидан қарғаниб қолдилар: “Илойим, шу туғруқхонадан ўлигинг келсин!” Эҳ, бувижон... Нега шундайсиз-а? Ундан кўра аммамни дуо қилсангиз бўлмасмиди? Ойим сизга нима ёмонлик қилган эдилар-ки, уларга нисбатан шунчалик хусуматингиз бор?! Ахир, бу дунёда ҳамма қилган ишига яраша мукофот олишини жуда яхши биласиз-ку!
Ойим укажонимни эсон-омон қўлларига олдилар. Аммам эса... ўлик туғилган қизалоғини кўрмай, оламдан ўтган эди. Буни эшитган бувим турган ерида ўзини ташлаб юборди. Қайтиб кўз очмади...
Балки, мен ойим ва укамнинг ҳаётини сақлаб қолиш билан бирга, бувим ва аммамдан ўч олгандирман. Йўқ, бу қасос эмасди. Улар ўз қилмишларига яраша жазоларини олишди. Ойим айтганларидек: “Болажоним, сенинг заррача айбинг йўқ. Ҳаммасига бувинг сабабчи...”
Бу мактубни қаердан, қандай аҳволда топишларини билмайман. Бироқ, билиб қўйишсинки, Она-Ер шундай инсонларни ҳам кўтариб юрибди. Худодан бувимга ўхшаганларга инсоф, ойимдек аёлларга эса фақат сабр сўраган ҳолда
Ҳур қиз”
pipicron
26.09.2012, 15:00
Балки, мен ойим ва укамнинг ҳаётини сақлаб қолиш билан бирга, бувим ва аммамдан ўч олгандирман. Йўқ, бу қасос эмасди. Улар ўз қилмишларига яраша жазоларини олишди. Ойим айтганларидек: “Болажоним, сенинг заррача айбинг йўқ. Ҳаммасига бувинг сабабчи...”
Сабрли бўл қизалоқ, сабрли бўл...
Хеч қачон кимдандир қасос олишга сабаб топилмасин. Қанчалар сабрли бўлмайлик, барибир кечиримли бўлишимиз қийин. Қалбимни парчалаган, хидоятга бошлаган хикоя учун миннатдорман.
- Салом, мен келдим! – майин табассум қилди Муҳаббат.
- Хуш келибсан! Қандай қиёфада келдинг? – савол берди Аёл.
- Истасанг, Қор маликаси каби совуқ, истасанг, қуёш нурлари каби илиқ, истасанг, гулхандаги чўғ каби қайноқ.... Ҳар бир қалб ўз тасаввурида мени турлича яратади... Ўз тасаввурича...
Аёл индамади.
- Мени нега чорладинг? – сўради Муҳаббат.
Аёл хўрсиниб жавоб берди:
- Нега чорладим? Менда ҳам қалбимни, ҳаётимни тўлдирадиган муҳаббатим бўлишини истайман. Ҳаммада бўлгани сингари! Ахир, ҳар бир инсоннинг қалбида Муҳаббат бўлиши шарт-ку!
- Мен ҳеч кимдан қарздор эмасман! – хитоб қилди Муҳаббат. – Қаердаки, “шарт”, “мажбур” деган сўзлар ҳукмронлик қилса, мен у ерда ҳаёт кечира олмайман. Кетаман. Ўламан...
- Ахир, сен барҳаёт, мангу, абадий туйғу эмасмисан?! – ажабланди Аёл.
- Мени ўлдиришади. Бироқ мен Қақнус қуши сингари қайта-қайта дунёга келаман. Фақат, бошқа маконда, бошқа тасаввурда, бошқа тимсолда... Рост, қайсидир маънода мен ҳеч қачон йўқликка юз тутмайман.
- Бироқ, сени қандай қилиб ўлдиришлари мумкин?!
- Шубҳа билан. Ёлғон билан. Алам, хиёнат, рашк, мажбурият билан... Инсоният ҳаёти давомида мени ўлдириш учун минглаб сабаб ва баҳоналарни ўйлаб топишади... – қайғу билан жавоб берди Муҳаббат.
- Ҳа, Муҳаббат кўпинча, бахтсизлик билан тугайди!
- Йўқ, Азизам, адашасан! Муҳаббат бу – Бахт, демакдир. Агар Муҳаббат Бахтсиз бўлса, демак, у – мен эмас, сен мени бошқа туйғу билан адаштирган бўласан...
- Муҳаббатни бошқа туйғу билан адаштириш мумкинми?!
- Меҳр билан адаштириш мумкин. Кимгадир керакли бўлиш истаги билан, бошқалардан кам эмаслигини исботлаш истаги билан... Инсонлар – ҳақиқатга тик боқишдан қўрқадиган адашганлардир... Уларнинг кўпчилиги Асл Муҳаббат нималигини билишмайди ҳатто...
- Шошилма! Ахир, мен Муҳаббат ҳақида канчадан-қанча китоблар ўқидим... Ромео ва Жульетта, Отелло ва Дездемона, Лайли ва Мажнун, Фарҳод ва Ширин... Унда нега Асл Муҳаббат нималигини билганлар ҳам бахтга ета олишмади, қайғу ва изтироб уммонига ғарқ бўлишди?
- Нималар деяпсан? – ҳайратга тушди Муҳаббат. – Наҳотки, шунга ишонсанг?! Фикрингча, уларни мен – Муҳаббат шу аҳволга солдимми? Мен инсонларни заҳарлайман, тушкунликка тушураман, нафассиз қолдираман, ўлдираманми?
- Ахир, барча фожиалар сабабчиси Сен-ку, ёки ундай эмасми?
- Йўқ, асло! Бунинг сабабчиси Муҳаббат эмас, Қўрқув. Йўқотиш қўрқуви. Алданиш қўрқуви. Ташлаб кетилиш, ёлғиз қолиш қўрқуви. Жавобгарлик, масъулият ва ўз-ўзига ишонмаслик қўрқуви. Бу қўрқув Муҳаббатни маҳв этади, Азизам!
Аёл бир зум ўзини йўқотди: Наҳот Муҳаббат шу таъна-маломатлар юкини елкасига ортиб ҳам, қалбларда жон сақлаб қолишдан умидвор?!
- Унда айт-чи менга, Асл Муҳаббат нима ўзи?
- Муҳаббат бу – Бардош. Муруват. Муҳаббат ҳавас қилмайди, баландпарвозликни ёқламайди, ғурурни тақозо қилмайди, ғуборли ҳаёлларга бошламайди, манфаат изламайди, бегона деган сўзни билмайди, ғазабга қул бўлмайди, ноҳақликдан қувонмайди, фақат ҳақиқат ҳукм сурган жойда кулади, ҳаммага ишонади, умидда яшайди!
- Майли, мен сенга ишонаман. Умидим ўлмас. Бироқ, кутганим сари сен келмайсан...
- Чунки, сен қўрқасан. Муҳаббат сен учун адоқсиз дард-азоб бўлиб кўринади...
- Аслида ҳам шундай-ку!
Муҳаббат титраб кетди:
- Ундай эмас! Менда ҳеч қандай дард йўқ! Буни инсонлар ўйлаб топишган. Мен гўзалман, нозикман ва эркинман! Мен гўё кафтингга қўнган капалакман. Сен бир марта бўлса ҳам капалакни тутиб, кафтингга қўйганмисан?
- Ҳа, қачонлардир... Болалигимда... Капалакларни севардим. Уларни тутганимда, қанотлари билан кафтимни енгил қитиқлашарди...
- Агар уни қанотларидан жудо қилсанг, кафтингда эзиб тутсанг, нима бўлади?
- У ўлади.
- Мени ҳам қанотларимдан айиришса, асирликда сақлашса, мен ҳам ўламан...
- Унда мен сен учун нима қила оламан?
- Мени Худо юборган бебаҳо туҳфа деб бил. Эркин парвозимга қўйиб бер. Менга кафтингдан жой бер. Қалбингдан жой бер... Ахир мен ҳам Инсонларни соғинганман...
- Сен мени ҳеч қачон тарк этмасликка сўз берасанми?
- Мен ҳеч қачон кетмаганман. Доим сен биланман. Мен доим кутаман...
...Бу ширин туш эди... Уйғондим... Дераза пардаларини очганимда, ҳовлидаги гулларга кўзим тушди. Қийғос очилган гуллардан бирида нозик капалак қўниб турарди...
Алия
...Кўнглим нотинч... Баҳор ёмғири ювиб ўтган йўллардан аста одимларканман, фасли хазондан ёд қолган япроқлар бир-бир шамолда чайқалиб, йўлларимни тўса бошлайди. Баҳор бағрида... хазон! Бу хазонлар менга яна сиздан сўз оча бошлади, яна сизнинг ҳаёлларингиз сари етаклади: жони соғмикин, ожизгина юраги нотаниш бир қизнинг исмини айтиб, уриб турганмикин? Ўзга сарҳадлар чегаралаган олис мамлакатда сиҳатига сафарбар қилинган совуқ тиғнинг заҳрига бардоши етармикин?
Бу шамоллар, бу эпкинлар бунчалар совуқ бўлмаса? Негадир кўзларимга ёш қуйилиб келяпти. Лабларимни қаттиқ тишлаб, юрагимда кўтарилган оғриқ исёнини босишга уринаман. Бекор... шу қадар ожизманки, кўз ёшларимни тутишга-да қудратим етмайди. Журъатим етмайди. Шу лаҳза имконим бўлса-ю, сизга қўнғироқ қилолсам, соғинч нафаси сезилиб турган овозингизни эшита олсам...
Гарчи, кўнгил уйингиз эшикларини мен учун буткул ёпган бўлсангиз-да, доим кўзларингизда менга интизор нималарнидир кўрардим. Умид, илинж, чорасизлик... Билолмасдим. Изн бермасдингиз қалбингиз осмонини қоплаган қора булутларни тарқатишга. Уларнинг кўланкасида ниманидир мендан яширишга, сир тутишга уринардингиз. Дод солиб юбормаслик учун қаршингизда лабларимни тишлаб яшашга мажбур қилгандингиз...
Кунларнинг бирида тоқатим китоби сўнгги саҳифага етди:
- Нега бунчалар узоқдасиз? – (ҳаё чегарасидан ярим одим ўтган бўлсам-да!)
- Тақдир ҳукмига бўйсуняпман холос...
- Инсон тақдирини ўзи яратади ахир! – туйғуларингизга шубҳа қилишга ўзимни ҳақсиз сезаман.
- Мен ҳам ўз тақдиримни яратишга уриняпман.
- Тошюраксиз! – кўзёшларимни яшириш учун сиздан юзимни ўгираман.
- Қанийди, тошюрак бўлганимда... – изимдан оҳиста пичирлайсиз.
Йўл бўйи кўз ёшларимни тия олмай, аламли ўйларга эрк бераман. “Бўлди, бас! Ортиқ исмингизни тилга олмайман! Ортиқ қўнғироқ қилмайман! Сиз юрган йўллардан юрмайман... Етар шунча хўрликлар! Ҳар куни дуч келганим – умидсиз нигоҳларингиз, ҳароратсиз сўзларингиз, ўзингиздан ҳам сир тутадиган ўша совуқ сўз... Мени ёлғизлик денгизига ғарқ этиб бўлдингиз!”
Рангсиз ўта бошлаган кунларимнинг бирида опангизнинг қўнғироғи дарди-дунёимни зулматга кўмди: энди барчаси аён эди... Нега ахир?! Нега мендан яширдингиз? Ўша дамда юрагингиз тошга айланиб қолишини, ҳар қанча хасталикни енгиб ўтишга иродангиз етишини қанчалар истаганимни билсангиз эди... Ёнингизга боришга юзим қора-ю, журъатим нолон эди. Ҳар тоатимда Худойимдан сизни асрашини сўраб, илтижо қилардим. Ниҳоят... Ниҳоят улар сизни олиб кетадиган кун келди. Сизни кузатгани чиқолмадим. Сўнгги кун. Сўнгги дийдор. Сўнгги... Шу сўзга рўбарў келишдан қўрқдим. Йўқ, барибир кўнгил устунлик қилди. Югурдим. Сизни яна бир кўриш илинжида, кўзларингизда ўша ўзим соғинган умидни кўриш илинжида... Етолмадим... Темир қанотли оқ қуш самога кўтарилди.
Кечадан буён Худойимга ёлвораман: “Бор дунёларнинг соҳиби, тирикликнинг сабабчиси, кўкни замин қошига соқчи қилган зот! Дунёингда заррача адолатинг бўлса, унинг дардини олиб, менга бер! Токи, у бугун тонгда ҳушҳол кўз очсин. Дунёларга ҳавас билан боқсин. Нурини йўқотган ҳаётига ранг бер! Эвазига унинг жонини тирнаб ётган азобларни менга рўпара қил...”
Тонгга яқин кўзим илинади. Гўзал тушлар кўраман. Сизнинг истиқболингизга шошиламан. Ва ногоҳ бевақт қўнғироқ овозидан уйғониб кетаман.
- Мен, тошюракман...
- ... – йиғидан ўзимни тутолмайман. Севинч ёшларининг асирасига айланаман.
- Йиғлама! Тез кунда қайтаман.
- Соғ бўлсангиз, менга шунинг ўзи кифоя...
- Сени тушимда кўрдим...
- Ўзингизни уринтирманг, сизга мумкин эмас...
- Менга ҳеч нима бўлгани йўқ. Тошюракман-ку!
- Ҳадеб эслайвераркан-да...
- Жиннивой!
- Тонг отяпти. Қуёш чиқяпти. Бирам чиройли манзара...
- Бу ерда ҳали тонг отмади.
- Майли, қайтганингиздан сўнг гаплашармиз. Ўзингизни эҳтиёт қилинг...
- Сен ҳам ўзингни эҳтиёт қил. Мен учун ҳам!
- Кўришгунча... – алоқа узилган бўлса-да, анча пайтгача телефонни бағримга босиб туравераман. Кутилмаганда юрагимда санчиқ туради. Мен эса... Табассум қиламан. Лабларим эса биргина сўзни пичирлайди: “Ўзингга шукр, Худойим... Нолаларим сенга етди!”
Асрларга чўзилади тун...
Юрагимда симиллар оғриқ...
Сокин эртак бошлабон очун,
Ширин тушга кўмилар борлиқ...
Шу бир ҳаёл - менга етакчи,
Ва борлиги - борлиқ борлиги...
Изларига кўз тутдим, гарчи -
Пешонада видо ёрлиғи...
Юрагимга кафтимни босиб,
Юрагида оғриқ - туяман...
Ҳақ оташни билса муносиб -
Унинг ўтда ўзим куяман...
Тилайманки, жони соғ бўлсин,
Тикан кўрса - бағримда ханжар...
Дард билмасин, шодлигим билсин,
Билмасин, дард - ханжарин санчар...
Хушҳоллигин кўрсам - бўлгани,
Шу бир куним ўтар-да... Mайли...
Дунёимга ўт кетган мани -
Қўлим етмас орзу туфайли...
Эртагингни бошла, эй, очун,
Тонгда зорим кўз очсин шодон...
Не бўлса ҳам...
Уни мен учун -
Паноҳингда асра, Художон!!!
Алия
...Уни Фериде деб аташарди. Худди Чолиқуши сингари бебош, эркин ва мағрур эди. Дард келганда қаҳ-қаҳ отиб кулар, ўзига энг яқин деб билган инсонларига озор беришдан чарчамасди. Қаерда шумлик, тўполон бўлса, Феридени албатта ўша жойдан топиш мумкин эди.
Нима бўлди-ю, кунларнинг бирида Комронни учратиб қолди. Йўқ, аслида уни болалигидан танир, бир синфда олти йил бирга ўқиган эди у билан. Ҳар куни бир тўполонни бошлайдиган Фериде унга жуда кўп дилозорлик қилган, узоқ қариндош бўлган Комрон эса, мана шу қариндошлик ҳурмати, қизга ҳатто овозини кўтариб гапирмаганди.
Вақт ўтиб, бошқа шаҳарга кўчиб кетган Фериде улғайиб ҳам, шумлигини сира қўймади. Ҳусн-у камолига кўз тиккан ошиқларни ерга уриб, ўзи кўкка сапчиб, кунларни тунларга, тунларни кунларга сари кузатаверди. Турмушга чиқиб, бахтиёр ва шодон кунларни қарши олган холаваччаси Назмияни ҳам, муҳаббат шаробидан маст бўлиб юрган камина – Мужгонни ҳам кўрганда энсаси қотар, қандай дилозорлик қилишни билмай, Назмияга “бей афанди”сидан келган хабарларни ўчириб ташлар, менга эса ойлар давомида асраб юрганим – нишонлим ҳарбийдан ёзган ишқ уфуриб турган мактубларни яшириб қўйишдан чарчамасди. Худойимнинг юборган “мукофоти” бўлибми, кунларнинг бири уни яна Комронга дуч қилди.
Комрон орадан шунча йил ўтиб, Феридени қайта учратганидан шод эди. Ахир, атрофдаги “шамсия остидаги нозикойим” қизлар билан Фериденинг биргина самимий қараши ўртасида ўн саккиз минг олам кенглигича фарқ бор эди! Ўтаётган кунлар Комронни Феридега ипсиз боғлар, Фериде эса, атрофдагиларни ҳайратга солиб, кундан-кунга эс-ҳушини “таниб” борарди.
Бироқ, худди “Чолиқуши”даги сингари, “Кичик хоним”нинг рўпарасидан чиққан қора либосли қиз – севгисига иқрор бўлган Фериденинг бахтига ичи куйган дугонаси, Комроннинг курсдоши Сабоҳат эди. Кутилгандек, Фериде мағлубиятни қаҳ-қаҳа билан қарши олди:
“Комрон! “Сариқ гул” романини бошдан-охир ўқиб чиқдим. Энди ўлгунимизча бир-биримизни кўриш йўқ. Сендан нафратланаман!
ФЕ-РИ-ДЕ!”
Комрон бошида ҳеч нимани англамади. Кейинчалик, хабар етишича, курсларидаги Сабоҳат Феридега “Комрон дугонам Мунаввар билан неча йиллардан буён ошиқ-маъшуқ, улар оила қуришларига сиз тўсиқ бўляпсиз, кичик хоним!” – деб айтган экан.
“Менга ишонасанми, Фериде?”
“Нега сенга ишонай, Комрон? Юрагимни парчалаб бўлдинг-ку!”
“Етти ёт бегоналарга ишонибсан-ку, кичик хоним?!”
“Лекин сен мени ишонтира олмадинг...”
“Бари ёлғон ахир!”
“Кет... Мени ўз ҳолимга қўй. Сариқ гулнинг ёнига бор. Меҳрингсиз сўлиб қолмасин!”
“Унда яхши. Кетаман. Севгинг ёлғон бўлса... Менингсиз ҳам яшаб кўр!”
Кунлар бағрига хазонлар тўшала бошланди. Фериденинг кўзларидаги ўт сўниб, ўрнини сел эгаллади. Ҳар куни ўтга ташланиб, қайтиб олинаётган мактублар четларига ўт туташди.
Комрон эса одамови бўлиб қолди. Соатлари саҳифасига Фериденинг исмини муҳрлаб, узлатга чекина борди. Бўлмади. Мен – Мужгон бир четда жим қараб туролмадим. Фериденинг ёқасидан олдим:
“Хой, золим қиз, бей афандингга озор беришдан завқ оляпсанми?! Қара, ҳижрондан бағри қонга тўлиб кетди-ку!”
“Мужгон! Бей афандим менинг кўз ёшларимда масхара балиқларини овлаш билан банд. Ҳолимни сўрамагинки, англаш учун авом ақлинг калталик қилишига ишончим комил!
Комронга юзландим:
“Худонинг балоси, Феридени намунча қийнамасанг! Сени соғиниб, чеккан оҳи осмонга етди-ю, сенинг тош юрагингга етмадими?”
“Кичик хоним, ишон, мен ҳам уни осмон билан ер ўлчови ожизлик қилар даражада соғиндим, бироқ, Фериденинг телбавор болалиги борки, унинг қаршисига чиқишга юзим чидаса ҳам, ғурурим йўл бермайди!”
“Сенга ғуруринг азизми ё бахтинг?!”
“Фериде!”
“Унда, унинг қаршисига чиқ! Йўлини тўс, қўнғироқ қил! Мактублар ёз, ўз ҳолига қўйма! Токи, у сен учун “Сариқ гул”лардан нақадар азизлигини ҳис этсин!
Ўша пайтларда менга устозлик қилиб, сабоқ бераётган моҳир таржимон, таниқли, қалами ўткир шоир бир шоирнинг суҳбатига ноил қилган Раббимга қуллуқ қилиб, ундан Комрон тилидан Фериде учун тўрт қатор шеър ёзиб беришни илтимос қилдим. Бей афанди, барака топсин, ўтинчимни ерда қолдирмади:
“Сенсиз кунлар ўтар рангсиз, мазмунсиз,
Сенсиз тунларим ҳам ўтмоқда бедор.
Сенсиз... Юрак йиғлар – кўзёшсиз, унсиз,
Айт, қачон келасан қошимга, дилдор?!”
Хуллас, Фериденинг муз қалбини эритиш биз учун осон бўлмади. Ўша пайтда Комрон ҳам севгиси учун курашдан тўхтамади. Ва ниҳоят, кичик хоним ўтган куни таслим бўлди:
“Айтган сўзларингга, севгингга афсус қилмасанг, шунинг ўзи мен учун юксак саодат. Сен яхши кўраман, Комрон! Сен ҳам... Гулбашакарни... Яхши кўрасанми?!”
Алия.
albatros
30.10.2012, 09:05
https://img.uforum.uz/images/ltryixg7939538.jpg
Оналар оёғи остида жаннат (Ҳадис)
Онажон…
Мен бугун кеч қолдим, кеч билдим қадрингизни…
Қалбингиз тафтларидан соғинчларга қўшиб берган меҳрингизни билмабман.
Мен сизни “ёмон” дебман-а… Сизни “золим она” деб атабман-а… Мен нотавонман, мен нодонман..
Қани эди ўша менга “азоб” бўлиб кўринган сўзларингиз яна тингласам. Қани эди ўша мен гумроҳ ёмон деб қабул қилган танбеҳларингизни, насиҳатларингизни такрор эшитсам. Афсус… Улар энди йўқ.
Аслида мен бемеҳр эканман. Ёмон деб билган насиҳатларингиз меҳрга тўла экан. Аслида ўша танбеҳларингиз менга суянчиқ экан. Бугун уларни соғиндим, Онажон!...
Майли дўстлар кетсин, мендан юз буриб,
Майли улар душман дея отсин тош.
Фақат бугун сиз келсангиз бош уриб
Пойингизга “кечир” деб тўксам мен ёш.
Афсус надоматдан энди йўқ чора,
Сизни ёмон дебман, она мен гумроҳ,
Ҳатто онажоним дея бир бора,
Бағримга бир босмабман-а, эҳ воҳ!..
Онанинг ризоси жаннатга йўлдир,
Мен дўзахий…
Сизни қилайин дуо.
Кечиринг, болангиз юраги чўлдир,
Сизни жаннат билан сийласин Худо…
(c)
Бугун ёнимдасан...
Бугун ҳаётим ранглари ўзгача, тубсиз айрилиқ зиндонларига ҳукм этилган толеъим кабутарлари ҳурликка дахлдор... Шамснинг минг бир ўтида ёниб, киприкларимга қўнган ҳаё сен томон биргина нигоҳ ташлашдан ихота қилмоққа бел боғлаган: гўё, сенга боқсам, нигоҳинг ботинимга ўтли пайконларини аёвсиз ёғдиради, чалажон ғурурим борлиғини оёқларинг остига ташлайди...
***
Уларга илинж, ўкинч, изтироб аксланган қароғларимдаги ёшлар билан термуламан. Чақмоқ чақнайди. Тушларимга-да ҳижрондек аянч тус берган тўсиқлар қаршимга чиқиб, юрагимга алам тошларидек ёғилади:
- Шу сенинг тенгинг бўлдими?!
- Ойижон...
- Унинг исмини ҳам тилингга олма!
- Унинг исмини забоним эмас, қалбим такрорламоқда, унинг исми юрагимда акс-садо бериб турибди. Бу исм шу қадар муқаддаски, унда юрагим уриб туришига кафил бўлган қудрат намоён. Менга унинг исмини айтишни таъқиқлашингиз юрагимга чопиб бораётган йўлида таққа тўхташни буюришингиз кабидир...
***
Бугун ёнимдасан...
Шу онда бахт қадар тотли, кундуз қадар ёруғ тушлар измига асир тушгим келади. Орзуларга лиммо-лим кўнглимни соғинч ҳануз тарк этгиси йўқ: басир, етим, гунг... Ёнимда бўлсанг-да, дийдоринг бир оби-ҳаёт, унга қўл узатишга, қайрилиб қарашга ўзимни ҳамон ўта ҳақсиз, ночор санашга идроким кўникиб улгурган кўринади... Сенинг юрагингдаги ҳаёт нафаси ёниб турган томирлар кўнглимнинг аллақайси торларига боғланган, илоҳий... Ботинимни куйдириб ўтган, андишага йўғрилган ўйларни англагандек, ҳис қилиб тургандек, қўлларимдан тутасан. Зоҳирим ботиний алангага кўмилади...
***
Таниш манзиллардан ўйларим денгизига ғарқ бўлганча кетиб борарканман, изма-из келаётган қисмат шартини пайқамайман ҳам...
- Уни тинч қўй! Уни орзуимдаги қизга уйлантираман!
- ... - кўз ёшларимни сукут бағрига яшираман.
- Сен у учун баланд дорсан... Унга бахтсизлик келтирасан. Сенга қўлимиз етмайди. Уни ҳам, ўзингни ҳам қийнама!
- Кечиринг... - шундан ўзга сўз тополмайман.
- Уни унут!
Билмайдиларки, мен ўзимни унутиб, сенга топиндим, ўзимни йўқотиб, сени топдим...
Индамай бурилиб кетадилар.... Шу чоғ фируза осмон абгор елкамга оғирлик қилаётган алам юкига чидай олмай, кўзёшлар ёмғирини қуяди. Энди менинг мужгонимдаги намлар самовий ҳамдардликка қоришиб кетади...
***
Бугун ёнимдасан...
Бир лаҳза аввал қўлларимдан тутган қўлларингни қўйиб юборасан. Юзимни кафтларинг орасига тутиб, сенга нигоҳ ташлашга ҳукм қиласан... Шу онда кўкка ўрлаган ғурур кунпая-кун бўлади, юрагимни ҳовучимга олганча, қаршингда тиз чўкишимга бир баҳя қолади. Шу онда ногоҳ пайдо бўлган нажот фариштаси чилторини қўлига олганча сокин мусиқа бошлайди. Сенинг измингга ўзлигимни топшираман: кўксингга бошимни қўйиб, қўлларимни оҳиста елкангга узатаман. Мусиқага хос одим ташлаймиз... Гўё, бугун, ҳозир бу дунёда иккимиздан бўлак ҳеч ким йўқ... Фақат Сен ва Мен...
***
Саратонда қолган лоладек сўлиб боряпман, қовжираяпман. Тақдир ҳам заъфарон рангига бўялишимни жим кузатмоқни ният қилган томошабин сингари интиҳоимни кутишга киришган... Кунларнинг бирида... юришни унутиб қўяди оёқларим, менга исён кўтаришга шайланган мисоли... Йиғлолмайман. Кўздаги алам дарёлари сенсизлик кунлари бағрига тўкилиб бўлган, юрагимда дуд бўрони бош кўтаради. Борлиққа назар ташларканман, рангсиз дунёдан чарчаган кўзларим бир неча лаҳзаларга юмилиб, ҳуш отли қуш вужудимдан узилиш олдидан заиф, нолаваш овоз билан исмингни айтаман...
Яна такрор ўзимни таниганимда... Сенинг қалбингда уйғонaман, шу тоб, дунё кўзларимга фирдавс қадар гўзал, ҳаёт эса атиргул ифори қадар ширин кўриниб кетади...
***
Бугун ёнимдасан...
Ойинг ҳарир парда ортида бахтдан, ҳаёдан лола рангини олган юзимга суқланиб-суқланиб қарайди. Бугун... ҳеч кимга ишонгиси келмайди мени... Туш кўрмаяпмикинман, дея ҳадиксирайман, уйғониб кетишдан қўрқаман...
Тумонат одам бизнинг кўк қадар юксак саодатга дохил бўлишимизни тилаб, қадаҳ кўтаради. Кўзларимга ишонгим келади: Мана сен... Ёнимда...
Бугун ҳаёт китобимизда саодат рангли янги саҳифа очилмоқда...
Бугун... ёнимдасан!!!
Олисдан турналар қайтади ортга,
Ёмғир шивирлайди, хазон шитирлар...
Сеҳрли эртакка дўнган ҳаётга
Соғинч ўз тилида недир пичирлар...
Ботаётган қуёш – сўнаётган нур,
Тун қанча зулматдир – шунча ёруғ ой.
Бахтнинг изларини кўзларингга сур,
Бугун тахтимизга юлдузлар чирой...
Мана мен.
Қаршингда – эрка қўғирчоқ,
Орзудек оқ рангли либосим билан.
Хазонлар бағрига чекинди фироқ,
Кузги хиёбонлар айтганда айтганда ўлан...
Қара –
Нурли қуёш бахт улашмоқда,
Бугун Ер-у Осмон бизники мутлақ!
Энг эзгу туйғулар қутлаган чоғда –
Садоқат ваъдасин бармоғимга тақ...
Ёмғир шивирлайди.
Хазон шитирлар...
Сен бахтсан – шу дам юз очган жонимда...
“Бугун бахт тўйимиз...” – қалбим шивирлар,
Бугун ёнимдасан...
Бугун ёнимда!
Алия.
Бугун ҳаво салқин бўлса-да, осмон мусаффо, қуёш чиққан, зўр бериб, тафти билан Она-Замин бағрини иситишга уринади. Аҳён-аҳёнда қушлар галаси номаълум манзиллар сари учиб ўтади, аллақаерларда мусичалар кукулашади. Мен эса ўша хиёбонда, ёнингизда ўтириб, сўзларингизни диққат билан тинглашга тиришаман.
Бугун унинг туғилган куни. Сиз унга нима ёқиши, қандай совға манзур бўлиши ҳақида сўрадингиз. Рост-да, уни ҳеч ким менчалик яхши билмайди, ҳеч ким менчалик тушунмайди. Мени эса... Ҳеч ким тушунмайди...
Бир пайтлар сиз билан ҳовлимизда қувлашмачоқ ўйнаб юрардик, бирга мактабга бордик, битта олийгоҳда ўқидик... «Сен»ларим «Сиз»га айланган кун англадимки, кўнглимда тушуниксиз ҳислар туғён кўтарганда, болаликнинг беғубор онлари, биргаликда ўтган йиллар бу туғён, бу сирли дунё камол топишига хизмат қилган экан... Ойингиз «Ўқишга кетяпсанми, фақат ўқи, қизларга қарама, сенга Саидани олиб бераман!» - дердилар доим. Қизариб кетардим. Кўзларимни ердан ололмасдим. Олийгоҳда ўқиб юрганимизда ҳам доим менга кўмаклашардингиз, яхшилик қилишга уринардингиз... Ҳатто, бир гал қор ёққанда, қўлқопларингизни кийгизиб қўйгандингиз... Қайтариб бергим келмаганди уларни...
Доим қаршингизда уялиб қолмаслик, изза бўлмаслик учун ўзимни тузатишга, камчиликларимдан қутулишга, изланишга ҳаракат қилардим. Шу сабаб, муҳаббат - инсонни ҳам жисман, ҳам қалбан, ҳам руҳан покловчи туйғу эканлигига ишонч ҳосил қилгандим... Баъзан ойим қўнғироқ қилиб, сизни ёки сизнинг ойингиз қўнғироқ қилиб, мени сўраганларида, бир-биримизга кўмакдош, йўлдош бўлиб келаётганимизни билиб, хотиржам бўлишарди. Сизни менга, мени сизга ишонишарди!..
Кунларнинг бирида курсдошимнинг туғилган кунида қоронғига қолиб кетганимда, дўстингиз билан машинада келиб, мени олиб кетдингиз. Ўшанда... Хатога йўл қўйдим: ўзимни ухлаганга солдим. Манзилга етганимизда мени уйғотишга уриндингиз, аммо...
Мен гўё буни истамасдим, дунёнинг бор ташвишини ҳал қилиб, толиққандек, кўзларимни очгим келмасди. Мени даст кўтардингиз-у, ижара уйимиз томон одимладингиз. Машинадан то уйгача бўлган йўл тугамаслигини қанчалар истаганимни билсангиз эди...
Эшикни у очди, мени кўтариб олганингизни кўриб, бирор кор-ҳол бўлди, деб ўйлаб қўрқиб кетди. Мени хонамга олиб кириб, ётоққа қўйганингизда, у ёқимли овоз билан сизга савол берди:
- Бахтиёр деганлари сизмисиз?
- Ҳа, менман. Мени қаердан танийсиз?
- Саида сизни тилдан қўймайди, доим сиз ҳақингизда гапиради...
Мен Зайнабнинг гапларини эшитиб, қизаришга чоғланмай туриб, қалбимни парчалаган бир сўз айтдингиз:
- Ҳа, албатта. Мендан бошқа суянадиган одами йўқ. Уни синглимдек яхши кўраман, синглимдек эҳтиёт қиламан...
Ўша кун... Сиздан буткул бошқа гапни, ўзгача изҳорни кутгандим, сеҳрли сўзларингиз хотирида тунни орзуларим бағрида бедор ўтказишни истагандим. Бедор ўтказдим ҳам... Ашк билан бирга... Эртасига олийгоҳда учрашдик. Бошқа-бошқа гуруҳда ўқиганимиз сабаб, фақат танаффусларда кўришардик.
- Йиғладингми? - мени кўриб, биринчи берган саволингиз шу бўлди.
- Кечаги кун учун узр...
- Ҳалиги қиз ким эди? Кеча эшикни очган?
- Зайнаб. Бир ҳафта бўлди, биз билан бирга ижарада туряпти...
Шу билан... Сизни унга қўшқўллаб топширдим, уни бир кўришдаёқ севиб қолганингизни билиб, ўзимни четга олдим. У ҳам бора-бора сизга кўнгил қўйди. Мен эса, яшашда давом этдим: Сизга сингил, унга дугона бўлиб... Ҳамон ойим, ойингиз Сизни менга, мени Сизга ишониб келишмоқда эди ўшанда ҳам...
Ҳар куни иккимизни турли кўнгилочар жойларга олиб борардингиз, кўнглимизни биргаликда кўтаришга уринардингиз. Ичимдан зил кетардим: мен кимман ўзи, қайси гуноҳим учун жазо оляпман?!
Истироҳат боғида икки кишилик чархпалакда у билан бирга учишингизни томоша қилардим. Ҳа, мен томошабин эдим, ҳеч нимага таъсир ўтказолмайдиган, ҳеч нимани ўзгартира олмайдиган томошабин!
Сизнинг олдингиздаги сингиллик бурчимни бажардим, ҳа, бир пайтлар бир синфда ўқиганимиз, ҳовлимизда қувлашмачоқ ўйнаганларимиз, хилватда, ҳаммадан яшириб, «Саи, сени яхши кўраман...» деганларингизни унутиб, ойингиздан Сиз ва Зайнабга оқ фотиҳа беришларини ўтиниб сўрадим... Болаликдаги беғубор ҳисларни болаликка йўйдим, сизни акамдек кўришимни айтдим... Тўйингизда... Йиғладим. Тўйиб-тўйиб...
Худойим менга Сизни берди, Сизни севиш бахтини берди. Гўзаллик берди, илм берди, қалб берди, ғурур ва шаън берди. Севгимни айтишга, курашишга имкон бермади. Сўз бермади. Сўзсизгина севиб ўтдим...
Мен ёқтирган гуллар дастасини олиб, уни хиёбонга чорлайсиз. Гул-гул очилиб, доғ туша бошлаган юзларида табассум билан узоқдан У кўринади. Бўғзимга нимадир қадалади...
Бир севгандим.
Гўзал. Мусаффо.
Осмон эди бошим узра тож.
Шевам ҳаё. Суянчим - вафо,
Кулгичимда куларди қуёш.
Кўзларингиз олов ёқарди
Ёноғимнинг кулчаларида.
Бир кун...
Ташлаб кетдингиз дардим –
Болаликнинг кўчаларида...
Тополмайман ўша йўлларни –
Хотирамга сингиб кетасиз.
Мен соғинган атиргулларни
Энди Зайнабларга элтасиз...
Бир севгандим...
Сукутда... Сўзсиз...
Дугонамга ҳадя бўлди бахт...
Алия
Чағалайларнинг чуғур-чуғури атрофни тутиб кетган, сокин тўлқинлар соҳилдаги қумга бош уриб, умидсизгина ортига қайтади. Ҳар йигирма-йигирма беш қадамда ўрнатилган соябонлар остидан оломон паноҳ топган, кун тандирдек қиздиради. Ҳамма ўзи билан ўзи оввора. Ўзга мамлакат, ўзга тамаддун, ўзга маданият...
Аёллар кўзойнак таққан, шляпа кийган, баъзилари бутун дунёни унутган кўйи, аллақандай ажнабийча, уларнинг таъбирича, мамлакатнинг энг оммабоп журналларини мутолаа қилиш билан банд. Улар шунчаки, чиройли қорайиш учун ҳам бир дунё пул сарфлаб, фалон мамлакатдан келишлари мумкин.
“Ҳа, улар жонининг қадрини билишади. Асабийлашганда, керак бўлса, туққан онасидан ҳам холи қолдиришни талаб қилишади, ёшига етмаган боласини энага ихтиёрига топшириб, хотиржам уйқуга кета олишади... Эри уйда ўтирганда, кеч тушиши биланоқ ҳамкори билан ресторанма-ресторан изғишади. Тонгга яқин уйга қайтса ҳам, эр қурғур “қаерларда санғиб юрибсан?” - дейишни ўзига эп кўрмайди.
Бизда эса, ҳаммаси буткул бошқача... Аёллар оқшом тушгач, остона хатлаб, кўчага чиқишмайди. Эридан рухсатсиз ота уйига ҳам боришмайди. Овозини кўтариб гапириш у ёқда турсин, ҳатто, тик қараш ҳам уларнинг ҳадди эмас. Тун бўйи ухламай чиқса ҳам, боласини ухлатмай туриб, уйқуга кетишмайди. Йиллар юзига босиб кетган асоратлар - уларнинг ҳусни, сочларига эрта оралаган оқ - ҳурмати... Ўзига қараш, соғлиғига эътибор бериш ҳақида-ку, гапирмаса ҳам бўлади. Бу - ўзбек аёлининг насаби, мақоми, унвони! У учун аёллик, оналик - шараф, у фарзандлари билан муқаддас...”
Улуғбек йиғма ўриндиқда ҳаракатсиз ўтирган Ферузага термулиб, шуларни ўйларкан, юраги ачишди. Беш йилки, шу аҳвол. Феруза билан тоққа дам олишга чиқишганди. Доим бир қояга чиқиб, қуёш ботишини томоша қилишарди. Фалокат оёқ остида, деганлари шу бўлса керак, бир сониялик эҳтиётсизлик Ферузанинг қоядан йиқилишига сабаб бўлди. Тилаб олган қизининг аҳволини кўриб, Хайрия холанинг фарёди кўкка ўрлади:
- Йигирма йил ўтиниб, қирқнинг остонасига етдим, деганда берган давлатингни ўлимимни кутмай қайтариб олмоқчимисан, Худойим?! Ахир, бир кун мана бу норасида гўдак мендан онасини сўраса, нима деб жавоб бераман?! Адолатинг қани, Художон?! Мен учун бўлмаса ҳам, мана шу Қоракўз учун жигарбандимнинг ҳаётини сақлаб қол...
Ҳартугул, Хайрия холанинг нолалари Яратганга етдими, шифокорлар елиб-югуриб, Ферузанинг ҳаётини сақлаб қолишди. Фақат, у уйқуда, оғиз очиб бир сўз айтмайди. Киприк қоқиб, гўдагига нигоҳ ташлаб қўймайди. Қоракўз қора кўзларини жавдиратиб, онасига термулади, икки томчи ёш Ферузанинг киприкларини намлайди... Улуғбек суюклиси уйғонишини кутиб, кунларни ойларга, ойларни йилларга улади. Ферузанинг йигирма ёши йигирма беш бўлди ҳамки, уйғонмади, эрининг табибма-табиб, дўхтирма-дўхтир югуриши самарасиз кетмоқда эди.
Феруза атрофдагиларнинг айтишича, “сабрнинг фарзанди” эди. Хайрия хола беш йил ичида уч фарзандини тупроққа бериб, юрак-бағри эзилди. Кейин, ўн беш йил тирноққа зор бўлиб яшади. Ниҳоят, ўттиз тўққиз ёшга етганда, қизалоғини дунёга келтирди. “Худойим сабримизни синаб, умидимизни узмаганимиз мукофоти қилиб берган қизими第¬ ҳаёт синовлари олдида енгилмасин, боши доим баланд бўлсин, доим ғолиб бўлсин!” – деган ниятда Феруза деб исм қўйишди. Ота-онанинг доимий эътибори унинг соғлом, ақлли қиз бўлиб улғайишига замин яратди.
Мактабда ҳам аъло баҳоларга ўқиди. Бироқ, уни қаттиқ эҳтиёт қилган ота-она таълимни давом эттиришига руҳсат беришмади. Ўн тўққиз ёшгача уйда ўтириб, ҳунар ўрганди. Кейин турмушга беришди.
Ҳозир улар Қора денгиз соҳилларида. Навбатдаги қабул экстрасенснинг ҳаво алмаштириш, денгиз соҳилларига олиб бориш таклифи билан якунланди. Улуғбек Ферузани қаттиқ севар, бирор киши “уни тузатадиган дори борсакелмас томонларда экан,” – деса ҳам, ҳеч иккиланмай ўша ёққа кетарди.
- Феруз, қачон уйғонасан? Денгизга олиб бор, дейишди, мана олиб келдим. Уйғона қол энди... Менга раҳминг келмаса ҳам, Қоракўзга раҳминг келсин... Она бўлиб, уни бирор марта бағрингга босмадинг, эркалаб-суймадинг. Алам қилмайдими ахир?! Уни соғинмайсанми, атрофингда парвона бўлишларини кўриб, қувонишни истамайсанми?
- Дада, қаянг, мен бийнайса топтим, - соҳил тарафда ўзи танимайдиган, ҳатто тилини ҳам тушунмайдиган болалар билан ўйнаётган Қоракўз югуриб келди. Унинг қўлида миттигина чиғаноқ турли рангда товланарди.
- Мени асал қизим чиғаноқ теряптими? Ўзимни эрка қизим, Қоракўзим, - Улуғбек қизини кўтариб олиб, тиззасига ўтқизди, қизалоқнинг қўлларида омонатгина турган чиғаноқ ёғоч стол устига тушиб, очилиб кетди, ичидан тушган дур қум устида “югуриб” кетди. Улуғбек Қоракўзни ерга қўйиб, чиғаноқ ичидан тушган дурни “тутиб олди”, кейин қизига узатди.
- Қизим, бу сеники! Ялтирашини қара!
Гарчи, Қоракўз унинг нималигини тушунмаган бўлса-да, ялтираб турган дурни кўриб, ойиси томонга бир қараб олди-ю, дурни дадасига қайтарди:
- Шу ейга туйинг, мен ҳози яна топиб кеяман. Буям шу ейга туйсин, яна опкейганимни кушиб, аямга беяман!
Қоракўз Улуғбекнинг жавобини ҳам кутмай, яна болакайлар томонга югуриб кетди. Болалар бараварига қум титишар, чиғаноқларни очолмай, ота-оналари томонга югуриб келишарди. Бир-икки аёллар болаларини уришиб ҳам беришди. Қоракўз териб келган чиғаноқларнинг бошқа бирортасидан дур чиқмади. Бироз хафа бўлган бўлди-ю, яна соҳилга югуриб кетди. Энди болалар сафи қисқарган, беш-олтита бола кўринарди холос.
Узоқдан митти шляпа кийиб, соҳилда қум титиб юрган Қоракўз яққол кўзга ташланарди. Болалар барчаси бир хил кийинган бўлса-да, Улуғбекнинг назарида, Қоракўз ҳаммадан айрича ажралиб турарди. Улуғбек унинг зийраклиги, меҳрибонлиги ҳақида Ферузага гапира бошлади:
- Қара, Феруза, Қоракўз сенга нима олиб келибди! Ҳеч бўлмаса, унга раҳмат дейиш учун ҳам уйғонишинг керак...
Қум юзасидаги чиғаноқлардан ҳеч нима топилмагач, Қоракўз сув томонга борди. Денгиз кўпиклари остида йиғилиб қолган чиғаноқларни кўриб, кўзи қувнади. Ҳаммасини қум устига чиқариб, тўплай бошлади. Сув ичида турган чиғаноқлардан бирини олиб, қулоғига яқин келтирди, силкитиб кўрди. Ичида нимадир шиқиллагандек бўлди. Кейин бошқа чиғаноқларни ҳам шундай “текширувдан ўтказди.” Учтагина чиғаноқни чўнтагига солди, қолганлари соҳилда қолди. Кейин яна сувга қараб кетди.
- Қоракўз, бу ёққа кел, бунча узоққа кетиб қолдинг? – Улуғбек сувнинг анча ичкарисига кириб қолган Қоракўзни кўриб, хавотирга тушди. Қизалоқ эгилиб, тиниқ сув ичидан чиғаноқ излаш билан оввора эди. Дадаси уни чақираётганини эшитиб, қаддини ростламоқчи бўлди, бироқ, мувозанатни йўқотиб, йиқилди. Қўрқувдан чинқирган эди, овози сувда ютилиб кетди. Улуғбек бир зум ҳеч нимани англолмай карахт бўлиб қолди. Шунда...
Кутилмаганда Феруза ўрнидан туриб кетди! Елдек учиб, соҳилга етиб борди-ю, сув ичида ҳушини йўқотган Қоракўзни кўтариб олди:
- Қоракўз, кўзингни оч! Болажоним, кўзларингни очсанг-чи! Менга сен кераксан, ҳар қандай қимматбаҳо тошлардан ҳам қадрлироқ, қимматлироқ бойлигим сенсан-ку!
- Феруза, уйғондингми?.. – ҳаллослаганча етиб келган Улуғбек бир аёлига, бир кўзлари юмуқ қизалоғига қаради. Феруза эса, гўё унинг гапларини эшитмас, Қоракўзни бағрига босганча, юз-кўзларидан ўпарди. Соҳилдагилар бир зумда тиббий хизматчини чақиришди. Уларга ҳамроҳлик қилиб келган гид ҳам воқеанинг асл моҳиятини англаб, ҳайратга тушди.
Улуғбек экстрасенс янглишганини тушунди. Ферузани денгиз ҳавоси эмас, оналик меҳри уйғотганини англаб етган эди. Шундай бўлса-да, қайтиб боргач, экстрасенсга ташаккур изҳор қилишни кўнглига тугиб қўйди.
- Ая, мана, ойинг... – оҳиста кўзларини очган Қоракўз ойисига тўртта чиғаноқ тутқазди. Чиғаноқлар унинг ҳавода муаллақ турган қўлидан пастга тушиб кетди. Аммо, Феруза бунга парво қилмади. У Қоракўз ўзига келганини кўриб, Яратганга шукрона келтирар, уларни суратга олаётган ажнабийлар ҳам жуда олисда тургандек туюларди...
Алия
Аёллар кўзойнак таққан, шляпа кийган, баъзилари бутун дунёни унутган кўйи, аллақандай ажнабийча, уларнинг таъбирича, мамлакатнинг энг оммабоп журналларини мутолаа қилиш билан банд. Улар шунчаки, чиройли қорайиш учун ҳам бир дунё пул сарфлаб, фалон мамлакатдан келишлари мумкин.
“Ҳа, улар жонининг қадрини билишади. Асабийлашганда, керак бўлса, туққан онасидан ҳам холи қолдиришни талаб қилишади, ёшига етмаган боласини энага ихтиёрига топшириб, хотиржам уйқуга кета олишади... Эри уйда ўтирганда, кеч тушиши биланоқ ҳамкори билан ресторанма-ресторан изғишади. Тонгга яқин уйга қайтса ҳам, эр қурғур “қаерларда санғиб юрибсан?” - дейишни ўзига эп кўрмайди.
Бизда эса, ҳаммаси буткул бошқача... Аёллар оқшом тушгач, остона хатлаб, кўчага чиқишмайди. Эридан рухсатсиз ота уйига ҳам боришмайди. Овозини кўтариб гапириш у ёқда турсин, ҳатто, тик қараш ҳам уларнинг ҳадди эмас. Тун бўйи ухламай чиқса ҳам, боласини ухлатмай туриб, уйқуга кетишмайди. Йиллар юзига босиб кетган асоратлар - уларнинг ҳусни, сочларига эрта оралаган оқ - ҳурмати... Ўзига қараш, соғлиғига эътибор бериш ҳақида-ку, гапирмаса ҳам бўлади. Бу - ўзбек аёлининг насаби, мақоми, унвони! У учун аёллик, оналик - шараф, у фарзандлари билан муқаддас...”
Шунча ёзилган нарсани кейинги воқеалар ривожига нима алоқаси бор?
Кутилмаганда Феруза ўрнидан туриб кетди! Елдек учиб, соҳилга етиб борди
Хойнахой шу ва шунга ўхшаш "маиший фантастик" хикояларга турли газеталаримизда талаб катта бўлса керак. Ахир ўнлаб газеталар чоп этилганидан кейин фақат реклама ёки ярим бетлик суратларнинг ўзи кифоя қилмайди. Оммабоп "кўзёш томизиб оқизадиган" хикоялар, "редакцияга хат" рукнида ёлғон-яшиқ "ҳаётий лавҳа"лар ҳам керак.
Шунча ёзилган нарсани кейинги воқеалар ривожига нима алоқаси бор?
Бу – ҳикоя қаҳрамонларидан бири Улуғбекнинг атрофдаги ажнабий аёлларга разм солиб, ўзбек аёлларига берган баҳоси. Улар учун ўзбек аёлларидан фарқли равишда ўзи, шахсияти, қадр-қиммати биринчи ўринда, оналик меҳри, бурч деган тушунчалар эса кейинги ўринда туришини кўрсатиб беришга уриниш, деб баҳолайлик. Воқеалар ривожига келсак, юқорида келтирилган фикрлар исботи сифатида, ўзбек аёлларининг айнан ўша оналик меҳрига мисол келтирилган:
Тилаб олган қизининг аҳволини кўриб, Хайрия холанинг фарёди кўкка ўрлади:
- Йигирма йил ўтиниб, қирқнинг остонасига етдим, деганда берган давлатингни ўлимимни кутмай қайтариб олмоқчимисан, Худойим?! Ахир, бир кун мана бу норасида гўдак мендан онасини сўраса, нима деб жавоб бераман?! Адолатинг қани, Художон?! Мен учун бўлмаса ҳам, мана шу Қоракўз учун жигарбандимнинг ҳаётини сақлаб қол...
Ҳартугул, Хайрия холанинг нолалари Яратганга етдими, шифокорлар елиб-югуриб, Ферузанинг ҳаётини сақлаб қолишди.
- Қоракўз, бу ёққа кел, бунча узоққа кетиб қолдинг? – Улуғбек сувнинг анча ичкарисига кириб қолган Қоракўзни кўриб, хавотирга тушди. Қизалоқ эгилиб, тиниқ сув ичидан чиғаноқ излаш билан оввора эди. Дадаси уни чақираётганини эшитиб, қаддини ростламоқчи бўлди, бироқ, мувозанатни йўқотиб, йиқилди. Қўрқувдан чинқирган эди, овози сувда ютилиб кетди. Улуғбек бир зум ҳеч нимани англолмай карахт бўлиб қолди. Шунда...
Кутилмаганда Феруза ўрнидан туриб кетди! Елдек учиб, соҳилга етиб борди-ю, сув ичида ҳушини йўқотган Қоракўзни кўтариб олди...
Хойнахой шу ва шунга ўхшаш "маиший фантастик" хикояларга турли газеталаримизда талаб катта бўлса керак. Ахир ўнлаб газеталар чоп этилганидан кейин фақат реклама ёки ярим бетлик суратларнинг ўзи кифоя қилмайди. Оммабоп "кўзёш томизиб оқизадиган" хикоялар, "редакцияга хат" рукнида ёлғон-яшиқ "ҳаётий лавҳа"лар ҳам керак.
Биласизми, оналик меҳри ҳақида мисолларни жуда кўп келтириш мумкин. Эҳтимол, менинг ҳикоям матбуот талаби асосида ёзилган, “мослаштирилган”га ўхшаб қолгандир. Лекин, боласини юк машинаси босиб қолганда, машинани кўтариб, боласини чиқариб олган она ҳақида ўқиганимда, бу меҳрнинг сеҳри, куч-қудрати нақадар юксаклигини англаб етганман. (P/S: бу ҳикоя ёки эртак эмас, балки ҳаётда содир бўлган воқеа!)
Шунингдек, бу ҳикояга матбуотнинг қандай алоқаси борлигини тушунмадим. Эҳтимол, ҳозир матбуот кўчаларида “дайдиб юрганим”га шаъма қилгандирсиз? Таҳририят ходимларининг машаққатли фаолияти ҳақида ҳеч қандай тасаввурга эга эмаслигингиз яққол кўриниб турибди. Сиз ҳикоямга истаганингизча фикр билдиришингиз мумкин, газетадаги ишим эса форум “хизмат доираси”га кирмайди!
Yuldashev
25.02.2013, 15:01
Кеч соат саккизларда ишдан чиқиб метро томон пиёда кетаётганимда жуда қаттиқ қор ёғаётган эди. Ҳар бир қадамим, номига сирғанарди, қор ҳаммаёқни қоплаган. Айрим жойларда кундузи номига эриб, машиналар ғилдирагидан сўнг эриб, сув холатига келган қорлар жирканч холатда эди. Этигим негадир сув ўтказиб юборди. Жуда дискомфорт холат. Метрога тушиб кетаётганимда бир бола тиланчилик қилаётганини кўрдим. Совуқ ўзимдан ўтиб кетганигами, оёғим хўл бўлганигами, бу болага қараб жуда рахмим келди. Чўнтагимдан 500 сўм пул чиқариб узатдим. Пулни олмасдан, ” - Ака, ман тиланчи эмасман, бир гап этаман, агар ишонсангиз пулни оламан” – деди. Индамай, ноқулай аҳволда турганимни кўриб гапида давом этди. “– Бу ёғаётган қор, аслида йўқ. Ман совуқ йеб ўтиришим ҳам сизга кўриняпти халос. Этигиз сув ўтказиб юборгани ҳам сизга туюляпти, қаранг, аслида туфлидасиз. Ва мани бу ерда анави милиция ходими ўтиришимга йўл қўймас эди.” Қандайдур томи кетган болами деб, совуқда турмай, индамай йўлимда давом этиб уйга кетдим.
Орадан вақт ўтди. Яна ишдан соат саккизларда чиқиб метро томон юрдим. Метрога тушиб кетаётиб жетон учун пул олиш мақсадда чўнтагимдан пул чиқарганимда битта 500 сўмим ерга тушиб кетти. Энди оламан деб турганимда, бир бола қаердандур пайдо бўлиб, пулни олиб, “ – Энди ишондизми?” – деб йўлида давом этиб метрога тушиб кетти. Жойимда туриб, 2 ой олдин бўлган воқеа эсимга тушди. Осмонга қарасам, мусаффо, битта ҳам булут йуқ, тинч турар эди. Оёғимга қарасам туфлидаман. Нарироқда эса бир милиция ходими вазиятга қараб турарди...
© Миамир ва Ман.
albatros
09.09.2013, 12:14
Улар учрашишди.
Иккисига ҳам маъқул бўлмади. Тўй бўлмайди энди.
-Нега?
-Чунки икки кўнгил ҳам норизо.
***
Улар учрашишди.
Иккисига ҳам манзур бўлди. Аммо ота-оналарига маъқул бўлмади.
Тўй бўлмайди энди.
- Нега?
- Чунки ота-оналар кўнгли норизо.
***
Улар учрашишди.
Қиз кўнгли рози бўлди, аммо йигитнинг кўнглига маъқул бўлмади.
Тўй бўлмайди энди.
- Нега?
- Чунки йигит кўнгли норизо.
***
Улар учрашишди.
Йигит кўнгли рози бўлди, аммо қизнинг кўнглига маъқул бўлмади.
Тўй бўлади энди.
- Нега?
- Чунки йигитнинг кўнгли рози.
Аммо…
Аммо, қизнинг кўнгли-чи? Ким қулоқ тутади унинг нолаларига? Ким?
Нега унинг қалби эътиборсиз? Нега? Нега? Нега?
Тссс! Тўй бўлади энди.Тўй...
(с) Комилжон Аслонов
Forumda e`lon qilingan "Hur qiz maktubi"ni ko`pchiligingiz o`qiganingizdan xabarim bor... Men bu hikoyani ovoza.com saytida ilk bora e`lon qilgandim. Keyin turli ijtimoiy tarmoqlarga muallif nomi ko`rsatilmay ko`chirilishi oqibatida, Hur qizimning maktubi ;) sarhadlar osha Qozog`istonga ham yetib boribdi-yu, muallif ismi o`rniga "Internetdan olindi" deb yozib, nashrga berib yuborishibdi...
Tahririyat bilan bog`lanib, muammoni bartaraf etdik...
Nihoyat, yaqinda Qozog`iston Respublikasi nashri - "Sayram sabosi - Jamiyat va ma`rifat" gazetasida chop etilgan hikoyalarim eson-omon qo`limga yetib keldi)))
Mualliflik huquqi yuzasidan kelib chiqishi mumkin bo`lgan muammo quyidagicha yo`l bilan bartaraf etildi:
«Ҳур қиздан мактуб келди!
Интернетдан олиниб, газетамиз саҳифаларида ёритилган «Ҳур қиз мактуби» кўпчиликни тўлқинлантиргани сир эмас. Куни кеча эса мазкур мақола муаллифи билан мулоқот ўрнатишга муваффақ бўлдик.
Шаҳноза Эшмирзаева Сурхoндарё вилояти, Денов туманидан экан. Журналистикага ошуфта. Алия тахаллуси остида мақолалари Ўзбекистоннинг қатор нашрларида чиққан.
Электрон почта орқали келган мактубида Шаҳноза шундай дейди: «Ёзганларим манзур бўлиб, Қозоғистонлик ўқувчилар қўлларига ҳам етиб борганидан қувондим. Бир ижодкор сифатида бундан жуда мамнунман. Интернетда чоп этилган мақоламнинг иккинчи қисми ҳам бор эди - бугун уни сизларга юбормоқдаман. Ўлкаларимизни боғлаётган ришталарнинг ҳамиша узилмас бўлишига тилакдошман».
Биз муаллифнинг тилакларига қўшилган ҳолда, келгуси сонлардан бирида «Ҳур қиз мактуби - 2» ҳам чоп этишга ваъда қилдик.
Таҳририят.»
Ushbu yangilikni forumdoshlar bilan bo`lishdim keldi...
https://img.uforum.uz/images/lapcqfh5069623.jpg
https://img.uforum.uz/images/brynajk6814941.jpg
https://img.uforum.uz/images/oebjxfc5475869.jpg
https://img.uforum.uz/images/bibffpb954549.jpg
albatros
08.10.2013, 10:50
Йиғлайман.
Ожизлигимдан йиғлайман…
- Нега мени акам йўқ. Нега мен ёлғиз фарзандман.
Шу топда ёнгинамда келиб тўхтаган оёқ товушларидан хаёлларим ҳар томонга учиб кетади. Ёнимга қарайман. Дарахтлар тагидаги ўтирган ўриндиғимнинг бўш жойида сиз бўласиз.
Кузнинг ёмғирли ифорларини олиб келган майин шамолдан юзларимга музнинг тафтини бераётган кўз ёшларимни яширишга уринаман.
Бўлмайди, сиз сезиб қоласиз.
- Сизга нима бўлди, нега йиғлаяпсиз? – меҳр билан менга яқинроқ келиб ўтирасиз.
Суринмоққа уринаман, аммо ёнимда бўш жой бўлмайди. Туриб кетмоғим учун эса негадир оёқларим кўнмайди. Негалигин билмайман.
Атрофда кузнинг ҳавоси ҳукмрон. Дарахтлар устида безовта учаётган қарғалар, япроқларни ерга сочиб, эсаётган шамолни ҳозир ёмғирни олиб келишидан дарак бераётгани ҳақида сўзлаётгандек бўлади гўё.
Шундай бўлади. Битта-битта томчилаётган ёмғир, менинг баъзида йиғлайдиган кўзёшларимдек кўпайиб боради. Шитирлаб оёқларимиз остидан учиб ўтаётган рангли япроқлар осмоннинг кўз ёшларига бардош беролмаётгандек тўхтаб қолади.
Кетмоққа уринаман. Сиз эса яна сўз очасиз:
- Майлими, соябонингиз остида мен ҳам паноҳ топсам?
Йўқ демоққа чоғланаман, аммо забонсиз қоламан. Лабларим сўзлашни истамайди. Негалигин билмайман.
- Демак сиз розисиз – шундай дея мен билан соябонимостидан жой топасиз.
Ёнма –ён кетамиз, жимгина… Сўзсиз гаплашиб кетамиз. Биз эмас, қалбларимиз гаплашади. Гўё улар узоқ кутиб топишгандек.
Шу пайтда ёмғирларни сачратиб кучли эсган шамол қўлимдан соябонни юлиб қочади.
- Вой ўғирлашди соябонимни – тилимдан кутилмаганда чиқиб кетган бу сўздан иккимиз ҳам кулиб юборамиз.
Сиз соябонимни ортидан қувлайсиз. Қайсар шамол атайин қилгандек, сизни дарахтлар орасидаги майсалар устига югуртиради.
Кийимларингиз ҳўл бўлганча соябонимни қўлимга тутқазасиз. Беихтиёр нигоҳларимиз тўқнашади. Иккимиз ҳам бирдан кўзларимизни олиб қочамиз.
- Егасига ўхшаган қайсар экан бу соябон. Роса югуртирди-я…
Кулиб юбораман.
- Ажаб бўпди, тилимни чиқариб сўнг югуриб чопиб кетаман.
- Ҳой тўхтанг, қаёққа?Сиз ортимдан югурасиз.
Мен эса югуриб келиб бекатга ҳозиргина тўхтаган йўловчилар билан тўла автобусга бир амаллаб чиқиб оламан. Автобус эшиклари беркилиб мени олиб кетади. Одамлар орасидан бўй чўзиб, кўчадан сизни қидираман. Сиз йўлнинг четида, автобус ортидан кузатиб қоласиз…
***
Янги очилган кутубхонадан яхши кўрган китобимни топиш илинжида йўлга отланаман. Кутубхона катта – ярми ўқув зали, ярми эса қатор терилган китоблар билан тўла китобжавонлари. Кутубхона оралаб ўзим излаб келган китобни қидираман. “А”, “Б” … “Ҳ” ҳарфи... Ҳарфлар кетма-кетлиги бўйича сараланган китоблар орасидан қидирган китобимни топаман.
- Бу китобни олишим учун кимга учрашай, кутубхоначи қаерда? – ёнгинамда китоб қидираётган ёши каттароқ бир аёлдан сўрайман.
- Ана у ерда, эшикдан киришда, чап томонда жиойлашган алоҳида ажратилган хонада.
- У томонга қарайман. Қарайман-у, юрагимда ъжизъ этган олов ёнгандек бўлади. У ерда (чамаси бу ерга келганимдан буён) менга термулиб сиз турасиз.
Сир бой беришни истамайман. Жиддий ҳолатга кириб китобни қучоқлаб келиб сизга сўз бошлайман:
- Ассалому алайкум. Менга шу китоб керак эди. Олиб кетсам бўладими?
- Паспортингиз борми?
Паспортимни тутқазаман.
- Неча кунга олиб кетишим мумкин?
- Ўқиб бўлгунингузча. Гапларингиздан меҳр тафтини ҳис этаман.
- Раҳмат. Китобни олиб тезроқ кетишга чоғланаман.
Уйга келиб, хонамнинг бурчагидан жой олган кроватимга ётиб оламан. Хаёлларим мени сиз томонга етаклайди.
Нега яна учратдим уни? Эҳтимол бу “ниманидир” белгисидир. Йўғ-ей, нималар деяпман ўзи?
Ўзимни чалғитмоққа уринаман. Олиб келган китобимни варақлаб кўз югуртираман:
….
Севганлар ёлғиздир, ёлғиз севилган *
Озорда ошиқлар жонлари ҳали.
Бир севги мени ҳам дилимни юлган
Чак-чак томиб турар қонлари ҳали.
Агар шу дарёни дарахти бўлсанг
Ким бахтли бўпди-ки, сен бахтли бўлсанг
Йўқ, ўқимайман. Бунча дардли ва ғамгин бўлмаса бу шеър. Китобни ёпиб, ётиб оламан. Хаёлларим яна сиз томонга олиб кетади, мени.
***
- Қизим тур, ўқишингга кеч қоласан. Ойимнинг сўзларидан уйғониб кетаман
Роса ухлабманку, нималар бўляпти, ўзи менга. Ҳеч бунча ухламасдимку? Айтганча кечаси туш кўрдимми? Хаёлларимни жамлаб, тушимни эслашга уринаман. Тушимда сиз қип-қизил лола совға қиласиз. Сиздан олган бу лолам, негадир, аста-секин сўлғин бўлиб япроқларини тўкиб юборади. Қизиқ, нега бундай бўлдийкин?...
Ювиниб, нонушта қилиб бўлгач, ўқишга кетаман.
Қайтишда негадир янги очилган кутубхонага киргим келади. Кираман. Кутубхонада бир нечта одамлар бор. Кимдир китоб излаш билан, яна кимдир ўқув залида мутолаа билан банд.
Кутубхонадан сизни излайман
- Келинг, кеча олган китобни дарров ўқиб бўлдингизми?- сизни излаётганимни билиб, китоблар турган жавонлар орасидан чиқиб келасиз.
-Йўқ, яна бошқа китоб олмоқчи эдим, майлими? – кутилмаганда ёлғонни аралаштириб сўзлаб юбораман.
- Майли , ола қолинг.
Мен қандай китоб олишимни билмасамда китоблар оралаб кириб кетаман.
- Мана бу китобни олмоқчиман – ичкаридан бир китобни олиб чиқаман.
- Китоб шифрини айтиб юборинг.
Сиз ёзиб оласиз, сўнг яна қўлимга бошқа бир китоб тутқазасиз “Сўлғин Лола”.
- Буни сизга деб олиб қўйгандим. Сизга совға бу. Биз кутубхонамизнинг энг яхши китобхонларига китоб совға қилишни ният қилганмиз. Биласиз, кутубхонамиз янги очилган. Бизнинг бу саъйи ҳаракатларимиз зора кутубхонамиз фойдаланувчиларини кўпайтирса…
- Раҳмат, миннатдорман. Китобни олиб уйга югураман. Нега менга бунча илтифот. Кўнглим ёришиб кетади бу совғадан.
Берган китобингизни бағримга босиб сизни эслайман. Негадир шу пайтда қалбимда сизга аталган бир туйғуни ҳис қилгандек бўламан. Эҳтимол бу – Муҳаббатдир.
Совға деб аталган китобни секин варақлайман. Илк саҳифасида қизил сиёҳли рўчка билан ёзилган ёзувга кўзим тушади.
- Йўқ… Нега ўқидим бу ёзувни? Нега ўқидим ундаги охирги сўзни? Нега?
Қалбимда пайдо бўлган ширин ҳис туйғу ўрнини музнинг тафти эгаллайди. Бу тафт бутун вужудим узра ёйилади:
“Дунёдаги энг эзгу тилакларни тилаб, азиз инсоним, қадрдоним Дилафруз (сиз исмимни паспортимдан билгансиз) синглимга” Сана. Имзо…
Хаёлларим чалкашиб, кўз олдим қоронғулашиб кетади.
Кеча ўқиган шеъриб, тунда кўрган тушим ва “Сўлғин лола” китоби. Нақадар боғлиқ булар.
Эндигина қалбимда муҳаббат туйғуси уйғонгандику. Нега бундай бўлди. Йўқ, йиғламаслигим керак…
Йиғлайман.
Ожизлигимдан йиғлайман.
Нега менга ака у….
(с) К. Аслонов
_______________________________
* - Ҳалима Худойбердиева шеъридан олинган ушбу парча
albatros
22.10.2015, 10:59
Жавоҳир дўстларим орасида энг яқини ва қувноғи. У билан бир ишхонада ишлаймиз. Биз шунчалик қадрдонмизки, агар бир кун кўришмасак зерикиб қоламиз. Ҳатто бизнинг ўз ўйинимиз бор. Номи — “бир-у нол”. Бу қандай ўйин дейсизми? Ҳозир тушинтираман. Ўйин шарти шундайки, биз бирор шумлик қилиб бир-биримизни “қув туширишимиз” керак бўлади. Сўнгра эса ғолиб алданган рақибга “Қалай, бир-у нолми?” дейиши керак. Табиийки, мағлуб бунга, албатта, жавоб қайтаришга ошиқади. Ўйинни яна бир шарти шуки, биз бир-биримиздан хафа бўлмаслигимиз, ҳазилни тўғри қабул қилишимиз лозим.
Хуллас, бир куни бу уйиннинг “қурбони”га айландим. Якшанба куни эди. Ҳали қуёш атрофга нурларини ёймасдан телефоним жиринглаб қолди. “Об-бо, якшанба куниям, дам олгани қўйишмайди-я булар”,— дея кўзларимни ишқалаб телефонни кўтардим.
– Ассалому алайкум, қалайсан дўстим? Ҳалиям ухлаб ётибсанми? — бу ўша сизларга мақтаган дўстим Жавоҳир эди.
– Нима энди, якшанба куниям дам олмайми, — жаҳл аралаш жавоб бердим.
– Дам олишга вақт борми, шундай ош турган жойга, — қувониб гапира бошлади у. Ҳозироқ кеча олган янги костюм-шимингни кийиб, меникига кел. Сени бир жойга ошга олиб бораман, фақат қаерга, кимникига деб сўрама. Келганингда биласан. Тезроқ бўл, кутиб тураман. У шундай деб телефон гўшагини қўйиб қўйди.
Дарҳақиқат, бир кун аввал у билан бозорга тушиб, иккаламиз бир хил костюм-шим олгандик. Ҳозир шуни назарда тутди, чамаси. Ҳа майли, ош бўлса ошда. Ўзимни ҳам шу янги костюм-шимни кийиб “айлангим” келиб турганди. Апил-тапил ювиниб, янги либосни кийдим-у йўлга отландим.
Жавоҳирнинг дарвозасини таққиллатгандим кичик ўғли Шоҳрух очди.
– Ассалому алайкум, келинг амаки.
– Ва алайкум ассалом, қалайсан полвон, — у билан кўришдим. – Қани даданг, нима қиляпти?
– Ҳув ана, лой қорияптилар.
Қўли билан у ҳовлисининг четидаги дарахтлар тагида лой қориб турган Жавоҳирни кўрсатди.
Менинг овозимни эшитди шекилли, лой ичидан резина этикларининг лойларини тушириб чиқиб кела бошлади.
– Эй, дўстим, кел. Ясаниб олибсанми? Йўл бўлсин энди, янги костюм-шимни бир мақтай дебсан-да...
Бу гапларни эшитиб, бир аламим икки бўлди. Жаҳлим шу қадар чиқдики, зўрға ўзимни босдим. Биламан бу ўша “севимли” ўйинимизнинг шумлиги эди.
– Қалай, бир-у нолми? — деди илжайиб. – Энди дўстим, тўғри тушин. Биламан жаҳлинг чиқди. Бир ҳазил қилай дедим-да. Лекин костюм-шиминг роса яришибди, қуллуқ бўлсин — у елкамдан қоқиб қўймоқчи эди, қўлини силтаб ташладим.
– Бор-е, шуям ҳазил бўлдими?
– Биламан сал ўтказиб юбордим. Кел энди, аразлама. Озроқ лой сувоқ ишлари бор эди, шунга ёрдамга чақиргандим. Ўша айтган ошни, ишдан сўнг меникида еймиз.
Яқин дўстим эмасми, кечирдим (Аммо жавоб қайтаришни дилимга ҳам тугиб қўйдим, тўғрида ширин уйқумни бузиб ош деб келсам-у, бу ерда иш бўлса).
– Бўпти, бошқа бунақа ҳазил қилма.
Сўнг Жавоҳир лой кийимларини алмаштириб, эрталабги нонуштага чорлади.
– Офтоб қизимасдан туриб, лой тайёрлаб қўяй деб тургандим. Иссиқда ишлаб бўлмайди, биласан. Озроқ ёрдамлашсанг бир пастда ишни якунлаймиз. Унгача келининг ошни тайёр қилиб туради.
Начора, бир оз тамадди қилиб олгач, Жавоҳирни эски кийимларини кийиб, иккаламиз лойга “шўнғидик”...
Шу куни уйга келдим-у, Жавоҳирга “жавоб” қайтариш учун шумлик режаларини ўйлай бошладим. Ахир роса алам қилди-да бугунги иши. Бироз ўтиб хаёлимга келган фикрдан қувониб кетдим. Топилганди янги қитмирлик. Қани энди, тезроқ тонг отса-ю бу режани амалга оширсам.
***
Ишхонамизда ҳамма ходимлардан биринчи Жавоҳир келади. “Эрта келсанг, ишингда унум бўлади”, дейди у билағонлик қилиб. Лекин бировдан ортиқча “унум” топганини кўрганим йўқ.
Бугун эса ҳаммадан олдинроқ ишга мен келдим. Сабаби аён — “бир-у нол” операциясини амалга оширишим керак. Ишхонамга кириб, олдиндан тайёрлаб қўйилган ўзим билан олиб келган қизил рангга “қон” қилиб бўялган кўйлакни кийиб олдим. Хона чироғини ўчириб, эшикнинг рўпасига бир икки метр орқада стулга ўтириб олдим. Мен бу ҳолатда гўё жароҳатланган инсон тимсолида эдим. Усти-бошим қизил қонга бўялган, ўзим эса оғир аҳволда. Шундай аҳволда ўтирибман-у, кўнглим нотинч. “Нима бўлсаям кулиб юбормайда ишқилиб” дея ўзимни-ўзим тайёрлай бошладим. Бироз вақт ўтиб, эшик ортидан Жавоҳирнинг қадам товушлари ва унга жўр ҳолда хиргойи ашуласи эшилди. Кайфиятининг чоғлиги (эҳтимол, кеча лой билан боғлиқ ишининг яхши якунланганигадир бу) “Жонон бўламан деб...”ни авжига чиқариб айтиб келаётганлигидан сезилиб турарди. Юрагим пака-пука. Ва ниҳоят қадам товушлари эшикка яқинлашди. Мен эса “вой-вой”лашни бошлаб юбордим. Шу пайт Жавоҳир эшикни очди-ю, “жонон бўламан”и таққа тўхтади. Ранглари оқариб, секин эшикка суянган ҳолда ўтириб қолди. Кейин бор кучини жамлаб бақирди: “Ҳо-ой ким бор!!! Ёрдам беринглар!” Мен эса инқиллашда давом этардим: “Жавоҳир, ўлиб қолсам бу ерда қолиб кетмай, уйимга олиб борасан-а?”. Қўрқиб кетган Жавоҳир ялина бошлади:
– Нафасингни иссиқ қил дўстим, нима қилди сенга? Ким бу аҳволга солди сени, тезроқ гапир? — росмана ишонганидан, овозидан титроқ сезилиб турарди унинг.
Чидаб туролмадим, “ҳо-ҳолаб” бор овозимда кулиб юбордим.
– Бунча кўнглинг бўш бўлмаса, ростдан раҳминг келдими Жавоҳир? — кўзларимни ёшини артиб, савол назари билан унга юзландим. Сўнг қўшиб қўйдим: “Қалай, бир-у нолми?”
Ҳақиқатни англаган Жавоҳир жаҳл билан қўлидаги папкасини менга улоқтирди. Зўрға чап бериб қолдим.
– Йўқол, ўйининг билан қўшилиб !!!
Бир амаллаб, уни тинчлантирдим. Шу-шу у билан “бир-у нол” ўйинини бошқа ўйнамайдиган бўлдик.
(c) К. АСЛОНОВ
"7х7" газетасининг бугунги 22.10.2015 сонида чоп этилибди. Сизларга ҳам илиндим.
бу ҳикояга матбуотнинг қандай алоқаси борлигини тушунмадим
"Sayram sabosi - Jamiyat va ma`rifat" gazetasida chop etilgan hikoyalarim
табрик :)
"БИР-У НОЛ" ЎЙИНИ (Ҳажвия)
Чидаб туролмадим, “ҳо-ҳолаб” бор овозимда кулиб юбордим.
Ёзганингиздан кунглингиз тулган булса яхши.
albatros
03.11.2015, 11:20
https://img.uforum.uz/images/majiwdo63014.jpg
"Бекажон", 46 сон (05.06.2015).
vBulletin® v3.8.5, Copyright ©2000-2025, Jelsoft Enterprises Ltd. Перевод: zCarot